Pred Vesnom Cvetković, matičarem Skupštine opštine Požarevac, sklopljen je brak između Vesne Ilić iz Kraljeva i Radoslava Ivanovića iz Gornjeg Milanovca. Bilo je to 6. aprila prošle godine. Venčanje je obavljeno po svim propisima, date su potrebne izjave, mladenci su se upisali u knjigu i poljubili.

Kao što biva na venčanjima, reklo bi se.

A ipak nije. Ovaj brak ima čudnu predistoriju.

Zabluda mladosti

Vesna Ilić je rođena u Kraljevu, na periferiji grada. Odrasla je u ljubavi kojom su je okružavali roditelji, bila je mezimica, pomalo nestašno, ali poslušno i dobro dete. Ti srećni i bezbrižni dani tekli su i kad je pošla u školu. Ostala je zaljubljena u cvetne padine Grdičke kose gde je i rođena.

- Zna se već kako su tekli i kako izgledaju ti dani u osnovnoj školi - seća se Vesna. - Lutke, krpice, sličice, igračke i učenje. Moje drugarice iz mladih dana, a osobito kad smo već postale odrasle, pričale su o svojim prvim ljubavima, prvim pogledima i nežnim poljupcima. Meni je to na svoj način bilo strano i izašla sam iz osmogodišnje škole bez nekih značajnijih iskušenja.

Srednju trgovačku školu Vesna je pohađala u Kragujevcu, otac je za nju u naselju Grdica već otvorio prodavnicu i tako obezbedio zaposlenje. A onda se desio preokret u njenom životu. Srela je seoskog lepotana i zaljubila se do ušiju. Imala je tada samo sedamnaest godina i za nju od tog časa niko drugi na svetu nije postojao. Uzalud su bili prekori i saveti roditelja, uveravanja da je mlada, da će ta prva ljubav brzo proći i da će posle biti kasno za kajanje. Vesna je odlučila i udala se za svog izabranika u jesen 1985. U braku koji je trajao devet godina rodila je Aleksandra i Vladimira. Ubrzo se bračna veza raspala. Bio je to, kako Vesna kaže, potpuno neuspeo brak i svako je otišao na svoju stranu.

Vesna se sa decom vratila svojima. Prihvatili su je oberučke, nastavila je da radi u svojoj prodavnici i često razmišljala o skupo plaćenoj zabludi mladosti. Sećala se saveta roditelja da ne žuri, da ne uleće u brak sa sedamnaest godina, da će taj zanos proći i da je budućnost tek pred njom.

- Mislim da sam tu ranu brzo prebolela. Možda i zato što iz tog braka, sem dece, zaista nisam ponela baš ništa lepo. Nastojala sam da sve brzo zaboravim, okrenula sam se mališanima i radu i radovala se kako dečaci brzo odrastaju. Sada već Aleksandar pohađa osmi, a Vladimir šesti razred. Dobra su i lepo vaspitana deca i pomažu mi u prodavnici.

Ubistvo u afektu

Na neki svoj emotivni život, na nove susrete sa muškarcima, Vesna nije ni pomišljala. Sve do juna 1996. godine. Tada je u njihovu kuću došao Miša Radujević iz Kraljeva. Upravo se vratio iz Niša sa izdržavanja neke kazne i nastojao je da obnovi stare poslovne veze, jer je i Vesninu prodavnicu snabdevao kafom. Poslovna veza je ponovo obnovljena, Miša je dolazio sa robom i jednog dana ispričao je Vesni neobičnu priču.

Tamo, u kazneno-popravnom domu u Nišu, sreo je osuđenika Radoslava Ivanovića. Brzo su se zbližili, postali dobri drugari i jedan drugom iznosili mnoge detalje iz svog života. Provodili su zajedno svaki slobodan, trenutak, postali su kao braća i jedan pred drugim nisu imali tajne čak ni one najintimnije.

Radoslav je Miši pričao o rodnom kraju, roditeljima, prvim ljubavima, školovanju... Rekao mu je da je voleo sport, pa se stoga i upisao na Fakultet za fizičku kulturu.

U tim momačkim lutanjima sreo je prelepu devojku Gordanu. Zavoleli su se, bila je to skladna ljubav i činilo se da će sve večno potrajati. Jednog dana Gordana je pošla u selo Bare kod Kragujevca da poseti roditelje. Mužu je rekla da će ostati samo dva-tri dana. Ali, dani su prolazili, a njen povratak se odužio. I Radoslav je pošao u tazbinu da vidi o čemu je reč. Tamo je došao u sukob sa taštom, pale su mnoge teške uvrede i Radoslav je lišio života i Gordanu i njenu majku. Njegov srećni brak, kako je to tvrdio svom prijatelju, trajao je jedva dva meseca. Dogodilo se to u jesen 1983. godine.

Okružni sud u Kragujevcu ga je osudio na dvadeset godina zatvora. Seljakali su ga iz jednog u drugi KP dom. Nešto, kasnije kazna mu je smanjena na šesnaest godina i očekivao je da bude na slobodi u decembru 1999. Kajao se za učinjeno delo i uvek napominjao kako je imao zaista divan, nažalost kratkotrajan brak i kako je Gordana bila veoma lepa i dobra žena. Ubistvo je počinio u afektu i kad god je kasnije o tome razmišljao, osuđivao je sebe što se nije smirio i uzdržao.

Drugim osuđenicima su dolazile supruge i devojke. On je bio lišen toga. Patio je od usamljenosti, željan ljubavi i porodičnog života.

Vesnino prvo pismo

Priča Miše Radujevića potresla je Vesnu. Bila je kao u šoku pritisnuta mnoštvom zbunjujućih i oprečenih osećanja. Žalila je mladu nevestu i njen tragičan kraj, ali krajičkom srca je žalila i Radoslava. Kako mora biti surov i strašan život koji dvadeset godina treba provesti iza zatvorskih zidina. A iza sebe nikoga. Ni žene ni dece, ni nade za budući život. Pa i kad izađe jednom, kud će? Gde da potraži toplinu porodičnog doma? Tako je Vesna razmišljala i otkad je čula priču, neka potajna želja da olakša život tom čoveku, makar preko pisama, kako je Miša predložio, bivala je sve jača.

- I jednog dana sam odlučila: poslaću pismo tom čoveku. Zašto? Tražila sam odgovor. Možda da mu olakšam teške zatvorske dane. Možda iz radoznalosti, možda i zbog svog propalog braka i traženja neke podudarnosti naših sudbina. Nisam tačno mogla da odredim gde su koreni mojih pobuda i odluke da pišem pismo nepoznatom čoveku, dvostrukom ubici koga nikad u životu nisam srela ni videla.

I napisala je. O sebi, o detaljima iz svog života, o uverenju da u životu svakog čoveka dođe trenutak kada se desi nešto što ga navede na put kojim mu je suđeno da ide. Veruje u sudbinu, napisala je’ i želi da mu budu lakši ti tegobni dani. Želi mu da veruje u sebe, u povratak. Ne treba od života pamtiti samo tragične trenutke. Ima i pesama u njemu. Neka joj piše, odgovaraće mu na ta pisma.

Stavila je pismo istog dana u poštansko sanduče. Osećala se nekako čudno, rasterećeno.

Ne zadugo, odgovor je stigao u Kraljevo. Radoslav je, kako piše, bio potresen: radostan i tužan u isti mah. Osetio se jačim, sigurnijim. Sada i on ima nekog ko će da mu makar samo pošalje pismo. Neka je i zvanično, neka u njemu i nema nežnosti i nagoveštaja neke bliskosti i nade. Dovoljno je što će i on, jednom mesečno, imati sa nekim da se dopisuje.

- To njegovo prvo pismo me je prosto potreslo. Pisao mi je da ponekad u šetnji zastane da se zapita ko je, šta je i kuda ide. Moje pismo mu je probudilo veru da, ipak, nije sam na svetu, da će najzad i on osetiti radosti onog jedinog dana u mesecu kada osuđenicima stižu pisma.

Tako je počelo. Osuđenici imaju prava da jednom pišu pismo u mesec dana, pa i jednom da ga prime. I pisma su stizala sa jedne i druge strane. Sve manje zvanična i uobičajena, sve više protkana nežnošću. Bilo je očigledno da se među zidinama KP doma rađa jedna velika ljubav i da se na nju odgovara istom merom.

Punih osamnaest meseci je trajala prepiska koja se pretvorila u pravu ljubav, a da se Vesna i Radoslav nisu ni sreli ni videli. Onda su se dogovorili i Vesna se sa majkom, Mišom i njegovom suprugom Ruškom našla sredinom juna 1996. godine ispred zidina KP doma u Zabeli.

Osećala je drhtavicu, strah, neizvesnost od susreta. Kakav je to čovek, kako izgleda, kako će na njih oboje delovati taj prvi susret. I uplašena, čak zbunjena i neodlučna, zakoračila je u KP dom.

Još sedam tužnih godina

Trajalo je to kratko, samo dok u sobi za posete nije srela simpatičnog čoveka, uljudnog, sa lepim manirima. Ustao je, pošao Vesni u susret i toplo i nežno stiskao joj ruku.

- Izgledao je smiren, psihički stabilan, bez trunke uzrujanosti i nervoze. Laknulo mi je. Bila sam gotovo srećna što tako izgleda i tako se ponaša. Jer, teško sam propatila od oca, majke, ujaka i svih u porodici što se dopisujem i zbližavam sa ubicom. Odvraćali su me i bili nesrećni zbog svega toga.

Dva sata posete su brzo prošla. Dogovorili su se da se i dalje dopisuju. Sva uzrujana, radosna i ohrabrena, Vesna se vratila u Kraljevo. U međuvremenu se veza pretvarala u obostranu ljubav, Radoslavu je kazna smanjena na šesnaest godina i u decembru 1999. izašao bi na slobodu. Sada je Vesna već odlazila u posete u sobe za bračne parove i jednog dana je poverila Radoslavu da će roditi dete. Ubrzo su se venčali u KP domu Zabela. Bilo je to 6. aprila 2000. godine.

Onda se dogodila tragedija. Zatvorenik sa kojim je Radoslav radio u KP domu potegao je na njega gvozdenu štanglu. Nastalo je gušanje, Radoslav je oteo štanglu i njome usmrtio zatvorenika Meha Čehajića. Sud je zaključio da je reč o prekoračenju nužne odbrane i izrekao mu kaznu od sedam godina zatvora.

Teško je Vesna podnela taj novi udarac sudbine. Zar mora za nju sve da se završava tragično. I šta sada? Dete je na putu, a dan slobode za Radoslava sada je ponovo tako dalek.

- Nisam se kolebala, nisam posustala. Bilo je tužno što sam za taj događaj saznala iz novina. Ali i kako bih drugačije. Odlučila sam, ostajem uz njega. Opet sam se vratila toj sudbini koja o nama odlučuje i znala da drukčije nije moglo. Začudilo me je što sud nije spojio te dve kazne, a mogao je. Ispalo je tako da je moj muž osuđen na 27 godina robije.

Da li takva zakonska osnova za spajanje postoji? Da, postoji, potvrdio nam je kraljevački advokat Sreten Krstić. Prvostepeni sud pri odlučivanju, kako advokat reče, nije povredio zakon. Ali, zakon daje i mogućnost da sud spoji dve kazne što je povoljnije za optuženog. Sud je za optuženog odlučio nepovoljno. Podnet je zahtev za vanredno ublažavanje kazne.

A ako sve ostane nepromenjeno, ako sud ne uvaži molbu za spajanje ili ne prihvati vanredno ublažavanje kazne, proći će još mnogo samotnih dana i noći dok se Radoslav ne nađe na slobodi. Beba Olga, rođena pre dva meseca, biće već odrasla devojčica. Vesna će imati 38, a Radoslav 53 godine.

I onda sve izpočetka. Vesna veruje u svoga muža, veruje da će istrajati. Održaće ga, kako reče, njena beskrajna ljubav i mala Olga koju obožava.