Beranska policija je potvrdila da je rasvetlila misteriju stravične diverzije koja se 29. januara ove godine dogodila u najstrožem centru grada pod Jasikovcem. Kao glavnog vinovnika koji je skovao pakleni plan i platio izvršioce označila je četrdesetogodišnjeg Milovana Đukića iz Andrijevice. On je, kako tvrdi policija, unajmio trojicu bivših "frenkijevaca", odnosno pripadnika paravojnih formacija sa Kosmeta, da za sumu od 15.000 maraka podmetnu eksploziv u kući Duška Martinovića u Beranama.

Strahovita eksplozija je, kao što smo već u više navrata pisali, sravnila sa temeljom trospratnu vilu Duška Martinovića (36) i pored njega ubila još pet osoba: Duškovog pet godina mlađeg brata Milutina, brata im od strica Ljubišu (26) , zatim Ljiljanu Radović (28) i Igora Cimešu (20) zaposlene u Martinovićevom kafiću u prizemlju kuće, kao i jednu, u ovom trenutku još neidentifikovanu mušku osobu.

Policija je za sada samo potvrdila naše sumnje izražene već u prvom napisu o ovom slučaju da je ta šesta, još neidentifikovana žrtva, jedan od atentatora koji je uneo eksploziv u kuću, i saopštila da je imao nadimak Anđelko. Njegovi pomagači su, po policijskim saznanjima, bili Zoran Stevančević (26), rodom iz Peći, izbeglica, sada nastanjen u Beogradu, i Davor Savičić (21), rodom iz Banovića, koji živi u Doboju.

Ko je Anđelko?

Uz krivičnu prijavu koja u osnovi sadrži ove podatke, policija je istražnom sudiji Višeg suda u Bijelom Polju Branislavu Gaju Joksimoviću privela samo Zorana Stevančevića, uz objašnjenje da je po njihovom nalogu u Duboju uhapšen i Davor Savičić. Nadležnima u Crnoj Gori sada predstoji da pokrenu postupak za izručenje Savičića iz Republike Srpske kako bi mu se u Bijelom Polju sudilo za ovaj monstruozni zločin, a policiji da nastavi potragu za prvoosumnjičenim Milovanom Đukićem i da identifikuje šestu žrtvu ovog atentata, odnosno utvrdi ko se krije iza nadimka Anđelko.

Ovo su samo suvi podaci iz šturog, pažljivo sročenog saopštenja policije koji se samo delimično razliku od onoga što se već petnaestak dana prepričavalo, ne samo u Beranama, i novo je samo to da su postojala tri, a ne dva egzekutora bezumne narudžbine Milovana Đukića, čoveka čije ime sve do policijskog saopštenja niko nije smeo ni u tajnosti da spomene.

Od beranskih policajaca, koji su najneposrednije od početka učestvovali u rasvetljavanju misterije i najviše doprineli ovom uspehu crnogorske policije uopšte, ni posle zvaničnog saopštenja i obelodanjivanja osnovnih podataka o celom slučaju, ni kleštima ne može da se iščupa reč više ili još neka pojedinost o akterima i vinovnicima ovog nečuvenog zločina.

- Smatramo da je ovo veliki uspeh ne samo našeg centra bezbednosti nego i MUP-a Crne Gore uopšte, jer se na rasvetljavanju ovog teškog, zamršenog i zagonetnog slučaja radilo od početka složno i na najvišem profesionalnom nivou - kaže Dragan Mazić, načelnik Centra bezbednosti Berane. - Mislim da s razlogom možemo biti ponosni što smo za rekordno kratko vreme rešili slučaj, a za nas to, sem u profesionalnom smislu, ima i dodatnu važnost u tome što smo otklonili svaku sumnju i negirali one koji su tvrdili da se policija neće previše angažovati i čak sijali sumnje da smo i mi u sve ovo na određeni način umešani. Zato nam sada nesumnjivo gode čestitke koje dobijamo sa svih strana posebno od običnih anonimnih ljudi zabrinutih i zaplašenih ovakvim pojavama.

Iako su policajci i dalje ostali do grla zakopčani i ćutljivi, uz obrazloženje da je sada sve u rukama i nadležnosti istražnog sudije, u Beranama i Andrijevici je priča o ovom slučaju, ipak, "obogaćena" novim nezvaničnim saznanjima koja po svoj prilici, i sudeći po sadašnjim iskustvima, počiva na dosta čvrstim nogama.

Sukob od pre dvanaest godina

Tako je, a to nam je i u policiji potvrđeno, već na samom početku istrage ime Milovana Đukića stavljeno u najuži krug osumnjičenih, jer se jedan od starijih beranskih policajaca setio nekih obračuna na relaciji Đukić - Martinović od pre gotovo dvanaest godina. Iz prašnjavih dosijea je izvučena i neka krivična prijava.

Ovaj kontroverzni momak potiče iz poznate gornjovasojevićke porodice iz sela Kuti na samoj jugoslovensko-albanskoj granici, porodice od koje su zazirali čak i balisti i drugi albanski zlikovci koji su vršljali i zlodela činili u ovim krajevima u minulom veku. Bistar i snalažljiv Milovan Đukić se još pre petnaestak godina latio privatnog biznisa i poslova u kojima se lako i brzo stiču pare i zarađuje hleb bez motike. Tako je u Andrijevici otvorio kafić, egzotičnog imena "Bolero", koji je brzo postao stecište i sastajalište mladih.

Nikada se nije saznalo zašto, ili se u međuvremenu zaboravilo, tek Đukić je pre dvanaest godina došao u neki sukob sa Duškom Martinovićem iz Berana i jednim, nedavno preminulim, a godinama glavnim čovekom beranske ulice. Jedne noći u prepuni Đukićev lokal u Andrijevici banuo je Martinović sa tim svojim pajtašem i još dvadesetak momaka iz Berana i okoline. Duško je potegao pištolj i Đukića i sve njegove goste saterao u jedan ćošak, a njegovo društvo je kratkim metalnim šipkama počelo da demolira lokal. Kad su otišli, iza njih je ostao samo krš.

Po nekim pričama, policija je napravila uviđaj i napisala krivičnu prijavu protiv Martinovića i njegovog društva, a Đukić se koji dan kasnije Dušku i njegovom prijatelju, čije ime ne spominjemo zbog toga što je reč o mrtvom čoveku, navodno osvetio na isti način. Po toj priči i Đukić je došao sa društvom i oružjem u njihovu piceriju u Beranama i ostavio pustoš sličnu onoj koju su pre toga Martinović i njegovo društvo ostavili u Đukićevom lokalu.

Sa Đukićem je tada navodno u društvu bio i Boro Nedić, momak koji će se kasnije "proslaviti" ubistvom Stanka Petrušića u hotelu "Jugoslavija" u Beogradu, a likvidiran je 5. avgusta 1994.godine u zoru pred hotelom "Avala" u Budvi. Tada je podmetnuta mina raznela i njega i njegov automobil, pričinivši pri tom ogromnu štetu i samom hotelu, a posebno na krcatom parkiralištu ispred hotela.

Droga u kući

Po nekims aznanjima, Đukić, koji je potom dugo boravio u Erdutu u jedinicama Željka Ražnatovića Arkana, kasnije se, tokom rata u Bosni i Hrvatskoj, bavio i drugim unosnim "poslovima" na tom području. Vremenom je on, ipak, uspostavio, izgleda, neku "poslovnu" saradnju sa Duškom Martinovićem, ali među njima više nikada nije bilo prave ljubavi. Po završetku svih mogućih ratova na ovom delu Balkana Đukić se skrasio u Andrijevici i počeo da gradi i dograđuje ogromnu kuću, koju je pretvorio u neobičan dvorac na samom ulazu u grad. Andrijevčani nerado govore o njemu, ali svi ističu da je ispoljavao manire vrlo uljudnog i lepo vaspitanog momka.

U policiji, međutim, kažu da u njihovom dosijeu postoji i naličje njegovog ponašanja. Naime, u njegovoj kući je svojevremeno nađeno kilogram i po heroina i Đukić je zbog toga u odsustvu bio osuđen na četiri i po godine zatvora. Kad se kasnije, ipak, pojavio u Andrijevici, suđenje je obnovljeno i on je oslobođen. Objašnjavao je to kao policijsku ujdurmu i podmetačinu koju je dokazao na sudu, a u čaršiji se govorka da je on, ipak, bio u nečijoj milosti iz vrha crnogorske vlasti i pravosuđa. To se potkrepljuje tvrdnjom da nikada nije odgovarao za jedan težak slučaj ugrožavanja više života. Navodno, neke svoje dužnike je svojevremeno zatvorio u njihovo vozilo, a potom više puta pucao u automobil. Pri tom je dvojicu lakše ranio, ali i jednu slučajnu prolaznicu.

U ovom trenutku je teško reći, a to ni policija ne saopštava, šta bi mogao biti motiv za toliku mržnju prema Dušku Martinoviću da mu pripremi tako svirepu osvetu - da li je to stari sukob od pre dvanaest godina ili su im se "interesi" i u novije vreme negde ukrstili, dotle da mu se nije mogao drugačije "odužiti" sem na ovakav način. Izvesno je samo da su zazirali jedan od drugoga i da su u poslednje vreme retko izlazili iz svojih kuća i izbegavali mesta na kojima bi se mogli sresti.

Polcija tvrdi da je Đukić desetak dana pre diverzije u Beogradu angažovao Zorana Stevančevića, Davora Savičića i njihovog druga Anđelka da odu u Berane, unesu paklenu mašinu u kuću Duška Martinovića "i malo mu razdrmaju" lepo, evropski uređen i uvek pun kafić "Holidej". Navodno, Đukić im je i pripremio eksplozivnu napravu i dao im pet od ukupno petnaest hiljada obećanih maraka za taj posao.

Hapšenje u Doboju

Oni su put Berana krenuli 28. januara po podne "jugom" pećke registracije, po svoj prilici vlasništvo Zorana Stevančevića. Pošto su posle povlačenja vojske i policije sa Kosmeta nekoliko meseci boravili u Beranama i za sve to vreme živeli kod Martinovića, nije bilo nikakvog iznenađenja niti ičeg sumnjivog kada se Anđelko sa omanjom torbom u ruci, punom,verovatno, trotila, tog 29. januara ujutro pojavio na vratima Matinovićevog kafića. Lokal je tek bio otvoren. U kafiću je bio samo zlosrećni kelner Igor Cimeša, a mlada čistačica Ljiljana Radović je upravo završavala svoj posao.

Veliko je pitanje da li će se ikada utvrditi šta se potom stvarno desilo. Ili je mina bila tempirana da eksplodira tačno u osam sati, a Anđelko zaboravio na to pa se zadržao nešto duže i platio glavom, ili je sam napravio grešku pokušavajući da na licu mesta uključi mehanizam za odloženo aktiviranje. A možda su ga i njegovi drugovi, koji su ga verovatno čekali u podrumu susedne stambene zgrade, žrtvovali i minu aktivirali daljinskim upravljačem.

Stevančević, po svemu sudeći, to još nije razjasnio policiji.On je, izgleda, dugo krio da je Anđelko sa njima i bio u društvu i dokazivao da je u eksploziji stradao Davor Savičić (čak je po nekim saznanjima stalno petljao i sa njegovim prezimenom - jednom Stojičić, drugiput Stojančević - i tvrdio da je rodom iz okoline Peći). Policija je, čini se, sa nekog od svojih kontrolnih punktova u okolini Berana imala siguran i dobar podatak da je tog jutra u zoru u Berane ušao "jugo" pećke registracije sa trojicom momaka. Da li je neko od policajaca u njima prepoznao "frenkijevce", koji su se u leto i jesen 1999. godine mesecima sa oružjem motali po Beranama i viđali u lokalu Duška Martinovića, teško je reći. Tek, brzo je složen mozaik i, uz pomoć kolega iz Beograda, odmah je uhapšen Stevančević, a potom je nastavljena potraga za ostalima. Policajci su tačno utvrdili identitet Savičića, da je kao mladić u izbegličkoj koloni iz Bosne preko Beograda stigao na Kosovo i Metohiju i uključio se u tamošnje paravojne formacije, a kasnije se ponovo vratio i formalno nastanio u Doboju. Odatle je pravio "izlete" i, održavajući svoje "beogradske veze", odrađivao slične prljave poslove.

Čim je iz Doboja u Berane stigla informacija da su i Savičiću škljocnule lisice na rukama, beranski policajci su odahnuli. Imali su i drugog svedoka i Zoran Stevančević više nije mogao da priča svoju priču i navodi vodu na sopstvenu vodenicu.

Sva pažnja je sada usredsređena na glavnog čoveka - Milovana Đukića, po tvrdnjama policije, organizatora i finansijera zločina. Po nekim saznanjima on se, čim je osetio opasnost i čuo da je Stevančević pao u ruke policiji, uz pomoć svoje "jake veze", prvog čoveka niškog podzemlja, prebacio u Bugarsku a odatle u Švajcarsku. Za njim je, kako nam je potvrđeno u beranskoj policiji, raspisana centralna poternica i sada se samo čeka reakcija švajcarske policije i Interpola. Tek kad Đukić bude u rukama crnogorskog pravosuđa, biće jasno na kakvim nogama počivaju sadašnje sumnje koje se vezuju za njegovo ime.