Moćna je nekada bila ženska sportska avijacija Jugoslavije. Za komandama aviona je sedelo bezbroj žena, postojala je i poznata ženska eskadrila, bilo je i nastavnica motorne avijacije, pilota - žena na akrobatskim avionima, letača međunarodnog ugleda.

Bilo, pa prošlo! Sada ih ima manje nego prstiju na jednoj ruci, osula se i ugasila ženska eskadrila. Jedna od poslednjih iz tog eskadrona hrabrih je i Danijela Mladenović.

Danijela nije slučajno zalutala u avijaciju. Bila je tek đak prvog razreda gimnazije u Vrnjačkoj Banji, kada se sa ocem Miroslavom Senovićem, inženjerom "Prve petoletke", obrela na sportskom aerodromu u Trsteniku.

- Tata je već uveliko leteo - seća se Danijela. - Želela sam da vidim šta ga to tako neodoljivo privlači da svaki slobodan trenutak posvećuje letenju. I pošla sam u Trstenik. A tamo živost, mnogo mladih, jedrilice i avioni. Sve me je to zanelo, bila sam poneta oduševljenjem tog mladog sveta i poželela sam da se i sama vinem u oblake. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Najzad za komandama aviona

A onda je dalje sve išlo po jednom neizbežnom putu. Danijela je postala član trsteničkog Aero-kluba, prijavila se za obuku pilota jedriličara. Sa nepunih sedamnaest godina našla se u jedrilici. Letela je iznad svoje Banje, iznad Morave i pitomih proplanaka, uživala u prizoru koji se pružao ispod krila. Njenoj sreći nije bilo kraja.

Avioni prva ljubav: Danijela Mladenović pred polazak na svoj prvi samostalni let

Završila je obuku, dobila dozvolu. U školi je učila vredno i predano, letenje je nije omelo da i tamo bude među najboljima.

Sledećeg proleća, već na početku letačke sezone, nastojala je da ostvari svoj san - da se nađe za komandama aviona. Za već oprobanog pilota jedrilice to i nije bio neki baš težak put, ali je Danijela znala da neće biti lako.

- Najveća smetnja bile su godine. Nisam još imala punih osamnaest, ali i to je nekako prebrođeno. Baš te sezone Generalštab je raspisao konkurs za prijem u Školu rezervnih vazduhoplovnih oficira. Pravo učešća imale su i devojke. Naravno, prijavila sam se istoga dana, a onda ubrzo dobila poziv da dođem u Zemun na vazduhoplovnu letačku komisiju.

Među stotinak kandidata se našlo i dosta devojaka. Danijela je uspešno prošla sve teške psihotestove, rigoroznu zdravstvenu kontrolu i posle nekoliko dana dobila je obaveštenje da je primljena na školovanje.

Leto 1985. godine je provela na obuci za upravljanje avionima. U grupi su bile tri devojka - Olivera Jejinić, student prava iz Smederevske Palanke, Dragana Vasojević, student engleskog jezika iz Beograda, i Danijela Senović, gimnazijalka iz Vrnjačke Banje. Instruktor je bio nekadašnji pilot-lovac i stari vazdušni vuk Dragoslav Pejkić. On je trebalo da ih nauči samostalnom letenju avionima i da ih tako priremi za vojne pilote.

I naučio ih je. Prva je samostalno poletela Danijela. Prvi put - sama u avionu. To, veli, nikada neće zaboraviti.

Letenje i učenje

A kad je trebalo poći u školu za oficire pilote, odlučeno je da se žene ne primaju. Iako razočarana i ožalošćena, Danijela nije posustala. Nastavila je uspešno da leti avionima, 1986. godine je dobila i zvaničnu dozvolu sportskog pilota i svaki slobodan trenutak je koristila za letenje.

- Uporedo sam završila gimnaziju, otišla na studije i upisala arhitekturu na fakultetu u Sarajevu. Davala sam ispit za ispitom i u roku stekla zvanje diplomiranog inženjera arhitekture. Nekoliko puta sam i letela u Sarajevu, u njihovom aero-klubu. Koliko da sam u trenaži. A čim bih došla kući u Banju, na letnji raspust, jurila sam u Trstenik, sedala u avion i predavala se tom divnom osećanju slobode i prostranstva.

Povukla je za sobom i sestru Tanju. Iako tek stasalo devojče, i ona je brzo savladala letenje, skakala padobranom i bila ljubimica trsteničkog aerodroma. Naravno, nije bilo baš lako njihovoj majci Milevi, profesoru Turističke škole. Dve kćeri - obe na letenju. Privikla se kasnije, ali na aerodrom da dođe kad one lete, nikako nije mogla.

U međuvremenu je i Tanja završila fakultet. Diplomirala je medicinu na Beogradskom univerzitetu i obe su brzo dobile zaposlenje u Vrnjačkoj Banji. Danijela u Zavodu za urbanizam, Tanja u Hitnoj službi Doma zdravlja.

Ostala verna nebu

Tako su tekle godine. Danijela je živela svoj život razapeta između poslova u urbanizmu i letenja u Trsteniku - sve do Velikog petka 1997. godine. Tad se prvi put srela sa svojim budućim mužem.

- I ranije sam znala profesora Radoša Mladenovića. Predavao je ovde u vrnjačkoj gimnaziji. Znam da je kasnije otišao za predavača na Filozofski fakultet u Nikšiću iz predmeta Uvod u nemačku klasičnu i vizantijsku filozofiju. Tog jutra smo se sreli u crkvi, malo porazgovarali i rastali bez nekih obaveza.

U sledećih mesec dana su se čuli još dva-tri puta i dogovorili da se uzmu. Tako je i bilo. Radoš je sa braćom i drugovima došao u kuću Senovića i isprosio devojku. Venčali su se u manastiru Žiči 1. jula 1997. godine, a venčanje je obavio vladika zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije.

Vrnjački piloti lepo su ispratili svoju koleginicu, u niskom letu iznad kuće iz koje je devojka odvedena. A oni iz Kraljeva - brišućim letom nad Žičom u času kad su mladenci izlazili.

Posle su se u životu supružnika dogodile mnoge radosti. Najpre su dobili kćer Milostivu, pa zatim sina Pavla. Onda je na Đurđevdan 1999. godine profesor Radoš Mladenović rukopoložen u čin đakona. Rukopoložio ga je vladika žički Stefan.

Arhitekta Danijela, i pored obaveza na poslu, u kući sa dvoje dece često stigne da skokne do aerodroma i sedne za komande aviona. Ponekad u niskom letu protutnji iznad porodičnog doma.

Upravo su nedavno nadležni produžili letačku dozvolu pilotu Danijeli Mladenović za još dve godine.