Službenik pisarnice Skupštine opštine Čukarica ćutke je prošlog četvrtka pogledao naočitog sredovečnog muškarca, uzeo prijavu i udario pečat. Nije mogao da odoli a da ne baci pogled na neobično pismo upućeno građevinskoj inspekciji koje je počinjalo sa:

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

"Ja, dole potpisani Dragan Malešević Tapi, želeo bih da obavestim Građevinsku inspekciju Skupštine opštine Čukarica da naselje "Golf" pripada i dalje opštini Čukarica i da ne stoji upozorenje koje vam je dala vaša načelnica Ljiljana Anđelković da vi tamo nemate šta da tražite, jer taj prostor nije u opisu vašeg radnog mesta".

Zgrada je u osnovi šira od placa na kojem se inače bespravno gradi.

"Naprotiv", piše dalje slikar Tapi, "i to je vaše zaduženje. Na tom mestu se dogodio jedan interesantan slučaj - potpuno bespravno je sazidano 5.300 kvadratnih metara stambenog prostora od tri zgrade povezane u jednu arhitektonsku celinu. Kuće se se izgradile za šest meseci pa bih vam predložio da čim malo otopli i vreme se prolepša, izađete na brdo kod Hidrometeorološkog zavoda, bacite jedan pogled na bespravno igrađene solitere i sasvim se iskreno zaprepastite".

Razlog zaprepašćenja Tapi objašnjava time jer je upravo istog dana podneo i krivičnu prijavu protiv njihove načelnice Ljiljane Anđelković i njenog supruga Ljubomira, inače visokog gradskog funkcionera, zaduženog za izgradnju grada Beograda.

"Oni su, uz vašu pomoć", obraća se dalje Tapi građevinskim inspektorima, "sa nekoliko falsifikovanih papira i desetak udaraca na pravo mesto, uspeli da postanu - milioneri!"

Tapi, slikar hiperrealista, inspektorima skreće pažnju i na "Diplomatsko naselje".

"Iznova ćete se zaprepastiti. Tu ćete po okolnim livadama Košutnjaka uočiti još deset novoizgrađenih vila, ne manjih od 600 kvadratnih metara. Nemojte slučajno da im prilazite, jer one pripadaju vodećim ljudima iz sveta kriminala, bivšeg DB-a, JUL-a i SPS-a. Pogotovu nemojte tamo da se šunjate noću", upozorava ih Tapi, "jer tada gradilišta čuvaju patrole iz vaše stanice milicije i jako su nervozni. Sva ta gradilišta su započeta krajem leta 2000. godine.

Međutim, ukoliko niste u svemu tome učestvovali, ne morate da se plašite posledica "jer to nije ni bilo u opisu vašeg radnog mesta", ali ukoliko jeste, moraću da se potrudim da i vas strpaju u aps, a za to imam mnogo novca, vremena, najjači tim pravnika i stručnjaka različitih branši".

Prevareni slikar

Na kraju prijave, inspektorima je Tapi prepričao ono što mu je rekao vlasnik livade na kojoj je iznikao soliter, njegov kolega slikar Aleksandar Đurić:

Dragan Malešević Tapi

- U leto 2000. godine kod njega dolaze dvojica ljudi iz glavnog odbora JUL-a i nude mu 250 kvadratnih metara stambenog prostora ako im on dozvoli da na njegovoj livadi sagrade kuću. Đurić mi se lično žalio da su ga prevarili. Dobiće, kaže, samo sto kvadrata jer ih je jedan budža, čija je žena glavna za građevinske dozvole, ucenio da umesto dogovorenih 540 kvadrata za uslugu, sad taj budža traži 970, plus dve garaže, tako da su morali da dozidaju još jedan sprat da bi "izvukli štetu". Kako se ovi iz Građevinske inspekcije slabo kreću po tom finom kraju, jer ruše samo sirotinju, ja ću im reći po kojoj ceni su već prodati ti stanovi u soliteru: 2.600 po kvadratu, a potkrovlje, po 2.300 maraka. Znači, inspekcija je svojim nedelovanjem omogućila da Anđelkovići zarade oko 2,500.000 maraka.

Na kraju Tapi savetuje inspektore da o njegovoj prijavi ne moraju da razmišljaju odmah, nego da ostanu nasamo, noću ili rano ujutru. A kad razmisle, da ne vuku jake poteze, jer dovoljno je da sebi u bradu kažu: "Au, gotov sam, a kintu nisam uzeo..".

Pristigla prijava je napravila malu uzbunu u hodnicima Skupštine opštine Čukarica na Šumadijskom trgu. Prepričava se, a šapat ide od uva do uva!

Uzbunu je uvećalo i pisanje jednog dnevnog lista sa upečatljivim naslovom "Slikar zida dvorac u opštinskom parku". Uplašeni Aleksandar Đurić, kome je pripisano da je on taj slikar koji ima para i bezobrazluka da gradi više hiljada kvadratnih metara bez dozvole i u delu grada gde je "zeleni pojas", nestao je netragom, ne javlja se na telefon, a kažu da se dobro uplašio i osvete ali i mogućeg "reketa".

- Istina je da on nema ni dinara - priča Tapi - i da su ga navukli na tanak led. U zemljišno-knjižnom odeljenju Drugog opštinskog suda izvadio sam list iz kojeg se vidi da je parcela zapravo njiva pod brojem 3382/2 u Ulici kneza Višeslava, veličine 9,70 ari, vlasništvo Republike Srbije, a korisnik je spomenuti Aleksandar (Milana) Đurić.

Nije platio "reket"

Inače, ceo taj kraj Košutnjaka pripadao je porodici Đurić. Posle Drugog svetskog rata zemljište je nacionalizovano ali i naslednicima dato na korišćenje. Tako je Aleksandar Đurić bio taj koji raspolaže njivom:

- Tu u komšiluku dotične parcele ja već nekoliko godina s velikom mukom i odricanjem gradim atelje koji posle mene nameravam da pretvorim u muzej i poklonim prestonici. Ovde sam rođen, Beograd je moj grad, i rešio sam da svoje slike zaveštam gradu. Nekoliko godina je trajala moja borba da dobijem, dozvole, da krenem sa gradnjom. Taj isti Ljubomir Anđelković mi je svojevremeno tražio da dam prvo 200.000, a potom prepolovio sumu, navodno za rešavanje komunalnog pitanja Lješke ulice. Kakve veze ja imam sa Lješkom ulicom koja je u drugom delu Banovog brda. Nisam mu dao, ali sam ga prozivao i na radiju i u novinama. On se ućutao, a ja sam napokon posle nekoliko godina pribavio svu dokumentaciju. E, sad ono glavno: slikar Đurić, moj kolega, kog pas nema za šta da ujede, pitao me je kako da taj plac, njivu od 9,70 ari iskoristi, da sagradi atelje koji nije imao.

Tapi kaže da je hteo da mu kolegijalno i drugarski pomogne, ali nije imao ideju kako.

- Odjednom, jesenas je došao sav ozaren i pohvalio mi se u poverenju da su mu dolazila "dvojica" iz JUL-a i ponudili dogovor. Oni će sve da srede, da počne gradnja, prizemlje plus sprat, a da će njemu da izdvoje 250 kvadrata za atelje i stan. Bio je srećan. Kada je JUL prošao katastrofalno na izborima 24. septembra, Đurić je pomislio da nema ništa od dogovora. Međutim, 20. oktobra su došli radnici i počeli da kopaju temelje. Blaga zima im je išla naruku, pa su prizemlje i sprat već oko nove godine podigli. Sa prozora svog ateljea sam gledao kako su tu danonoćno, kao mravinjak da je, radi i gradi.

Ali, ne lezi vraže. Tapi priznaje da je bio mnogo iznenađen, ne samo on nego i sve okolne komšije, kada se posle prve "ploče" nastavilo dalje da zida u nebesa.

- Pa druga "ploča", pa treća, pa četvrta, pa peta. Nikakve oznake ko je investitor, nadzornik, ko je izvođač, što je obaveza kad se gradi za tržište. U celom kraju, ako se dozvoli gradnja, ona ide samo po principu "P+1" (prizemlje plus jedan sprat), a ovde se u praksi primenilo "pet+1" (pet spratova plus potkrovlje). Van svake logike, svih gabarita. I što je najvažnije, koliko su "investitori" bili drčni, vidi se i po tome što je njiva veličine 9,70 ari, znači nema ni deset, a soliter je u osnovi 10,60 ari. Izašli su u drge njive, uzeli deo puta.

Kućerine umesto kupusa

Dragan Malešević Tapi se zainatio da istera mečku iz rupe. Izvadio je u katastarskom odeljenju posedovni list za dotičnu parcelu i u njoj lepo piše da je po nameni - njiva. Znači, neko joj je promenio namenu, preveo je u građevinsko zemljište bez donetog Detaljnog urbanističkog plana, što je protiv svih propisa i logike.

- Znači sve go falsifikat do falsifikata. Najmerodavniji je posedovni katastarski list. Sve ostalo može da bude smuvano, lažno predstavljeno. Na njivi se sade paradajz, luk, kupus, a ne soliteri...

Dakle, Tapi nije tek tako digao prašinu. Uhvatio je u "nedelu" ljude koji su hteli da se preko noći obogate:

- Na celom prvom spratu tog budućeg dvorca za usluge falsifikata Ljiljana Anđelković, načelnica građevinsko-komunalnog odeljenja SO Čukarica, i njen suprug Ljubomir, u Skupštini grada zadužen za istu problematiku, useliće se za džabe. To je ono razjašnjenje što su investitori "skratili" Đuriću obećanje sa 250 kvadrata na sto. Anđelkovići su "maznuli" i dve garaže plus, tako da se sada ti tajanstveni investitori češu i kad sam ja u četvrtak podneo prijavu, oni su doveli četrdeset radnika koji su celog vikenda, uz reflektore radili i izlili i šestu "ploču". Ajd’ još jedan sprat da se izvade, kao da ne budu na gubitku.

Komšije iz okoline se boje da javno govore. Kada smo sa Tapijem otišli na lice mesta, a oni videli foto-aparate, svi su se posakrivali. Starija žena u penjoaru, sa kantom za smeće u ruci, stisnutom pesnicom nam je pokazala da je na "našoj strani", a onda je očima pokazala ka budućem soliteru i prekrstila se, kao znak čuđenja.

- Znate, ni ovima iz Hidrometeorološkog zavoda nije nimalo svejedno. Ova zgrada im zaklanja vidik, menja mikroklimu, pravac vetra i jačinu. Znači, od sada Beograđani neće imati tačne hidrometeorološke podatke, jer je zavod i građen u parku, na čistini, da bi imao objektivne podatke o vremenu. Kako se sve radi na divlje, zgrada se gradi tako što sa bandere komšije uzimaju radnici struju a sa njegove česme u dvorištu vodu i za to mu plaćaju sto maraka mesečno.

Naselje bez diplomata

Aleksandar Đurić je negde nestao, kada se digla frka, pa ne može da kaže ko su ti pravi investitori koji tako bez stida i pardona grade i rade kao da je to njihova i ničija više prćija. Tapi tvrdi:

- Naravno da ih je teško otkriti. To i nema veze sa partijskom pripadnošću. Svi se ispomažu samo da se mazne lova na brzinu. Radnicima je naređeno da drže jezik za zubima. Poslovođa se ne osvrće na pitanja prolaznika. Ja sam saznao cenu prodatih stanova tako što sam uočio bračni par koji je došao da se na licu mesta uveri kako im odmiče gradnja budućeg stana. Nevešto sam ih pitao da li su nam to buduće komšije, a oni su potvrdno klimnuli glavom. A pošto ste plaćali, pitao sam ih? Pa, 2.600 maraka po kvadratu, a razmišljali smo o potkrovlju koje je jevtinije trista maraka, ali nam je visoko, pa smo se odlučili za četvrti sprat.

U opštini Čukarica vlada blaga pometnja. Ljiljana Anđelković, u više navrata, kada smo je tražili, nije "trenutno tu", a u Skupštini grada Ljubomir Anđelković je "odsutan". Ne čuti i prozvanu stranu, baca senku na novinarski poduhvat. Zato nećemo odustati da i bračni par Anđelković iznese svoje viđenje gradnje ovog solitera.

- Mnogo je putera na glavama ljudi koji su zaduženi za dozvole i odobrenja. Koristili su gužvu, pod okriljem zaštitnika, i u naselju "Golf" i obližnjem "Diplomatskom" nikle su megalomanske, ružne kućerine, sa po nekoliko stotina kvadrata, bez mnogo ukusa. "Diplomatsko naselje", u kojem ne žive diplomate već naši budžovani i ljudi koji su se preko noći obogatili baveći se sumnjivim poslovima. Ostali ljudi ćute, gledaju i strahuju za svoje živote i živote porodice. Kada sam hteo da sve to negodovanje pretočim u peticiju, pa obelodanim, mnogi su rekli da im se preti čim nešto zucnu. Telefonom ili na drugi način. Znamo gde ti deca idu u školu, vodi računa... to je rečenica zbog koje mnogima jed i gorčina odmah splasnu. I zaista, evo da obiđemo naselje.

"Lopovski bataljon"

Tapijevim kolima se vozimo kroz "Diplomatsko naselje". Sve vrvi od džipova sa zatamnjenim staklima a ni na jednim kolima parkiranim ispred ili u dvorištima nema diplomatskih tablica kao dokaz da tu žive neki uvaženi stranci. Sve naši, sa kabinama i kućicama za obezbeđenje pored kapija. A kičaste i kitnjaste fasade, "sjaj" i bleštavost, samo su još jedan dokaz da tu žive ljudi kojima je novčanik deblji od obraza. Jer:

- Sve je ilegalno, bez dozvola, niklo. Kao zabranjeni grad. Ko se vrzma ovuda, uočavaju ga momci, kratko podšišani, spremni da svakom radoznalcu umanje tu crtu u karakteru. Ulicu Beogradskog bataljona, gde je vila do vile, okolni građani zovu ulicom "lopovskog bataljona". Čast izuzecima. Tu je i Pustorečka ulica, a slično naselje u Petra Stambolijskog je rasprodato budzašto budžama. Za nekoliko desetina hiljada maraka, i to na otplatu od dvadesetak godina, da se ne istroše. I sad, nikom ništa.

Tapija kao umetnika nervira što će ta rugla od građevina opstati i ostati, jer će se sigurno naći "modus" da se to ne ruši, a opet, kao čoveka i kao građanina Beograda, boli ga što jedan sloj ljudi, povlašćen, dobija kao na tomboli, kao s neba da im pada, silne kvadrate, onako megalomanski, bez stida i pardona.

- A pored tih i takvih kuća potleušice još stoje, neki sirotani žive na ivici bede, a ovi "novi" bi ih oterali da mogu, a možda i mogu. Gde je tu moral, red, zakon. Videćte, nisam ja rezigniran tek tako. Smisliće "foru", sve će se zataškati, ko treba pokupiće kajmak i gotovo. ’Ajde da se kroz dve ili tri godine ponovo nađemo, da se uverite kako sila boga ne moli. Naći će hiljade razloga da su u pravu, da nemaju veze s tim, da to tako treba. Trešće se gora, a miševi će i dalje kolo voditi.