Od koga je potekla vest niko ne zna. Ali je obišla grad brzinom munje. "Milošević će danas biti uhapšen. U stvari već je uhapšen..".

Ozbiljnost toj vesti dao je šef poslaničke grupe SPS-a Branislav Ivković koji je izašao za govornicu Republičke skupštine i uzbuđenim glasom rekao da se "u Užičkoj ulici nalazi sedam vozila sa ljudima u crnim uniformama i sa maskama, pod punim naoružanjem" i da je sa njima i vozilo Hitne pomoći.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Posle tog Ivkovićevog kratkog saopštenja svi poslanici SPS-a, vidno uznemireni, ustali su iz skupštinskih klupa i predvođeni Ivkovićem napustili zgradu Skupštine Srbije. Sve je to uživo prenosila Televizija Srbije.

Bio je petak, 30. mart, nešto posle 18.30. Od tog časa ka Dedinju su iz svih pravaca pohrlili novinari, ali i malobrojne pristalice Slobodana Miloševića koje su svojim prisustvom želele da spreče eventualno hapšenje.

Veče se pretvorilo u najdužu noć, pa u najduži dan, pa opet u najdužu noć da bi tek u nedelju pred zoru ceo taj dedinjski cirkus, koji su pratili svi svetski mediji, bio okončan. Ali, tog petka posle devetnaest časova izgledalo je da će se odvijati stvari jednim sasvim drugim tokom.

Kod Topčiderske zvezde već u sedam su patrolna kola policije sprečavala prolaz automobilima ka Užičkoj. Pred Miloševićevom vilom gužva. Takozvana narodna straža. Ljudi koji sebe tako nazivaju već danima čuvaju svog predsednika. Novinare i fotoreportere tretiraju kao ljude iz suprotnog tabora. Ima ih stotinak. Poneko zapeva. Stara partizanska pesma. Drugi prihvate. Ali, ne više od dve strofe.

Policija stoji diskretno sa strane i posmatra. Ali, njihova mirnoća kao da iritira neke narodne stražare. Unose im se u lice. Prete. Uzvikuju: "Idite na Kosovo!"

Vreme u tom žamoru brzo protiče. Već je skoro devet, a narodne straže sada broje oko pet stotina ljudi. Blicevi sevaju prema Bati Živojinoviću koji je došao. Tu je i Ivica Dačić. Branislav Ivković se već podrazumeva.

I namah pred kapijom gužva

Ivković saopštava da upravo dolazi iz Miloševićeve vile, da je bio sa njim da se "naš predsednik dobro oseća i pozdravlja narod koji je došao da ga brani". I dodaje da je sramota što je Skupština Srbije nastavila rad kao da se ovde ništa ne dešava.

Oko deset sati novinari primećuju i Milenu Arežinu. Tu je i Oskar Kovač. Kroz masu struji vest: Milošević je uhapšen! Masa negoduje. Zviždi. Opet pesme. O Karađorđu, o Slobodanu...

Da bi smirio narod, Živorad Igić izlazi iz rezidencije i kaže: "Naš predsednik je tu, u kući. Nije uhapšen". Na njegove reči skandiranje: "Slobo, Srbine, nema boljeg od tebe..". Kao odgovor hladnoći, ljudi su zapalili vatru na betonu. Direktno pred Miloševićevom kapijom. I opet pesma i parole. Kako sve to podseća na Kosovo pre trinaest godina. Svima je, ipak, jasno da se nešto iza brega valja.

Vreme protiče kao u snu

Siniša Vučinić govori preko megafona. Tvrdi da je laž da je Milošević uhapšen. Poziva ljude na jedinstvo. Pominje podršku Rusa. Njegov poziv da će svi ovde okupljeni braniti Miloševića i danas i sutra i uvek zvuči vodviljski.

Miloševićeve komšije iz obližnjih kućica, koje u odnosu na vilu u kojoj je bivši predsednik izgledaju kao kutije šibica, ćutke posmatraju šta se događa. Ne pričaju mnogo. Ali im se u očima jasno vidi da im baš nije žao mnogo oko toga šta se dešava sa njihovim dojučerašnjim neprikosnovenim komšijom.

- Uvek đavo dođe po svoje - mrmlja tiho žena u belom džemperu ogrnuta kaputom.

Pronose se razne vesti. Novinari su već umorni trčeći od gornje do donje kapije. Blizu je ponoć. A narodne straže i dalje burno negoduju.

Dobra ćerka, još boljih roditelja

Opet Branislav Ivković javlja da je upravo popio kafu kod Miloševića i da je sve u redu. Na novinarska pitanja kaže: "Ne pitajte mene šta će ovde džipovi sa naoružanim ljudima. Pitajte njih. Eno su vam tamo. Neka vam objasne šta traže pred predsednikovom kućom u ovo vreme".

Niko od novinara ne pita ljude iz džipova. Okamenjena lica iza tamnih stakala deluju toliko strašno u celom ovom dedinjskom miljeu da je svima jasno da neće dobiti nikakav odgovor.

Ipak, fotoreporter "Ilustrovane" hrabro diže aparat. Sevnuo je blic ka džipu. I ništa. Nema reakcije. Idemo dole ka drugim džipovima parkiranim u podnožju Konavljanske ulice. Tu su ljudi sklonjeni u senci šume bez maski na licu. Opet blic, ali i reakcija.

- Ko ti je dozvolio da slikaš? - pita mladić snažne građe i opasnog pogleda.

Fotoreporter odgovara da je na dužnosti, da mu je to posao, i da nije valjda zabranjeno slikati.

- Nemoj sutra da se tražimo! - kaže mladić oštrim glasom sa prizvukom pretnje.

Bilo je tačno dvanaest minuta posle ponoći kada je burom oduševljenja i dizanjem ruku pozdravljeno Miloševićevo pojavljivanje na ulaznoj kapiji. Lice mu je bilo bledo, ali nasmejano. Kao da je zaista bio dirnut prizorom koji ga je tu čekao.

- Slobo, Slobo... - skandiranje je paralo dediinjsku tišinu.

A Sloba je samo ćutao i osmehivao se

Dosad najhladnija i najvetrovitija martovska noć. Da će biti mučna i puna iznenađenja, najavljuje dolazak oko stotinak novih policajaca iz pravca Muzeja 25. maja. Za njima ide, izbrojano je, 35 specijalaca. Oni prave red u Konavljanskoj ulici. Raščišćavaju gužvu pred kapijom.

Narodne straže protestuju. Gađaju policajce bajatim hlebom i plastičnim bocama sa vodom. Radio je i poneki pendrek dok se deo mase sklanjao u obližnju šumu.

Narodnim stražarima ne stiže pojačanje, ali se zato pojačavaju policijske snage. Novinara i policajaca je više od onih koji brane Slobu.

Živci popuštaju. Sve se manje bira rečnik, a u vazduhu je sve jača želja za sukobom. Opasne se stvari zakuvavaju. Ljudi iz džipova, koji su pristigli imaju crne maske na glavama. Njihova pojava kao da pojačava martovsku hladnoću. Raščišćava se prostor oko ulazne kapije u Konavljanskoj ulici. Svima je jasno da će uslediti neka akcija. Reflektori televizijskih kamera i fotoreporterski blicevi osvetljavaju poprište budućih događaja.

Gledamo na sat. Tačno je 2.40.

Veliki beli kombi i crni džipovi kreću ka kapiji. A onda pucnji. I udar kao da su bačene bombe. Iz dvorišta pucnjava. Scena kao na filmu. Mrak, vetar i krici "Nećete ga uhapsiti" deluju kao prizor iz nekog drugog sveta.

Momci sa maskama ostaju kod kapije s oružjem na gotovs. Teška, olovna tišina. Policija tera narod ka šumi. I strahovit prasak. Kao da se zatreslo celo Dedinje. Iz mraka rezidencije iskaču velike svetleće lopte. Kapija je i dalje zatvorena. Narod beži dublje u šumu.

Ljudi s kapuljačama na glavi su kod kapije. Pucnji i lomnjava stakla. Sve se dešava u nekoliko sekundi. Ljudi s maskama ne uspevaju da prođu kroz kapiju.

Tačno je tri ujutru. Svima je jasno: Milošević će se braniti po cenu života.

Iz dima posle pucnjave izlazi Živorad Igić. Kao da je i on u šoku. Grč od osmeha na licu. Priča s ljudima. Oči su mu kao staklene. Odvode ga dva policajca niz Konavljansku. Da li je uhapšen? Nije, jer ubrzo se opet vraća pred vilu. Hoće opet da uđe u kuću. Policajci mu ne dozvoljavaju.

Dolaze borna kola

Neki ljudi ulaze u rezidenciju. Kapija je otvorena. I vraćaju se. Pa opet ulaze.

Čeka se ishod. A dan sve bliži. Kao da je sve utihnulo. Specijalci sa maskama su se povukli. I policija u plavom kao da je odahnula. Sa novinarima se razmenjuju cigarete.

Niko nije opazio jutro. Svima je već bilo dosta. I novinarima, i policiji, ali, izgleda, i narodnim stražama koje su sasvim utihnule. Sa nadom se gleda u veliko oklopno vozilo pred ulaznom kapijom. Hoće li se već jednom ova duga noć završiti?

Nije se završila. Policija je odvela novinare i građane čak na Topčidersku zvezdu. Radi sigurnosti, objasnili su jer, po njihovom, sada će uslediti napad na kuću i može biti "krvi do kolena".

Miloševićeva rezidencija je ostala sama okupana suncem i opkoljena ljudima s maskama.

Mnogi odlaze kućama jer odatle se ništa ne vidi. I novinari žure u redakcije.

Jutro je uveliko osvojilo. Celog tog dana se na Topčiderskoj zvezdi, daleko od Miloševićeve vile, vodio rat parolama između slobista i njegovih protivnika. A plavima je bilo najteže između te dve vatre.

Tako je protekao dan, a i deo noći do samog svitanja kada je kolona automobila velikom brzinom iz vile odjurila ka Bulevaru mira.

Svima je bilo jasno: Sloba se predao. Najduža dedinjska noć, u koju su se zapravo ugurale dve noći i jedan dan, najzad je završena. Bilo je tačno 4.35.

Ptice iz parka su već cvrkutom najavile nedeljno jutro.