Kada duva olujni severozapadni vetar, Nation Kišon, ribarska luka Haife, na udaru je povećih talasa tako da udvostručujemo i utrostručujemo priveze i odbrane pre nego što ćemo krenuti u unutrašnjost Izraela, prema gorama kralja Davida.

Slike svakodnevnog života u ovoj zemlji su sa primesama zelenomaslinaste boje. Vojnici sa oružjem na ramenu, obično je to automatska puška "uzi", kupuju u radnjama, na pijaci, čekaju autobus, piju i jedu u kafićima, telefoniraju... Kada kažem vojnici, mislim na devojke i mladiće, ovde su oni ravnopravni u služenju vojske: oni tri godine, one dve!

Vera je veliki posao

Vojsku služe samo Jevreji, Druzi i beduini. Ovi poslednji su proizraelski raspoloženi pošto su bili izloženi muslimanskim progonima u svim arapsko- jevrejskim ratovima. U "Cahalu" (vojsci Izraela) ima još nešto dobrovoljaca iz redova Arapa hrišćana, brojnih u Haifi i Nazaretu.

Bez "Kli-Klija" stižemo na Galilejsko "more", to jest jezero u koje se uliva i iz kojeg se izliva reka Jordan.

Vera je ovde veliki posao, ali on sada ne cveta. Turista nema zbog intifade, pobune Arapa, Palestinaca u Cisjordaniji, na zapadnoj obali reke Jordana.

Nama, koji smo u jednoj od bivših Jugoslavija bili vaspitani u proarapskom duhu, ukazuje se prilika da posle tromesečnog pristajanja u arapskim zemljama (sem poluhrišćanske Eritreje) svojim očima i rasuđivanjem dođemo do nekog objektivnijeg zaključka.

U arapskim zemljama sloboda vere ili ne postoji ili je veoma ograničena. U Adenu su crkve u jadnom stanju, porušene, napuštene. Krstovi slomljeni... U Sudanu su zatvorene. Ući u neku od bogomolja je nemoguće. Probali smo to u Bur-Sudanu gde se pored opštine nalazi pravoslavna etiopska crkva; na ulazu u portu se uhvatila paučina. U Egiptu je zbog velikog broja hrišćana, dvadeset do četrdeset odsto stanovništva, stanje nešto bolje pod uslovom da se vera upražnjava gotovo tajno, kao u rimsko doba. Ne treba uzrujavati "muslimansku braću i sabraću"!

U Izraelu su crkve otvorene, džamije isto tako, naravno i sinagoge. Zato je u tom pogledu naš zaključak očigledan.

U isto vreme u Nazaretu, pored crkve gde je po predanju arhanđel Gavrilo najavio da će Marija roditi Sina Božijeg, muslimani grade veliku džamiju i izazivaju sadašnju trpeljivost hrišćanskog sveta!

I u ovom nekadašnjem biblijskom selu od četristo žitelja (u Hristovo vreme), sada većem gradu, muslimani pokazuju svoju snagu i volju da se prošire. Za njih je demokratija samo protivnička slabost koju treba iskoristiti.

Brzo se navikavamo da razlikujemo jevrejska naselja od arapskih; u prvima su kuće sa crvenim krovovima u negovanom zelenilu, okružene drvećem, u drugima su sa ravnim, bez ijedne travke okolo.

Borba za slatku vodu

Galilejsko "more" je jezero oko četristo metara ispod morske površine. Kineret je hebrejsko ime za ovo veliko jezero, dvanaest puta dvadeset šest kilometara.

Ovde se brzo shvati da su arapsko-izraelski ratovi, između ostalog, i borbe za slatku vodu! Odavde se utoljuje žeđ zemlje i ljudi: površina jezera se spusti svake godine za tri metra. Izrael sada kontroliše snegove planine Hebron visoke oko 2.800 metara, gde su izvori Jordana i njegovih pritoka. Jednu od njih su Sirijci hteli da okrenu prema pustinji i tako isuše ovo "more" "Starog zaveta".

Na Golanskoj visoravni, sa koje je moguća kontrola i jezera i ravnice oko njega, još stoje razrušene kuće, uporišta iračkih i sirijskih bataljona u, za njih, izgubljenom ratu. Okolo su sada izraelski kibuci, obrađene njive, naselja vojnika - seljaka. Kao neka verska relikvija se pokazuje protivavionski sovjetski top na litici iznad jezera. Cev mu je eksplodirala u trenutku kada su arapski vojnici držali na nišanu samoubilačke jevrejske dobrovoljce, spremajući se da ih pokose.

Pravoslavna crkva u Kafernaumu, gde je Isus počeo da propoveda novu veru i sakuplja apostole, oličenje je rajske blagosti. U raskošnom zelenilu crvene kupole i beli zidovi.

Sa popom Irinoarhom ("Gospodarem mira") pokušavam da govorim novogrčki, da iskušam svoje znanje. Zahvaljujući tome, Grk nas zove na čaj. Tako upoznajemo sveštenika koji je podvodni ribolovac. Lovi somove!

- Zar to nije zabranjeno? - pitam.

- Apagorefsis? (Zabrana) - smeje se Irinoarhos. - Pa naša crkva je idioktitis - vlasnik te vode!

U smiraj dana tri Irinoarhosova psa uzbuđeno laju. Najavljuju dolazak dve italijanske kaluđerice iz obližnje katoličke crkve Svetog Petra. Počinje "ekumenska" rasprava o tome ko treba da plati izvesne račune za struju koje donose službenice Vatikana.

- Sestre moje, ako je potrebno, mi ćemo pomoći siromašnom Jovanu Pavlu Drugom - kaže lukavo naš pop.

Naravno, to je samo diplomatska šala, pošto Irinoarhos ne ustupa ni milimetar; šalje kaluđerice natrag. A onda počinje vatreni govor protiv Vatikana, crkve koja se bavi politikom. Ta bujica reči se sliva u mirno jezero. Da je bila vodena, tri metra vode bi prekrilo obalu i na nju izbacila još neulovljene galilejske somove!

- To više i nije crkva! - grmi Irinoarhos. - To je najveće ministarstvo inostranih poslova na svetu.

Raspodela svetih mesta

U Jerusalim se stiže kroz onaj poznati klanac koji je bio poprište krvavih borbi između Jordanske arapske legije i "Cahala". Sveti grad je sada mnogo veći nego te 1948. godine. Liči na sredozemno primorsko mesto okruženo Novim Beogradom.

Naime, oko onog višehiljadugodišnjeg srca, čije je središte često rušeni jevrejski hram na kome je sada džamija El-Aksa, Izraelci su izgradili široki prsten novih naselja. Tako, bukvalno svojim telima, brane stari Jerusalim oko kojeg su u stalnom sukobu sa Arapima.

Ono što Novi Jerusalim razlikuje od Novog Beograda su pročelja zgrada. U Jerusalimu su ona obavezno obložena belim krečnjačkim kamenom što im daje plemenitiji izgled. Tu obavezu su nametnuli Britanci u vreme svoje vladavine i ona se i sada poštuje.

Drugi zakon koji se poštuje, ovoga puta nametnut od Turaka, jeste onaj o raspodeli svetih mesta između raznih hrišćanskih crkava. Taj "status kvo" se nikome ne dopada, ali čim ga neka crkva naruši, druge dižu galamu.

Svađe između pravoslavne, katoličke, koptske, protestantske i sirijske braće su stalne i često smešne.

Kada se kroz Jafa kapiju Jerusalima dođe do mesta gde je Isus zakovan na krst, do crkve Svetog Raspeća (za katolike) i Voskresenja za pravoslavne, vide se prve posledice tog "svetog" spora. Na pročelju te crkve su od prošlog veka drvene lestvice. Niko ih ne dira da ne naruši taj krhki "status kvo".

Samo mesto raspeća je u rukama Grčke pravoslavne crkve, malo udesno je kapelica Vatikana. Mesto gde je Isus uvijen u pogrebni čaršav je pravoslavno, sem stotinak kvadratnih santimetara gde je ležala glava! Ta površina pripada Koptima. Pećina Vaskrsnuća je pravoslavna, sem ostatka kamena što ju je zagrađivao, koji su zajednički hrišćanski, ekumenski.

"Da se srpsko pleme složi..."

Čudno je da poseta ovim mestima ne izaziva potrebno poštovanje. Valjda je to posledica izvesnog religioznog "kičeraja", nedostatka jednostavnosti, pretrpanosti nepotrebnim đinđuvama.

- Na moru, u ogromnosti okeana, sam ispod beskrajnog neba, čovek je ipak bliži Bogu - kažem Gogi i Đoki dok se šetamo versko-trgovačkim uličicama Starog Jerusalima na putu do Zida plača, ostatka hrama Iroda Velikog, srušenog za vreme rimske vladavine.

Sa kipama na glavi (koja mora da bude pokrivena po jevrejskim običajima) prilazimo ogromnim stenama zapadnog zida hrama iznad kojeg se diže zlatna, odasvud vidljiva, kupola džamije El-Aksa.

Šta da napišemo na hartijici koju ćemo da ukleštimo u pukotinu između golemog kamenja Irodovog kojima se pobožno klanjaju potomci dvanaest jevrejskih plemena. Ima ih celo tuce pa se, ipak, u smrtnoj opasnosti ujediniše! Pišemo:

"Da se srpsko pleme složi i ujedini!"

Nemoguća želja za jedno jedino pleme?

Koliko su Izraelci složni vidimo na proslavi Bar-Micvaha koja dečaka uvodi u svet odraslih. Njoj prisustvujemo kao rđaci Joela Simhonija, sina našeg vazduhoplovnog pukovnika Jugoslovenske Kraljevske vojske pokojnog Jovana Krstića, rođenog u Beški.

Naučismo da izgovaramo reči čestitanja:

- Mazel-Tov!

Slavi porodica Sefarda, marokanskih Jevreja, čija je glava Joelov ratni drug. To bratstvo skovano u ratu podseća nas na naša. Za njih (a valjda, i za nas) nema važnijeg, svetijeg prijateljstva.

Naše prisustvovanje Bar-Micvahu je "omogućilo" loše vreme koje dolazi od zemlje pukovnika El Gadafija i sprečava da "Kli-Kli" isplovi prema Kipru.

Najzad, 22. decembra, najkraćeg dana u godini na severnoj polulopti, imamo meteorološku "rupu". Moći ćemo da prođemo između dve depresije: ove sadašnje i nove koja se stvara na moru, severno od Tripolija, prestonice Libije.

Žurimo se da odvežemo priveze i dignemo jedra da ih napuni hladni decembarski vetar. Sa toplinom u srcu! Hadži-Martinović, Hadži-Popović i Hadži- Kojadinović neće zaboraviti prijateljstvo kojim su bili okruženi.

Šalom, Izrael!