Kada putnik od Žitišta, opštinskog centra, krene drumom prema Srpskoj Crnji i pređe most preko Begeja, u daljini, s leve strane, pred njim se ukaže neki novi i do tada neviđeni horizont - panorama sela Banatski Dvor - slika koja svakog dobronamernika prijatno iznenadi, a pomisao da je zalutao u neki drugi predeo, brzo nestane.

Nova crkva sv. Petke u Banatskom Dvoru

U pročelju naselja, uz asfalt, kao da je izronila iz kakvog lepog sna, stoji crkva, raskošna i prostrana, sa velikom portom, mešavina vizantijskog i modernog graditeljstva, sazdana od crvene opeke i pokrivena bakrom. Posvećana je svetoj Petki.

U centru Dvora blistavo se uzdižu još dva lepa zdanja: Osnovna škola "Đura Jakšić", a iza nje je fudbalski stadion, sa tribinama i sedištima, kakav nemaju mnogi klubovi i gradovi, a o selima da se i ne govori.

Počeci na ledini

I putnik se odmah s razlogom upita: čije je ovo delo i zasluga, ko je taj darodavac.

Zove se jednostavno - Mirko Vučurević.

Svi ovo ime u Banatskom Dvoru izgovaraju sa nežnošću i poštovanjem, i Srbi i Mađari. Dečak Kristijan Seleš, učenik prvog razreda, kaže: "U našoj školi čika-Mirka deca zovu Mirkić zato što ga mnogo svi volemo". Pišu mu rođendanske čestitke i tepaju najnežnije.

Vučurevići su starinom iz Hercegovine. Jakov se sa svoja tri sina doselio u Banat posle Prvog svetskog rata. Zemlju su u Kraljevini Jugoslaviji dobili po dva osnova: stari otac je učestvovao u hercegovačkim bunama protiv turskog ropstva, a najstariji sin Božo se borio na Solunskom frontu na koji je kao dobrovoljac stigao iz Amerike, iz arizonskih rudnika gde je radio kao ekonomski emigrant.

Doselili su se, takoreći, na golu banatsku ledinu, na kojoj je bilo nekoliko kućeraka mađarskih biroša, bezemljaša, što su radili na imanjima grofa Čekonjića. Uz njih su se ređali kolonisti koji su naselje prozvali - Dvor, a pošto je tih imena bilo dosta na području Kraljevine, dodata je i bliža odrednica - Banatski.

Mitar Vučurević, jedan od tri Jakovljeva sina, sa ženom Vukosavom imao je šest sinova. Prvo se 1934. godine rodio Gojko, pa Ljubomir, zatim Mirko (junak ove reportaže), a posle njega Danilo. Peti je na svet došao Obrad, a šesti, u najkrvavijem razdoblju Drugog svetskog rata, najmlađi Branko.

Mitrovi sinovi su zdravi i uspešni ljudi, samo među živima nije najmlađi. Kada je imao trideset dve godine, oboleo mu je bubreg. Lekari su rekli: život mu se može produžiti ako mu se presadi tuđ, zdrav. Ovde je došla do izražaja nesebičnost i solidarnost braće. Svaki je bio spreman da da svoj bubreg. Branku su hirurzi presadili organ brata Danila i on je živeo još deset godina.

Na krilima fudbala

- Moj život je vezan za fudbal - počinje svoju ispovest Mirko Vučurević u kancelariji u najužem delu Beograda. - A upravo je takav život mnogih dečaka. Lopta mi je ušla u krv i zauvek odredila moju sudbinu. Krpenjaču sam pikao sa drugovima na poljani iza sela, baš tamo gde sam napravio pravo i veliko igralište. To je moj dug generacijama i detinjstvu koje sam proživeo u Dvoru, ali i ostavština za sve one mlade i poletne generacije koje se rađaju, rastu i igraju danas najpopularniju igru na svetu - fudbal.

Mirko je osnovnu školu završio u rodnom selu Žitištu, a fudbal je igrao širom ondašnje Jugoslavije.

- Dug je spisak klubova u kojima sam bio - kaže Mirko. - Igrao sam u Zrenjaninu, Novom Sadu, Varaždinu, Paraćinu. Mlad i poletan čovek, na krilima lopte, svuda sam stizao. U dvadeset trećoj godini zaljubim se i iste godine stanem na ludi kamen. Oženim se, priznajem, vrlo srećno.

U to vreme, šezdesetih i sedamdesetih godina, san mladih fudbalera bio je - odlazak u inostranstvo. Tu želju je imao i Mirko.

- Jednog dana sretnem svog dobrog druga, Luku Maleševa, istaknuto ime našeg fudbala, igrača "Crvene zvezde". Poverim mu svoje namere o odlasku u svet, a on na to reče: "Sjajna ti je ideja. Ja imam prijatelja menadžera. Njemu te preporučujem. Poljak je, evropski menadžer. Zove se Ukrajik. Vodi samo vrhunske fudbalere".

Tako je Mirko preko Luke Maleševa stigao u Francusku, ali ne tu i da se zadrži.

- Želja mi je bila da stignem do Južnoafričke Unije i Australije, ali mi pomenuti menadžer preporuči: "Idi, kazao je, kod Laze Tasića u Bulonj na moru". I poslušam ga. A Laza je bio afirmisan fudbaler koji je prošao kroz "Zvezdinu" školu. Tada je bio trener kluba u Bulonju. Laza me je primio vrlo srdačno iako se pre toga nismo poznavali. Međutim, nevolja je bila u ovome: po tamošnjem zakonu, a on je važio u to vreme u većini evropskih zemalja, stranci nisu mogli profesionalno da igraju u nacionalnim klubovima. Mogli su da igraju samo kao amateri. Dobro se sećam ovog prizora: Laza i ja šetamo jedne večeri po Bulonju. U jednom izlogu sam vieo lutku. Zastao sam i kazao: "Ah, kada bih imao para, kupio bih ovu lutku i obradovao ćerčicu". A Laza proročki tada reče: "Nemoj se, Mirko, sekirati. Ti ćeš imati toliko para da ćeš moći da kupiš ne lutku nego najluksuzniji "mercedes" kojim ćeš voziti i mene, Lazu Tasića". To se i obistinilo.

U svetu biznisa

Po preporuci Laze Tasića Mirko Vučurević je stigao u "Sošo". U ovom klubu je igrao, takođe, naš čovek, nekadašnji reprezentativac, Dobrosav Krstić Krle. I ovde je mladi fudbaler bio srdačno primljen, ali su važili isti propisi - može da nastupa samo kao amater. Grad Sošo je na samoj švajcarskoj granici.

- Ovu granicu pređem bez bilo kakvih papira - seća se danas Mirko. - I ovaj prelazak u drugu državu takođe je odredio moju dalju životnu sudbinu. Uvek idem sa porodicom. Nastanim se u jednom gradiću, Ponriju, koji je imao klub u drugoj Švajcarskoj ligi. A kada sam video da se ne može živeti samo od fudbala, zaposlim se u fabrici satova "Nivada". Tu sam krenuo od najobičnijeg fizičkog radnika i u fabrici sam prošao sva radna mesta. Gazda je video da sam vredan, odgovoran i sposoban. Bio sam poslovođa, pa šef, pa menadžer, pa šef marketinga i prodaje, a onda i glavni menadžer za celu fabriku...

Mirko je brzo savladao jezike, posebno francuski. Sada kaže:

- Moj ugled u svetu biznisa je rastao, ali je rasla i moja ekonomska moć. Tako sam, najzad, postao vlasnik cele fabrike, a upravo je to u Švajcarskoj jedinstven slučaj da stranac postane vlasnik tako velike fabrike. Međutim, u biznisu se nisam zadržao samo na proizvodnji satova, pa sam krenuo i u druge profitabilne poslove. Jedne godine sam izlagao svoje proizvode na Beogradskom sajmu. Predsednik "Zvezde" bio je Miladin Šakić. Kažem mu da bih želeo da vidim Lazu Tasića. On mi ga sutradan dovede na štand. Gleda Laza, ne prepoznaje me. Ispričam mu priču o šetnji, lutki i njegovom prorokovanju. U Beogradu ga častim sa deset hiljada švajcarskih franaka i provozam svojim najnovijim "mercedesom"...

Ali, ma gde bio i ma koliko stranstvovao, Mirko je u srcu uvek nosio svoju Jugu, a posebno ono što se zove uži zavičaj. Uvek mu se vraćao i za njega sve više, što su godine odmicale, bio vezan mnogim nitima.

- Tako je to. Nešto moćno te vuče kraju u kome si se rodio i osetio radosti življenja - ponavlja naš sagovornik. - Sve prolazi, samo dela ostaju. Dođem u svoje selo Dvor i vidim: ista poljana na kojoj sam kao dete igrao fudbal. Sada na njoj za loptom trče neki drugi dečaci. Bio sam obezbedio egzistenciju sebi i porodici, pa odlučim da deo svoga imetka uložim u zajednička dobra Dvora. Prvo sam napravio fudbalski stadion koji je sada vlasništvo lokalnog kluba "Mladost", sve uspešnijeg na mnogim takmičenjima. Pravi je doživljaj doći ovamo kada igraju domaći. Sjati se i po pet hiljada gledalaca iz celog Banata i Bačke... Moja nekadašnja osnovna škola - nikakva, neudobna, sva u ruinama, mučilište za decu. Napravim im modernu, komfornu, lepu zgradu. U njoj su deca vesela i radosna. Narod u selu nije imao crkvu. Mnogi su je želeli decenijama unazad, ali je u siromaštvu i besparici nisu mogli sagraditi, pa sada to ja učinim. Kažu da je ona jedna od najlepših ne samo u Vojvodini...

Mirko Vučurević je činio i mnoga druga dobročinstva: asfaltirao je deo ulica u Dvoru, a u Paraćinu izdržava devetoro dece koja su ostala bez roditelja.