Dvanaestogodišnji Stefan Paunović je sedeo sa bakom na drvenoj klupi iza kuće. Jesenje sunce približavalo se obroncima Kopaonika na zapadu. Zraci su obasjavali jedino još vrhove drveća čije je lišće bilo obojeno svim bojama. Meštani Merdara, sela na administrativnoj granici sa Kosmetom u kuršumlijskoj opštini, privodili su poljske radove kraju. Ovde se ulazna vrata na domaćinstvima zatvaraju ranije otkako je situacija na Kosmetu postala složena.

Unuk i baka gotovo svakog, popodneva sede na istom mestu. Priča unuku baka o Drugom svetskom ratu, o ranijem životu u selu, o druženjima sa nekadašnjim komšijama Šiptarima. Stefan prosto guta svaku reč. Nikako ne može da se načudi kako to da su do juče bili dobre komšije, a sada su neprijatelji. Ne razume zašto neko hoće državu u državi, zašto traži prava na osnovu nečega što nikada nije bilo. Jedno mu je, ipak, jasno. Svi žive u strahu. Jer, u svakom času, preko obližnjeg brežuljka može neko da zapuca i poremeti kakav-takav mir koji vlada u njegovom selu.

Hitac iz snajpera

Tama je već počela da se uvlači u dolinu kada je Stefan predložio baki da uđu u kuću. Još čestito nije ni završio rečenicu i počeo da ustaje kada je osetio neki snažan vetar koji mu je fijuknuo kraj glave. A onda se, na nekoliko metara isred njega, zapušila zemlja.

Deca u ovakvim vremenima brže odrastaju, mnogo više znaju, pa je tako i Stefan bio svestan da mu je tik kraj glave proleteo metak. Neznanac, sa ko zna kojeg brdašca iznad sela, tog popodneva imao je, eto, jednu želju. Da iz snajperske puške prekrati život deteta koje još sluša bakine priče.

U kući Paunovića u šporetu pucketa vatra. Napolju stiže zima. Domaćin Jovica srdačno dočekuje nenajavljene goste. Rakija i kafa su već na stolu. Ćaskamo o svakodnevnom životu. Supruga Slađana priprema meze. Oko stola se šetka sedmogodišnji Petar.

- Teško da ćete išta da progovorite dok ne pogledate njegove radove - skreće pažnju Slađana pokazujući rukom na sto u uglu. - To je ceo njegov svet.

Na stolu u uglu sobe stoji oveća plastična tacna. Na njoj uredno poređano stotinak figura od glinamola. Životinje i ptice kao i bića iz mašte delo su ovog đaka prvaka. Sa ponosom, kao zreli umetnik, priča kako je sa tri i po godine od testa koje mu je davala mama počeo da pravi figurice. Kada je stekao rutinu, u petoj godini, testo je zamenilo blato. I, evo, u sedmoj, kao pravi umetnik dokopao se i kvalitetnog materijala. Samo što para nema za glinamol. S ponosom ističe da je i televizija o njemu snimila mali prilog.

- Plašimo se, kako se ne bismo plašili - priznaje Jovica. - Naše kuće su prve na granici, a do punkta Kfora nema više od trista metara. Svedoci smo šiptarskih upada preko granice na svim delovima i zato moramo da budemo obazrivi. Bilo je noći kada smo ostajali budni do zore.

Slađana i Jovica ne znaju kako bi protumačili sve što se priča i piše oko radijacije. Misle da tu ima svega. Od realnosti da su NATO avioni istovarili smrtonosne tovare sa osiromašenim uranijumom, pa do toga da u svemu ima dosta i politike. Boje se da i taj deo Srbije nije kontaminiran. Jer, odatle, pa prema Kuršumliji, palo je ko zna koliko projektila. Samo u jednoj noći avioni su raketama i kasetnim bombama sravnili dvadesetak kuća u Merdaru. Bilo je i žrtava.

"Anđelka mi daje snagu"

Od kuće Paunovića, pa prema granici, u redu jedna pored druge, sazidane su tri iste zgrade. To je prethodna Vlada Srbije podigla onima koji su u bombardovanju ostali bez krova nad glavom. Ispred jedne od njih stoji Mirko Šćepanović. Sedamdeset i osam mu je godina. Mnogo je stvari, veli, preturio preko glave, pa ga sve ovo i ne plaši toliko. Zna samo da do svega ne bi došlo da se drugi nisu umešali. Prilazi i njegova rođaka Milica. Za ove što su došli da joj čuvaju granicu ne voli ni da čuje, a kamoli da ode da ih vidi. Na tu stranu, put granice, uopšte i ne kraće.

Granični pojas nadleće helikopter Kfora.

Slađan, koji se ponudio da nam bude vodič uzima iz ruku komšije dvogled. "Vrat slomio, dabogda", izusti Milica, zakorači uz nekoliko stepenika i uđe u kuću. Vlasnik dvogleda nije želeo ni da kaže ime ni da se fotografiše. Poverovao je u priču ko smo, ali je ostao uporan pri svom stavu. Oko granice se motaju razni ljudi. Verovatno se tu nešto i švercuje, neko nekoga prati, pa jednostavno neće da se fotografiše. Tako je rekao.

U jednoj od novih zgrada živi Marija Tešović sa jednoipogodišnjom ćerkom Anđelkom. Priča o ovoj ženi u vreme bombardovanja obišla je svet. Odnosno onaj deo sveta koji je hteo da čuje vapaje stradalnika.

Marija je bila u podrumu sa suprugom i jednogodišnjom ćerkom kada su avioni nadleteli Merdare. Čim je pala prva granata, suprug se uplašio, uzeo ćerku u naručje i potrčao ka susednoj kući. Marija je ostala u podrumu. Sledeća granata je našla cilj. Otac i ćerka ostali su mrtvi, zagrljeni, kao da spavaju. Marija je preživela, a bila je u sedmom mesecu trudnoće. Naš list je tada objavio tu potresnu priču. I fotografije. Kao i priču i slike načinjene samo dva dana pošto je Marija, uz napore prokupačkih lekara, donela na svet zdravu devojčicu. Anđelku, pravog anđela.

Ova žena se nije uplašila ničega, kao što se i danas ne boji. Kada se završio rat i kada su se javili dobri ljudi da pomognu, Marija je tražila da se vrati u svoje do temelja porušeno selo. Sagradili su joj kuću u kojoj i sada živi.

- Anđelka mi je dala snagu da prebrodim sve nedaće - kaže Marija. - Hoću da nastavim život ovde gde su dva ugašena. Ne bojim se ničega. Za strah više ne znam. A i verujem našoj policiji koja nas povremeno obilazi, kao što sam onda verovala ljudima dobre volje da će da mi pomognu. Merdare je na granici, bilo je gotovo sravnjeno sa zemljom, ali je, kao što vidite, nastavilo da živi.

Sunce je već nestalo iza planinskog venca. Uskoro će mrak. Vetar počinje jače da duva. Tišinu koja je odjednom zavladala remeti lupanje otkačenog okruglog lima na kome piše: stop. Iznad njega, na istoj metalnoj šipci na plavoj metalnoj podlozi, belim slovima piše - Merdare. Do tog znaka mogu ovi meštani. Iza njega su bunkeri sagrađeni od džakova napunjenih peskom, zgrade sa mnogobrojnim antenama, ograda od bodljikave žice i ljudi u uniformama sa oružjem.

Tamo meštani Merdara već više od godine dana ne mogu.