Šta je zajedničko u životopisu Biljane Plavšić, Veljka Kadijevića, Slobodana Miloševića, Vesne Pešić, Vojislava Šešelja i Milana St. Protića? Koja istovetna karakteristika može povezati ovo šareno društvo? Odgovor je prost: svi su bili američki đaci.

Bezmalo cela srpska politička, kulturna i naučna elita koja maršira javnom scenom u poslednjih petnaestak godina boravila je u SAD, kao i u Velikoj Britaniji i drugim najvećim zemljama Zapada na raznim specijalizacijama, studijskim usavršavanjima, stručnim istraživanjima, seminarima, kursevima, simpozijumima... U SAD se školovao ili doškolovavao najveći broj ličnosti koje su u poslednjoj deceniji sačinjavale ono što se vojnim rečnikom zove srpsko ratovodstvo. I, što je najzanimljivije, najkrupnije "zverke", optužene za ratne zločine, kao i oni protiv kojih bi optužnice mogle biti obelodanjene, ljudi koji su na meti američke vlade i kontrolisanih institucija (NATO, SFOR, Haški tribunal) bili su američki studenti, stipendisti ili kursisti.

Milošević i drugovi

Ta zakonitost, naravno, važi i za sam vrh piramide. Čovek koji je komandovao najvećom silom, Jugoslovenskom narodnom armijom, u ključnom periodu, dok se zemlja raspadala, general Veljko Kadijević, bio je učenik najelitnije američke vojne akademije Vest point. Bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević je boravio u SAD oko šezdeset puta i to samo do 1983. godine, pre svog političkog uspona koji počinje 1984. godine. Međutim, malo se zna da je i on koristio široke mogućnosti američkog obrazovnog sistema.

- Milošević je, pre svog uzleta, često boravio u SAD kao bankarski stručnjak, odnosno kao direktor Beogradske banke. Međutim, obično se prećutkuje da je tamo dopunjavao svoje iskustvo partijskog apartčika. U Americi je pohađao seminare za upravljanje ljudima. Ili, preciznije, "hjuman menadžment" kurseve - kaže Momčilo Selić, pisac i bivši politički emigrant.

Barjaktari režima čiji je čelnik bio Milošević, "patriote" koje su učili Srbe da je Zapad zlo, a SAD srpski neprijatelj, usavršavali su svoja znanja, uglavnom, u Americi. Ideolog koji je utemeljio SPS, ubeđeni levičar, akademik Mihailo Marković bio je (prema knjizi "Ko je ko u Srbiji") gostujući profesor američkog Pensilvanijskog univerziteta od 1972. do 1992. godine, studijski je boravio u SAD od 1961. do 1962. godine, a 1976. tamo je bio na specijalizaciji. U Londonu Marković je bio od 1953. do 1954. godine gde je i doktorirao 1956. godine. Član je Evropske akademije nauka i umetnosti i Međunarodnog filozofskog instituta u Parizu.

Miloševićev ustavotvorac i zakonodavac profesor Ratko Marković specijalizovao je svoja znanja u Holandiji 1971. godine (studijski), Zapadnoj Nemačkoj i Belgiji 1972. i Italiji 1989, gde je bio na usavršavanju. Profesor Budimir Košutić, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije i Miloševićev poverenik za Republiku Srpsku Krajinu, boravio je na studijskim istraživanjima na Univerzitetu u Londonu i En Arboru u SAD, kao i na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. O američkom obrazovanju i karijerama Milana Panića i Dragoslava Avramovića, dvojice ljudi s kojima je Milošević paktirao u svojim zaokretima, ne treba trošiti mnogo reči.

Zanimljivost u biogrfiji Miloševićevog kadrovika akademika Koste Mihailovića je da je on tokom 1972. boravio na jednom instititu u Hagu, a u životopisu intimusa porodice Milošević - Marković, Hadži Dragana Antića, stoji da je on, doduše, karijeru počeo kao perač prozora, ali i da je bio na studijskom boravku u SAD kao stipendista američke vlade. Svi ovi podaci su preneti iz zbornika "Ko je ko u Srbiji".

Međutim, arhivski i istorijski, autentična građa o školovanju srpske inteligencije u inostranstvu je prilično šuplja. Profesor Ljubinka Trgovčević, istoričar, rekla nam je da se ovom problematikom bavi samo za period do Drugog svetskog rata. Njen kolega Miroslav Perišić, iz Instituta za noviju istoriju Srbije, u svojim istraživanjima stigao je tek do 1955. godine. Iz prostog razloga... Sva građa do trideset godina unazad je pod embargom. Za istoričare ili novinske istraživače to je zabranjena zona u kojoj oni nemaju pristupa. Šta je tajnovito u tim fasciklama!

Od Vesne do Biljane

U godinama posle Drugog svetskog rata najviše jugoslovenskih studenata odlazilo je u Francusku. Tako je već 1945. godine u Pariz stigla prva grupa od sto dvadeset pet brucoša, a među njima i donedavni predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Dušan Kanazir. Istoričar Miroslav Perišić navodi da je čak četiri petine njih ostalo da živi u Francuskoj, kao politički emigranti ili zbog ljubavnih i bračnih razloga. Od te grupe dvadeset dvojica studenata, kaže Perišić, imala su obaveštajne zadatke. U Jugoslaviju se vratilo dvadeset pet studenata.

- Masovni odlazak jugoslovenskih, titoističkih intelektualaca (znači i srpskih) u SAD počinje šezdesetih godina prošlog veka. Saradnja SFRJ i SAD tekla je preko Komisije za prosvetnu razmenu i saradnju Jugoslavije i SAD koja je bila odeljenje Saveznog zavoda za međunarodnu, naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju (JUZAMS). Taj zavod je rasformiran i njegova dokumentacija nalazi se u Arhivu Jugoslavije na Topčiderskoj zvezdi. Ali, tamo nam je rečeno: "Možemo vam pružiti na uvid samo arhivu do 1970. godine!" Zavirujući u dostupnu građu primećujemo da pomenuta Komisija za prosvetnu saradnju Jugoslavije i SAD ima i interni, nezvanični podnaslov - Fulbrajtov program. Dakle, reč je o stipendistima čuvene Fulbrajtove fondacije. Ali, njihova imena i dosijei o školovanju još su u domenu državne tajne.

- Fulbrajtovi stipendisti su bili, na primer, Latinka Perović i Špiro Galović, Vesna Pešić i Biljana Plavšić - kaže Božidar Spasić bivši agent savezne Službe državne bezbednosti zadužen za kontraobaveštajne poslove u Zapadnoj Evropi. - Svake godine JUZAMS je dostavljao Fulbrajtovoj fondaciji naše potrebe. Selekciju je obavljao kadrovski aparat Partije. Služba državne bezbednosti je davala saglasnost za svakog pojedinačno, ali nije imala pravo da stopira predloge. S druge strane, Amerikanci su insistirali da to budu mladi stručnjaci koji su već u aparatu vlasti ili na nekoj uticajnoj poziciji, u lobiju, kako bi to rekli u SAD.

Spasićevu tvrdnju da Amerikanci vole da podučavaju one čija karijera obećava (ili ovi napreduju baš zahvaljujući tom podučavanju?) potvrđuju i dva identična primera.

Do početka devedesetih godina prošlog veka jugoslovenski ambasador u SAD bio je Živorad Kovačević. Pre toga ovaj visoki partijski funkcioner SK Srbije bio je predsednik Skupštine grada Beograda. U međuvremenu, proveo je godinu dana u Americi na specijalizaciji u Kisindžerovom institutu.

Budući ambasador Savezne Republike Jugoslavije u Vašingtonu Milan St. Protić odlazi na tu dužnost, kao i Kovačević, s mesta beogradskog gradonačelnika. I Protić je prethodno imao svoju američku školsku epizodu. On je doktorirao na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari, a na studijskim istraživanjima bio je i u Parizu kao stipendista francuske vlade.

Vrbovanje ili programiranje

Đak Zapada bio je i Vojislav Šešelj. On je boravio na studijskim usavršavanjima na univerzitetima u Manhajmu (1975. godine) i Grajfsfaldu (1977. godine), ali i na američkom, Mičigenskom univerzitetu (Asocijacija državnih koledža Velike doline, 1978. godine). On je zasad jedini američki školarac koji je jasnije govorio o svojim iskustvima na doškolovavanju. Šešelj je nekoliko puta, javno, tvrdio da su ga, odmah po dolasku, pokušavale da vrbuju obaveštajne službe. O ovom pitanju Spasić kaže:

- Jasno, dešava se i to, ali taj metod nije u prvom planu. Tu je više reč o ciljnom usmeravanju, projektovanju ljudi i "snimanju" stipendista od kojih se očekuje da u svojoj zemlji, jednog dana, budu u samom vrhu, u eliti, na mestima gde se donose značajne odluke. Uzmite, na primer, Fakultet političkih nauka u Beogradu. Oko devedeset pet odsto profesora tog fakulteta bilo je u SAD po posebnim programima, na kursevima i seminarima... A oni su ovde školovali i školuju hiljade i hiljade novinara, diplomata, politikologa...

Podatak o FPN-u koji navodi Spasić postaje još interesantniji u svetlosti drugih činjenica o ovoj instituciji. Naime, poznato je da je grupa profesora Fakulteta političkih nauka (Vladimir Štambuk, Nebojša Maljković, Danilo Ž. Marković, Radoš Smiljković...) bila udarna snaga levice (JUL-a) i da je, od sedamdesetih godina prošlog veka, Služba državne bezbednosti regrutovala svoj podmladak baš na tom fakultetu. Jedan od njih, student FPN-a Jovica Stanišić postao je načelnik Resora državne bezbednosti.

O vrbovanju govori i Momčilo Selić:

- To se radi na mnogo svileniji način nego što se obično misli. Na tim simpozijumima i kursevima reč je o takozvanom "pametnom usmeravanju", o programiranju "ljudskog materijala". I ja sam učestvovao na jednom od tih blic- kurseva u okviru Rokford instituta. Obično se za takvu seansu, koja traje od deset do petnaest dana, izabere izolovano mesto, neka brvnara u planini ili vila na jezeru. Ciljevi organizatora su dalekosežni i nije tu reč o prostom mobilisanju obaveštajaca ili agenata. To je studiozna projekcija u kojoj "pitomac" kupuje navike, običaje, stil odevanja, način života zemlje domaćina.

U sledećem broju:

TRI PSIHIJATRA ZA TRI KRAJINE

Reč ruskog cara

Posle turskog Hatišerifa iz 1830. godine, kojim je obznanjena srpska autonomija, knjaz Miloš je poslao jednu delegaciju u Petrograd da zahvali ruskom caru Nikolaju za pruženu pomoć. Deputaciji je bilo povereno da tom prilikom zamoli cara da primi Miloševe sinove na školovanje i vaspitanje. Car je lepo primio srpsku delegaciju, ali nije prihvatio Miloševu molbu rekavši:

- Oni treba da se prvo izobraze i izuče u samoj Srbiji, jer valja da prvo budu Srbi, kao što će živeti sa Srbima. Ako se na strani budu učili, oni neće biti Srbi. U Rusiji će postati Rusi, u Austriji Austrijanci, u Francuskoj Francuzi... Zato valja da se knjaz Miloš postara pribaviti im dobre učitelje koji će ih kod kuće izučiti.