Kad se proletos vratila u skromni roditeljski stančić na mansardi predratne četvorospratnice nadomak Đerma, u Beogradu, još nedovoljno oporavljena od dvadesete velike operacije (one manje hirurške zahvate davno je prestala da broji), Dejana Lekić je, čim je skupila snagu da bar nakratko sedne za kompjuter, napisala priču o tome kako se našla u zoni sumraka.

"Tuđom greškom sam petnaest godina zatvorenica", počela je svoju ispovest. "Ali ne u običnom zatvoru, već u zatvoru čiji su zidovi moja bolest, a rešetke strah od smrti..."

Putem Interneta Dejana je priču poslala na jedan sajt. Tako velika patnja i bol nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Zapljusnula ju je bujica elektronskih pisama. Dopisivanjem preko Interneta počela je da se leči od usamljenosti.

- Mogla bih da zasenim i samog Tolstoja - rekla nam je jednog sunčanog februarskog popodneva kad smo je posetili. - Njegov "Rat i mir" bi bio kratka priča u odnosu na ono što bih ja mogla da napišem o ovih svojih, sad već, šesnaest godina pakla.

Pokušava da bude vedra, ne pokazujući u početku nijednim gestom koliko joj je teško. Dok sedi u uglu troseda, ova lepotica se gotovo ne razlikuje od drugih devojaka u ovom gradu, osim što zbog krhkosti izgleda bar deset godina mlađe od vršnjakinja. Ali, visoki stalak postavljen tik iza njenih leđa, na kojem vise kese sa tankim plastičnim crevima što se završavaju negde ispod Dejanine bluze, vraća u surovu realnost.

- Tako se ja hranim i uzimam neophodnu tečnost - kaže nehajno.

Kao da je reč o ispijanju šoljice kafe ili čaja. Tokom celog razgovora, na Dejanu brižno motre mama Zorka i brat Dušan, inače ginekolog u Smederevu. Otac Andrija je za to vreme u drugoj prostoriji pokušavao da zabavi Dejaninog dvoipogodišnjeg bratanca Filipa. Mališan bi povremeno umakao dedi i izjurio iz sobe što bi uvek ozarilo Dejanino lice.

- Filip je moja najveća radost - veli.

Pogrešna dijagnoza

Sve do osamnaest i po godina Dejana Lekić je imala lep život. Bavila se plivanjem, atletikom, rukometom, devet godina igrala folklor u "Gradimiru". Stekla je i diplomu pedikira manikira. Danas se s nostalgijom seća odlazaka u diskoteke i na razne kućne zabave.

- Ona meni nikad nije bila bolesna - dodaje mama Zorka. - Bila je toliko zdrava, pucala od zdravlja... A onda, jednog dana, bilo je to 1984, Dejana je osetila nesnosne bolove u stomaku. Hitna pomoć ju je odvezla u bolnicu. Tamo su je rutinski pregledali. Rekli su da poput mnogih njenih vršnjakinja "ide gola" i da je dobila zapaljenje jajnika. Poslali su je zato u ginekološku kliniku. Prelazeći njen prag, Dejana nije slutila da će ubuduće njen život teći na relaciji bolnica - kuća.

Visoka temperatura i bolovi. Leče je od infekcije jajnika. Povremeno joj vade i gnoj iz trbuha. Za tri meseca koliko je provela u toj klinici, gnoj su joj punktirali devetnaest puta. Rade još i neke analize, ali nikome ne pada na pamet da joj otvori stomak i vidi o čemu je reč. Otpustili su je kući s dijagnozom: tumor na desnom jajniku. Posle samo nekoliko dana ponovo je u bolnici. Ovog puta je u drugoj ginekološkoj klinici. Odmah su je operisali. Kad su otvorili trbuh, imali su šta da vide. Sve je bilo prepuno gnoja. Slepo crevo je bilo samo otpalo pa su ga našli negde ispod jetre, dok su ostala creva od silnog zapaljenja počela da trule i na nekim mestima propuštala fekalije u stomak. Hitno su morali sve to da očiste. Skratili su creva i izvadili jedan jajnik. Na trbuhu su napravili otvor kako bi se creva praznila u kesu.

- Sve što mi se dogodilo je izgleda posledica perforacije slepog creva - priča Dejana. - Da su lekari to odmah ustanovili i da sam na vreme operisana, ja bih danas normalno živela. A ovako, Danteov pakao je dečja igra u odnosu na ono što sam preživela.

Jedna za drugom nižu se operacije, luta od doktora do doktora. Posle nekoliko godina rekli su joj da boluje od Kronove bolesti. I to od najtežeg oblika. Reč je, zapravo, o zapaljenju creva nepoznatog uzroka. Za razliku od ulceroznog kolitisa koji zahvata samo debelo crevo, Kronova bolest napada ceo digestivni trakt, od usta do debelog creva. Bolest se komplikuje fistulama koje se moraju odstraniti.

Poslednju operaciju skraćivanja creva Dejana je imala 1996. na VMA. Tada su joj odstranjena sva creva i žuč. Ostao je samo želudac i početnih pedeset santimetara tankog creva. Inače, tanko crevo je dugo oko četiri, kod nekih ljudi i pet metara, a debelo oko jedan i po metar.

Više nije mogla normalno da uzima hranu. Zapravo, sve što bi pojela, organizam nije mogao da iskoristi. Hrana bi kroz nju samo projurila, kao kad se presipa iz šupljeg u prazno. Jedini način da ne umre od gladi je uzimanje tečnosti i hrane putem infuzije.

Kateter u jetri

Svaki drugi dan roditelji ili brat odlaze na VMA gde specijalno za Dejanu spremaju rastvor koji sadrži sve neophodne hranljive materije, belančevine, vitamine, oligoelemente. Količina različitih hranljivih sastojaka u totalnoj parenteralnoj ishrani (TPN), kako se stručno naziva, određuje se na osnovu povremenih analiza krvne slike, merenja težine...

- Rastvor je gust i zato može da se prima samo kroz velike vene - uključuje se u razgovor brat Dušan. - Usled nagomilavanja masti, često dolazi do začepljenja krvnih sudova. Kateter preko kojeg prima hranu je proteklih godina najpre bio u veni leve pa desne noge, onda u desnoj pa na levoj strani vrata, u grudnom košu. U julu prošle godine je došlo do začepljenja i poslednje velike vene koju je mogla da koristi za infuziju.

Lekari su morali munjevito da reaguju jer pacijenti poput Dejane se prosto istope ako samo jedan dan ne uzimaju hranu. Tim stručnjaka na VMA je obavio konsultacije. Razmatrali su mogućnost da kateter direktno ubace u srce. Ali, baš u to vreme se kao gost u ovoj uglednoj medicinskoj ustanovi zatekao dr Karim Abu-Elmagd sa Transplantacionog instituta "Tomas Starzl" Univerziteta u Pitsburgu koji je predložio da se kateter ubaci u jetru. I - urađena je prva operacija takve vrste u Jugoslaviji. Intervenciju je uspešno obavila ekipa u sastavu: dr Goran Kronja, vaskularni hirurg, dr Goran Sjeničić, interventni radiolog, docent dr Svetozar Prvulov, interventni radiolog i dr Zdravko Brkan, anesteziolog.

- Želim da pomenete i anesteziološkog tehničara Macu, jer su sve to ljudi koji su mi spasli život - ističe Dejana.

Sa velikim uvažavanjem i ljubavlju tokom razgovora pominje dr Dina Tarabara, gastroenterologa na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Zove ga "moj Dino".

- On je i moja sestra i brat, drug i drugarica, moje rame za plakanje i moj zaštitnik - kaže. - Jedini on može da me zasmeje kada mi je teško i ja ga mnogo volim. To je moj doktor koji je ostao uz mene do kraja i nikada nije gubio nadu.

Priseća se i kako se posle mnogo muka i patnji pojavio "njen doktor - anđeo čuvar".

Naime, Dejana se u početku lečila po civilnim klinikama. Nad njom je obavljeno pet operacija. Ali, stanje se stalno pogoršavalo. U jednom trenutku, valjda iz nemoći što nisu znali šta više da preduzmu, rekli su Dejaninoj majci da je vodi kući. Da umre. Njenoj ćerki nema pomoći. Sudbina je, međutim, umešala prste. Lekari sa VMA su se zainteresovali za Dejanin slučaj i postala je pacijent dr Ljiljane Rabrenović.

- Ona je takođe bila moj prijatelj i čovek koji se od 1989, kad me je prihvatila, pa sve do 1998, kad je umrla, borila za mene - kaže Dejana. - U bolnicama u kojima sam bila pre VMA vode računa samo o telu, a ne i o duši bolesnika. Kod dr Ljiljane sam prvi put osetila da nisam samo broj. Posle njene smrti prihvatio me je dr Dino Tarabar.

Skupa pomoć

Ovaj doktor je onda, pored toga što je neprestano brinuo o Dejani, počeo da za nju traži pomoć i izvan granica naše zemlje. Javio mu se dr Karim Abu-Elmagd. Predložio je ono što Dejani jedino može da omogući normalan život. Presađivanje creva. Prvobitno tražena cena za ovaj složeni zahvat je bila 600.000 američkih dolara! A onda, kad se letos zatekao na VMA i upoznao Dejanu, dr Karim je rekao da će se on odreći svog honorara i sniziti još neke troškove operacije i da bi cena onda bila 250.000 dolara.

U cenu su, kako je Dejanin brat Dušan objasnio, a dr Dino Tarabar nam u naknadnom razgovoru potvrdio, uključene dve operacije i lekovi i nega tokom tri meseca postoperativnog oporavka.

Prva bi bila plastična operacija pravljenja trbušne šupljine koju Dejana sada više nema, dok je druga operacija presađivanje creva. Najbolji davaoci ovih organa su neurohirurški pacijenti koji su u nekim nesrećama stradali samo sa povredama glave.

Najteži je, u stvari, postoperativni oporavak zbog stalne opasnosti da organizam odbaci tuđe organe. Ipak, Transplantacioni institut "Tomas Starzl" Univerziteta u Pitsburgu je najuglednija ustanova za ovakve hirurške zahvate na svetu. Uradili su do sada stotinak presađivanja creva. Procenat preživljavanja je veoma visok.

- Ja i ovako dosta koštam državu - kaže Dejana. - Samo ta jedna kesa hrane koju ja putem infuzije primam svaki drugi dan po dvanaest časova košta dvesta pedeset nemačkih maraka. Zatim, ma koliko higijena bila na visokom nivou, kod mene se preko katetera javljaju česte infekcije praćene visokim temperaturama i bolovima u zglobovima. Tada moram da uzimam antibiotike na koje nisam alergična, a oni su uglavnom skupi. Ako je infekcija nastala gljivicama, onda mi je jedini spas lek abelcet koji može da se nabavi samo u Americi. Jedna ampula košta dvesta dolara, a primam ga petnaest do dvadeset dana. Pored pomenutog, tu su i diskovi i kese za pražnjenje. Od socijalnog dobijam samo pet diskova mesečno što ponekad ne može da podmiri moju dnevnu potrebu. Ostalo moramo da kupujemo.

Dejanu Lekić uskoro očekuje promena katetera na VMA. Te intervencije se često rade "naživo".

- Nisu oni vukodlaci, već to tako mora - s mnogo razumevanja kaže ova devojka. - Sa kateterom, svesna sam toga, živim od danas do sutra. Stalne sepse mi ugrožavaju život.

A ona bi tako volela da bude kao sav ostali svet. Da ode u kupovinu, na pijacu, da kao nekad šeta bulevarom. Dosta joj je više kreveta i četiri zida. Dosta joj je više da piše pisma na kompjuteru i da moljaka. Tu popušta Dejanina samokontrola i suze naviru na oči.

- I nemojte da me pitate za prijatelje - veli boreći se da priguši jecaj. - Kad sam se razbolela, svi su me napustili...

Onda nešto mirnijim tonom dodaje:

- Ali, imam neke nove, a oni su pravi. Eto, moj Dino...

Opet pominje eventualnu operaciju koja je za nju svetlo na kraju tunela.

- Te operacije su još eksperimentalne - ističe. - U Americi postoje fondovi koji to finansiraju. Moj život se svakim danom postepeno gasi, a ja i pored velike volje, upornosti i borbe, ne mogu sebi da pomognem jer nisam u mogućnosti da platim troškove lečenja. Zato molim organizacije, kao i političke ličnosti od autoriteta da se zauzmu za mene i pomognu mi da postanem prva Srpkinja nad kojom će biti urađena takva hirurška intervencija. Ja želim da živim! I ne predajem se. Takav mi je horoskop. Ja sam Lav.

Pomozite hrabroj Dejani

Šesnaest dugih godina se Dejana Lekić nadljudskim naporom hrabro borila sa strašnom Kronovom bolešću, više puta gledajući smrti u oči. Zaslužila je da njena upornost i kuraž budu nagrađeni još jednom šansom da ponovo živi, a to joj može omogućiti samo složena i skupa operacija na Transplantacionom institutu "Tomas Starzl" Univerziteta u Pitsburgu. Ceo zahvat košta famoznih 250.000 američkih dolara.

Dejana se nada da još ima humanih ljudi koji će joj pomoći. I najskrominiji novčani prilog je za nju od ogromnog značaja. Zato, reagujte što pre jer, nažalost, vreme ne radi za Dejanu Lekić.

Pomoć se može uputiti na:

Komercijalna banka AD Beograd (za Dejanu Lekić)

Broj deviznog računa: 40811-620-8-175-70806-1245-83047-2

Broj žiro-računa (dinarski): 40811-620-8-175-81700-1445-44470-7

Medicinski fenomen

Dr Dino Tarabar, gastroenterolog na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, o svom pacijentu Dejani Lekić kaže:

- Za Dejanu život ističe kao u peščanom satu. Ona je medicinski fenomen, jedini je živi pacijent, ne samo kod nas i u Evropi, već i u celom svetu, sa tako teškom komplikacijom Kronove bolesti koji totalnu parenteralnu ishranu prima u kući. O njoj bi u Americi, na primer, brinuo čitav tim stručnjaka. Uprkos našem velikom trudu i njenoj beskrajnoj volji i strpljenju, ona polako odumire. Toj devojci bi trebalo nekako pomoći da bar neku godinu proživi kao sav normalan svet. Ona je to, verujte, zaslužila. Uspešno presađivanje creva bi joj omogućilo da se hrani kroz usta. Ne bi joj više bila potrebna infuzija i kese za pražnjenje. Nadam se da bi onda vrlo brzo zaboravila na nas.