Bila je nedelja, 28. januar. Rano prepodne.

Radenko Simonović, dvadesetdvogodišnjak rodom iz Berana, sedeo je za upravljačem oklopnog transportera i zamišljeno posmatrao utabani zemljani put pred sobom. Kraj njega je sedeo kapetan i gunđao zbog mraza koji je te noći pritisnuo kotlinu između Bujanovca i Preševa. Dan ranije, kada su istim tim putem išli na položaj, na obodu Kopnene zone bezbednosti, bilo je mnogo toplije. Sada su, umorni i promrzli, išli prema svom taboru na zasluženi odmor.

U transporteru je, uz njih dvojicu, bilo još osam vojnika, Radenkovih vršnjaka, tako reći dečaka. Veselo su čavrljali nadjačavajući brektanje moćne mašine.

Radenko je vozio s lakoćom: bio je u vojsci već pet meseci i za to vreme postao velemajstor za BVP (borbeno vozilo pešadije). Mislio je o svojima onamo, u Beranama. Pekla ga je njihova, kako mu se činilo, besmislena i nepotrebna briga koje se pomalo i stideo: svakodnevno su zivkali telefonom raspitujući se za junačno zdravlje svog sokola, pa je to sad postala tema svakojakih šala njegovih drugova i saboraca.

Transporter je brektao uz uzvišenje koje, s dosta preterivanja, meštani nazivaju Golemo brdo. Radenku se pred očima pojaviše vrleti Crne Gore i on se nasmeja.

- Znate li, gos’n kapetane, kako bi se kod nas u Crnu Goru zvalo ovo Golemo brdo? - okrenuo se ka oficiru nasmejan i nastavio ne čekajući odgovor. - Džomba na putu...

Kabinom se razleže smeh.

Zamka u trouglu

Taj veseli dečački smeh iskida zaglušujuća eksplozija: prednji deo transportera se prope uvis kao da će se prevrnuti unazad, pa tresnu dole u oblaku prašine.

- Napolje, na položaje - galamio je neko dok su vojnici iskakali i zalegali kraj puta.

Radenko je osećao strahovit bol u levoj nozi. Pomislio je na trenutak da je ostao bez nje, da je iskidana baš kao i pod transportera. Obnevideo, osećao je kako ga kapetan izvlači s njegove strane vozila.

Pogled mu se razbistri i on nad sobom ugleda okrvavljeno lice kapetana. Pogleda u stranu i vide kako, odande, iz pravca u kojem su išli, pognuti trče neki vojnici. Stegao je zube da ne jaukne kada mu oštr bol ponovo preseče celo telo.

Transporter koji je išao za njima je stao i iz njega su, takođe, poiskakali vojnici. Neko je po njima dejstvovao "zoljom", ali je projektil promašio i završio daleko pozadi.

Zaklonjen iza oštećenog oklopnog transportera stjao je mlađi vodnik Igor Stanković. Do maločas je bio na položaju i osmatrao saobraćaj u svom sektoru. Kada se razlegla eksplozija protivtenkovske mine, ostavio je položaj i dojurio da pomogne povređenima. Iznenadio se kada je ustanovio da je, posle takve eksplozije, sreća, ipak, bila naklonjena posadi. "To je čista sreća", pomislio je. U taj mah mu kraj glave prolete još jedan projektil iz "zolje" i on se saže.

Posada drugog transportera je uskočila u vozilo: bili su laka meta, morali su da se kreću, pa su sad pokušavali da zaobiđu oštećeni BVP.

Baš kada su se našli uporedo s njim, razleže se još jedna eksplozija.

Igoru se učinilo da mu je neko s ogromnom snagom bacio u lice zemlju. Vazdušni udar ga je odbacio pet-šest metara od mesta gde je do maločas pognut stajao. Odmah je shvatio da je i drugi transporter naleteo na protivtenkovsku minu.

- Pa, zar niste proverili, mater mu... - jedva je izustio pre sebi nego drugima.

Igor je iskusan vojnik, u vojsci je od 1993. godine, svašta je preturio preko glave. Znao je da albanski ekstremisti koriste taj sistem zakopavanja protivtenkovskih mina u trougao, vrlo je teško izbeći takvu zamku.

Do njega je doprlo nečije vikanje da su povređena samo dvojica.

- Sreća, čista sreća - mrmljao je potpuno obnevideo.

"Dobro si, sine"

Dodirnuo je lice i pod prstima osetio strašne oderotine. Iz kože su štrčali kamenčići i komadi zemlje a preko njih se slivala topla lepljiva krv. Pomislio je da je ostao bez lica. Bio je siguran da je oslepeo.

Neko je sipao hladnu vodu preko Igorovog lica i od toga mu bi lakše. Onda ga, ista ruka, steže za rame, a preko onoga što mu je ostalo od lica oseti da prebacuje nešto, verovatno gazu.

Zaboravi na bol onog časa kad je pomislio na svoju malu Saru: bio je otac tek dve i po godine i sad mu se činilo da svoju ćerčicu nije dovoljno dugo gledao, da će mu njen lik iščileti zauvek iz sećanja. Da je mogao, zaplakao bi tog časa.

Pod sobom je osećao tvrdo truckanje i skakutanje vojnog sanitetskog vozila po neravnom putu. Zbunjivalo ga je to što ne čuje buku motora, glasove ljudi oko sebe čije je prisustvo više osećao, slutio.

Naprasno je postao svestan mraka i tišine što ga okružuju i pritiskaju. Od toga zaboravi na bol. Učini mu se da je mrtav. "I ako sam živ, ovako slep i gluv kao i da nisam", pomislio je.

Izgubio je osećaj za vreme. Otkrio je da desnim okom ipak razaznaje svetlost, kretanje senki i od toga mu bi lakše. Vozilo se zaustavilo i on oseti kako ga, uz blago njihanje, nose nekud na nosilima. Zatim kako ga skidaju i stavljaju na tvrdu postelju ili operacioni sto. Malo zatim je, kako mu se učinilo docnije, utonuo u san.

Nad teško povređenog mlađeg vodnika Igora Stankovića nadneo se pukovnik dr Branko Stošić, načelnik odeljenja za očne bolesti Vojne bolnice u Nišu, pogledao ga, uhvatio za ruku i prošaptao:

- Dobro si, sine...

Oko njega su već bile kolege sa plastične hirurgije, opšte hirurgije, ORL... Anesteziolog je radio svoj posao.

Život pred njima

Za to vreme pukovnik dr Stojan Vidanović, načelnik hirurškog odseka, zabrinuto je posmatrao rendgenski snimak leve noge ranjenog vojnika Radenka Simonovića koga su upravo dopremili iz Bujanovca. Snimak je pokazivao da je kost pete skoro sasvim smrskana eksplozijom protivtenkovske mine. Zavrteo je glavom svestan težine povrede. Poneo je snimak i ušao u operacionu salu.

Hirurzi i ortopedi su uveliko radili na rekonstrukciji kosti i povezivanju otkinute tetive.

- Pažljivo, dečko nema još dvadeset dve, život je pred njim - prošaputao je kolegama kao da Radenko može da ga čuje. - Gledajte da bude kao nov.

Uskoro mu se pridružio i pukovnik Aca Petković, načelnik hirurgije Vojne bolnice. I on je bio zabrinut. Ostali su tu za sve vreme operacije spremni da priskoče u pomoć kolegama ako se za to ukaže potreba. Ćutali su i osluškivali zveckanje instrumenata, kratke komande hirurga sestrama, njihove komentare povrede... konačno i zadovoljan smeh. Prošlo je više od dva sata.

- Evo, biće kao nov - okrenuo se njima hirurg koji je vodio komplikovanu operaciju. - Pažljivo, u šok...

U drugom delu bolnice dr Branislav Stošić je ispirao oči Igora Stankovića koje su bile pune zemlje, komadića kamenja, svakojake prljavštine. Žurio je kako bi ustupio mesto kolegama sa ORL odeljenja koji su mlađem vodniku već pripremili operaciju takozvane timpanoplastike, rekonstrukciju oštećenih bubnih opni. Tek nakon njih, ranjenim Igorom će se pozabaviti plastični hirurzi.

Kad su ga doneli, na levo oko nije video ništa, na desnom je mogao da raspozna kretanje i mahanje rukom ispred nosa. Obe bubne opne su mu bile teško oštećene.

- Oženjen je, ima ćerčicu od dve i po godine - mrmljao je dr Stošić. - Moramo uspeti. Gledaće i slušaće on svoju ćerčicu, lice će mu biti kao bebina guza...

Hrabrio se, a hrabrio je i kolege što su stajale kraj operacionog stola.

Dan posle

Konzilijum Vojne bolnice je bio u viziti: posebnu pažnju su posvetili upravo juče pristiglim i operisanim vojnicima i starešinama. I baš dok su razgovarali sa još dremljivim Radenkom, dotrčao je potpukovnik Vlado Dujaković, glavni tehničar bolnice, s vešću da je dopremljen još jedan ranjenik.

Pukovnik dr Stojan Vidanović je odjurio u salu i na stolu video nasmejanog momka s gadnom prostrelnom ranom na levoj potkolenici. Dežurni hirurg mu je raportirao da nema oštećenja koštanog tkiva, većih krvnih sudova i nervnih kanala. Od toga pukovniku Vidanoviću laknu. Prišao je vojniku i nežno ga upitao za ime.

- Vojnik Žarko Pavlović - razgalamio se nasmejani momak.

Tik ispod kolena povređene noge pukovnik je uočio modru liniju usečenu u tkivo.

- Čim si to podvezao nogu, pobogu? - zapita nasmejanog.

- Pertlom, ništa mi drugo nije palo na pamet - odgovori ovaj.

Sestra mu je već prala povređenu nogu, pripremala ga za operaciju.

Vojnik iz Žarkove jedinice koji ga je dopratio do Vojne bolnice pričao je u hodniku šta se dogodilo. Sa njim je od septembra, otkako su došli u vojsku, nerazdvojan drug. Prebačeni su ovamo iz Zaječara kao ispomoć vojsci koja je stacionirana oko Kopnene zone bezbednosti pre desetak dana.

- Žarko je sinoć između pet i šest pretrčavao od zaklona do zaklona kada ga je oborio snajperski hitac - pričao je zabrinutim radoznalcima. - Rekao mi je da je video vatru iz cevi na samo sedam-osam metara pod sobom, u nekom potoku. Uzvratili smo, a da li smo nekog i smakli, ne znam, ja sam odmah s njim krenuo put Bujanovca i Vranja. Ne, nije gubio svest. Jeste, prvo je bilo puno krvi, al’ posle, kad je podvezao nogu, to je omalilo...

- Ja sam seljak, poljoprivrednik, iz sela Barzilovice kod Lazarevca - pričao je samo nekoliko dana posle operacije Žarko Pavlović. - Imam dvadeset godina. Ne, nisam ženjen: kod nas je običaj da se prvo odsluži vojska pa pravi svadba. Tako su i moj ćale, i deda, i pradeda... Ma, sad je dobro, već mogu da se oslanjam pomalo. Kažu da ću ovih dana na kućni oporavak. Nek bude to jedno desetinu-dvajes’ dana, pa moram nazad. Kako od sramote da ostavim drugove dole same? A, je l’ mogu da ih pozdravim? Mogu? Živi bili moji "Zaječarci" i svi ostali dole, kod Bujanovca i Preševa, eto mene za koji dan. Radenko nije bio toliki optimista:

- Prvo da srastu kosti, pa ću morati na rehabilitaciju - priča tiho. - A to ti je čista danguba. Pravo da velim, baš mi se i ne prekida služenje vojnog roka, pa da moram da ga nastavljam za godinu-dve. Ja bih, ako je moguće, da to bude u jednom dahu. A da dolaze da me obiđu, dolaze. Ko sve nije bio: otac, majka, stričevi, strine, ujaci, ujne, sestre sa zetovima, broj im se ne zna. Svi ponosni, kao da sam ko zna šta uradio.

Mlađi vodnik Igor Stanković deluje neraspoloženo. To je zato što su mu oči crvene kao posle plača i što mu je lice još prošarano tamnim mrljama od prljavštine što se zavukla pod kožu.

- Kako sam očekivao, dobro je - kaže veselo. - A kako sam izgledao, to pitajte doktora. Dolazi mi žena svakog dana u posetu. Htela da dovede i našu malu Saru, al’ sam je odvratio. Neću da me dete vidi ovakvog. Za dan-dva, možda. A da sam se zabrinuo, jesam. Sad sam se nekako ohrabrio. Kad čovek zna da neko brine o njemu, da će ga vidati i lečiti najbolje što može, kao ovo mene, lakše je. Oseća se sigurnost.

Po rečima pukovnika dr Stojana Vidanovića, u trenutku kada se ovaj tekst pojavi u novinama, u Vojnoj bolnici u Nišu će ostati još jedino Radenko.

- A ako Bog da, nijednog nam vojnika više odozdo neće dopremiti - rekao je s nadom.