Kragujevčanin Saša Komatović, desetar Vojske Jugoslavije po ugovoru, bio je na službi u 24. bataljonu vojne policije. U vreme agresije NATO alijanse 2. maja 1999. godine otišao je sa svojom jedinicom na Kosmet da bi preko Junika posle tri dana stigao na Košare gde je već sutradan, na Đurđevdan pre podne, po gustoj magli i snežnoj mećavi, njegov bataljon krenuo u žestoku ofanzivu protiv šiptarskih terorista. U tom napadu mu je poginuo komandir odeljenja Goran Trifunović, a Saša i njegov drug Vladan Stanojević su ranjeni. Od tog trenutka o njihovoj sudbini se više ništa ne zna.

Prema potresnom svedočenju njegovog oca Miroslava, po kragujevačkom naselju Grošnica, gde je Saša živeo, počele su da kolaju vesti kako su ovaj mladić "i jedan njegov drug ranjeni, a drugi je poginuo". Sašinim roditeljima niko ništa zvanično nije saopštavao. Vojska ih je, nažalost, o tome poslednja obavestila. Ali, iz komande u Kragujevcu, koja je tih dana bila u Prnjavoru, selu na putu za Batočinu, niko nije znao tačno da im objasni šta se zapravo dogodilo, osim da su Komatović i Stanojević ranjeni i prebačeni u pećku bolnicu. Prilikom provere u toj zdravstvenoj ustanovi načelnik bolnice je rekao Miroslavu da u prijemnoj službi takva dva vojnika nisu registrovana.

Nesrećni otac Miroslav, iako pritisnut slutnjom u najgore, podgrejanom crnim vestima iz naselja, tri nedelje je strpljivo čekao zvaničnu informaciju nadležnih. Kad je to izostalo, 28. maja se telefonski obraća komandantu jedinice kapetanu prve klase izvesnom Mišiću, od koga saznaje što je već čuo: da su Saša i Vladan zaista ranjeni, dok im je komandir odeljenja poginuo.

Đorđe iz Tetova

Po saznanju da je krgujevački bataljon na stratištu bio u neposrednoj blizini beogradskog, Miroslav dve nedelje provodi u glavnom gradu. Uporno pokušava da nađe nekoga iz te jedinice koji bi išta mogao znati o sudbini njegovog sina. Nailazi na izvesnog Kostića koji mu je rekao da je video i Sašu i Vladana, i potvrdio da su obojica ranjeni kad su izvlačili poginulog Trifunovića. Video ih je sve do neke stene dok su išli prema sanitetskom punktu, četiri kilometra udaljenom od mesta okršaja. Kako sa njima u pomoć nije pošao niko, ranjeni su se uhvatili za ruke i krenuli ka santetskim vozilima. Na putu do njih im se izgubio trag.

Urođeni roditeljski nagon i neodoljiva žudnja da makar nešto sazna o sinu nisu mu dali mira. Miroslavu po obilasku svih bolnica širom Kosova - od Peći, preko Đakovice i Mitrovice, do Prištine, na pretpostavku Vojske da je "možda" prebačen u Niš ili Beograd odlazi u ta dva grada. Ali, uzalud. U predugim besanim noćima došla mu je misao da Saša čami u nekoj prosekturi. Slomljeni otac počinje da pretražuje sve kapele po bolnicama širom zemlje. No, ni tamo ga nema.

Ne znajući kud će više, ucveljeni roditelj čini poslednje što može. Obilazi vračare, proroke i vidovnjake. Prema njegovom spisku, šezdeset četvoro ga je uveravalo u svoja optimistička "predviđanja" što ga je koštalo ni manje ni više nego 7.150 maraka. Ni posle toga o Saši se ni do danas ništa ne zna.

- Posle toliko mojih muka, neuspešnog lutanja, brige i troškova počeli su telefonski pozivi sa strane - priča Miroslav. - Najpre mi se sredinom avgusta 1999. godine javio izvesni Đorđe iz Tetova koji je, navodno, dan ranije izašao iz zatvora u Tirani, gde je bio sa Sašom čiji je lik do detalja verno opisao. Napomenuo je da mi je sin malo oslabio jer je sa njim radio u nekom kamenolomu. Rekao mi je, takođe, da mu je Saša dao broj našeg telefona i zamolio ga da pozdravi majku Ružicu, oca Miroslava, sina Davora i suprugu Natašu. Živ je, ali je ostao u zatvoru. Videvši da zna ne samo Sašino nego i imena svih nas, nisam imao nijednog razloga da ne poverujem. Pitao sam ga kako je uspeo da se spase. On mi je najpre ispričao kako su ih Albanci zarobili. To se desilo kad su se vraćali iz bolnice sa previjanja, pa su ih pripadnici UČK pohvatali i prebacili na teritoriju Albanije. Onda mi je rekao da se poznaje sa nekim doktorom prava iz Budimpešte koji radi na oslobađanju naših zatočenika, i napomenuo kako mu je Saša pričao da su njegovi roditelji siromašni "i ne mogu da daju mnogo para za njegovo oslobađanje". Zamolio sam ga da me poveže sa tim čovekom i da mi njegov telefon, ali mi je odgovorio da jedino može da ga zamoli da se on meni javi.

Nije prošlo mnogo vremena kad je Miroslavu jednog popodneva telefon ponovo zazvonio i s druge strane se predstavio "doktor prava Kesegi (bez imena) iz Budimpešte". Rekao je da na Internetu u svom radnom kabinetu ima i Sašu, pa pošto je obavio razgovor sa Đorđem, može da mu pomogne.

- Pristao sam na ponudu ukoliko je to istina, a on mi je odgovorio da ne brinem "jer se oko dece nikada ne igra". U mom očaju i bolu za detetom nisam imao mnogo vremena da razmišljam da li je reč o prevarantu ili čoveku od profesije pa sam, prihvatajući njegovu priču, najpre pitao koliko će otprilike taj posao da košta. On, tobože, nije odmah mogao da mi kaže, ali je naglasio da se plaća u dolarima i markama. Rekao mi je, takođe, da, ovih dana putuje u Albaniju povodom drugog slučaja i obećao da će pronaći našeg sina i reći mu da je stupio u vezi sa nama, te da ćemo završiti posao. Naivno verujući da je sve istina, ljubazno sam mu zahvalio uz dogovor da se za desetak dana ponovo čujemo. Tako je i bilo. "Čovek iz Budimpešte" mi se u tim vremenskim intervalima javljao sve do nove 2000. godine, uvek uz Sašin pozdrav svima u kući. Kad su se u dogovoreno vreme ponovo čuli, rekao je da će cena njegove "usluge" iznositi 40.000 maraka.

Svi pomažu

U želji da što pre vidi živog sina, Miroslav je "doktoru" predočio da neće prekidati vezu, ali tako veliki novc ne može brzo da obezbedi. "Posrednik" je pristao na čekanje i predložio da, opet za deset dana, ponovo razgovaraju. I on je Miroslavu dao "svoj" telefon. Ojađeni otac na tom broju nikad nije mogao da ga dobije, jer je bio lažan.

Kad su se, međutim, čuli dogovorenog dana, "doktor" mu je objasnio da je navodno pronašao upravnika zatvora i molio ga da cenu spusti što je moguće niže. Odgovoreno je da oslobađanje košta 35.000 maraka.

Miroslav odmah daje u zalog kuću i objavljuje oglas o hitnoj prodaji. Posle ucene kupaca da je dobiju "za bagatelu", u pomoć mu priskaču komšije, prijatelji i rođaci. Mesna zajednica "Veliko Polje", na čijoj su teritoriji Komatovići nastanjeni, među prvima daje pare. Zatim je celo Miroslavljevo preduzeće "Kazimir Veljković", u kome je donedavno bio zaposlen, jedan dan radilo za njega. I sindikat te firme je nezavisno uplatio priličnu sumu. Zapaženu pomoć je pružio i ovdašnji "Ortoteks" u kome je radila Miroslavljeva supruga. Novac su skupljale čak i kragujevačke osnovne škole, čije je učenike Saša obučavao u karateu kao i seljani Miroslavljevog rodnog mesta Ravanica kod Kraljeva, zatim susednog Lešava, obližnjeg Stubla gde mu je udata ćerka. I mnogi rođaci njegove supruge na privremenom radu u Švajcarskoj i Nemačkoj ozbezbedili su 12.000 maraka.

"Posrednik" se izvinjava

Sa tako punim džepovima Miroslav je sada mogao mirno da krene Kesegiju u Mađarsku, uveren da će definitivno zagrliti sina i višemesečnu moru skinuti sa duše.

Prvi sastanak je bio dogovoren za 24. decembar 1999. godine, između osam i devet sati pre podne na železničkoj stanici u Segedinu. Miroslav je pošao sa stricom svoje supruge i jednim komšijom iz naselja. Na dogovoreno mesto su stigli na vreme, ali posle čitavog dana čekanja pred njima se nije niko pojavio. Dok su oni u Segedinu nestrpljivo iščekivali domaćina, Kesegi je telefonom pozvao Miroslavljevu suprugu u Kragujevcu i zamolio je da im, ako se jave iz Mađarske, prenese da se vrate "jer se u toj zemlji sprovodi opšta racija i hapšenje pojedinih ljudi pa ne mogu da obave dogovoreni posao". To je ona i učinila. Vratili su se neobavljena posla, a već sutradan se "posrednik" javio da se izvini što nije smeo da se pojavi, jer je navodno u toj raciji uhapšen i jedan njegov sunarodnik. I rekao je da će pozvati "kad se steknu uslovi".

Već 27. decembra Kesegi se ponovo javlja i insistira da Miroslav odmah krene za Segedin i ponese mobilni telefon "radi komuniciranja dok se ne nađu".

- Pošto ja nisam imao mobilni, poneo ga je stric moje supruge. Međutim, i to je bila prevara koju sam osetio tek kad smo prešli granicu, ali više nismo imali kud - sa setom govori Miroslav. - Čim smo ušli u Mađarsku, on nas je pozvao i uputio prema crkvi kod železničke stanice u Segedinu. Došli smo dotle i on nas ponovo zove. Kao da nas je posmatrao iz neposredne blizine. Rekao je: "Okrenite se desno pa ćete videti ozidanu kuću pod pločom. Pošto sam ja u Budimpešti i ne mogu tako brzo da stignem, uđite u kuću i videćete voskom zapečaćeni koverat sa dokumentacijom. Imate dva sata da je pročitate i razmislite". Ja nipošto nisam hteo unutra, ali sam na insistiranje mojih saputnika, ipak, ušao. U kući smo, zaista, našli ono što nam je rekao. Pošto sam bio veoma uzbuđen, nisam mogao da čitam ništa pa je koverat otvorio ženin stric. Verovali ili ne, sve što mi je kazala vojska to je u njemu bilo napisano. A rekli su mi da je Saša ranjen u predelu glave iznad uha i u potkolenicu, da je prebačen u pećku bolnicu gde je previjen i da je posle toga vraćen u jedinicu. Po tome sam zaključio da ništa nije laž. Međutim, vojska mi nije saopštila da ga je na putu od Peći za Košare zarobila UČK i da mu je u Tirani, po članu "tom i tom", suđeno kao vojnom licu, kako stoji u spisima.

Sumnje u Segedinu

Kad su sve lepo pročitali, mobilni je opet zazvonio. Kesegi je zahtevao da u koverat ostave kauciju od 20.000 maraka, pa zatim uzmu taksi i odu u hotel "Florisa", gde ih, navodno, za stolom do recepcije čeka Saša sa jednim Albancem i još jednim čovekom kojima je trebalo da daju ostalih 15.000 maraka.

- Počeo sam da se tresem od uzbuđenja, jer u sebi nisam mogao da prelomim "jeste" ili "nije".

Tek kad su ušli u hotel ustanovili su da je reč o velikoj prevari. Do recepcije je bio sto, ali prazan. Seli su i čekali. Pala je i noć, niko se nije pojavio.

- Pitam suprugu u Kragujevcu da li je neko zvao. Ona odgovara negativno i upozorava me da se ne vraćamo bez deteta makar i prenoćili "jer se nešto možda iskomplikovalo". Svanuo je i novi dan, opet nikog. Predveče ponovo pozovem kući, ali supruga odgovara da se ni njoj niko nije javljao. Više nisam mogao da je dobijem jer nam se veza prekinula, pa smo kasno noću krenuli kući.

Kad su stigli u Kragujevac i ušli u kuću, supruga je ustala sa stolice i zaustila: "A dete?"

- Samo sam slegao ramenima i rekao: prevareni smo!

Kao pokošena je pala na pod i nikad više nije ustala. U nesvesnom stanju hitno smo je prevezli u bolnicu gde se tek posle osam dana kome osvestila. Nakon mesec i po je izdahnula. Lekari kažu od stresa. Na samrti mi je uz stisak ruke poslednjom snagom kratko poručila: "Miroslave, pronađi mi Sašu!"

Tako je pored nestalog sina Miroslav Komatović ostao najpre bez novca, zatim bez supruge, a umalo i bez kuće. Ćerka mu se udala pre trinaest godina i zasnovala porodicu. Sašina supruga Nataša se, nešto posle njegovog odlaska na Kosovo, sa trogodišnjim sinom Davorom vratila majci u Ilićevo, na drugoj strani grada. Miroslav Komatović sad živi sam u Ulici Miodraga Simovića broj 11.

Prošle jeseni je u Gračanici, Zvečanu i Leposaviću obišao "izložbu" fotografija, odeće, predmeta i dokumenata poginulih ne bi li prepoznao išta što bi ga navelo na trag nestalog jedinca. Ali, na sreću, kako reče, nije našao ništa.

Pre nego što je direktno ušao "u posao" sa Kesegijem, Komatović se obratio privatnoj detektivskoj agenciji "Ozna" u Kragujevcu koja se, pored ostalog, bavi i traganjem za nestalim licima, za posredovanje u prenošenju novca u Mađarsku. Vlasnik i direktor ove agencije Živorad Jovanović to nije želeo da prihvati savetujući mu da ne ulazi u takve aranžmane, jer "Ozni" je iz ranijeg iskustva poznato da je reč o mafiji.

- Komatović je, međutim, u veliko želji da pronađe sina rizikovao i, nažalost, loše prošao - kaže Jovanović.

"Imam lepe vesti..".

"Doktor Kesegi" se očigledno zadovoljio svotom od dobijenih 20.000 maraka pa iako "upravnik zatvora" "neće da razgovara ispod 35.000", nije insistirao na preostalih 15.000. Zato se Miroslavu nikada više nije ni javio, ali se sad u šemu ubacuje novi "igrač".

- Jednog dana, krajem februara prošle godine, taj čovek me pozove telefonom i za razliku od "Kesegija" predstavi se punim imenom i prezimenom kao advokat Vladan Žigić, odavde, iz Kragujevca. Kaže da zna sve o mom slučaju, jer, navodno, ima ljude na sve strane i može da mi pomogne. Sutradan smo se sastali u hotelu "Zelengora", gde sam mu dao podatke i ispričao sve što sam o sinu saznao. Poučen iskustvom sa Kesegijem, otvoreno sam ga pitao da li zaista nešto može da uradi ili samo ima nameru da me zamajava i uzme pare. On mi je odgovorio da će, ukoliko mi je sin među živima, sigurno to rešiti.

Desetak dana je, tobože, radio na tome, da bi Miroslava jedne večeri ponovo pozvao. "Imam lepe vesti za vas", rekao je. Prvo što je čuo, bilo je: "Komatoviću, dobio sam informacije da je vaš sin živ i nalazi se u zatvoru u severnoj Makedoniji". Tražio je da mu to dokaže. Odgovor je glasio: "Pa, jednostavno. Ako ti napiše pismo, treba da platiš 5.000 maraka, ili ako želiš da se telefonom čuješ sa njim lično - dvostruko više".

- Nemajući drugog izbora, prihvatio sam njegov predlog, s tim da on odluči na koju varijantu da idemo. Ako mi donese sinovljevo pismo daću mu 5.000 maraka, ali da mi ga da radi provere rukopisa (jer imam rukopis svog sina), ili ukoliko mi odmah obezbedi telefonski razgovor sa njim, istog trenutka bi dobio 10.000.

Posle desetak dana ponovo ga je pozvao i rekao: "Komatoviću, ono što smo razgovarali ipak se okreće oko 35.000 maraka koje moraš da platiš". Nije odmah razumeo šta to znači, ali tek pošto je na miru proanalizirao tu rečenicu, shvatio je da je u pitanju onaj ostatak od još 15.000 koje nije dao u Segedinu. Jer, otkud mu to "ipak se okreće oko 35.000 maraka"?

- Pričao sam mu o Kesegiju i rekao da imam snimljenu kasetu naših telefonskih razgovora. On mi je zatražio da, kako reče, preko svojih mafijaša proveri ko je zapravo taj. Prevario sam se i dao mu je, međutim, on se izgubio i nikada ga više nisam video. Moja je sreća, što imam još dve - jedna je u SUP-u, druga u DB-u, a advokata sam prijavio policiji koja traga za njim - ispričao je Komatović.

Proveravajući kod nadležnih ko je Vladan Žigić, saznali smo da je zaista živeo i radio u Kragujevcu i da je ovde za vreme bombardovanja NATO-a bio mobilisan kao vojni sudija. Stanovao je u Višnjićevoj na nepoznatom broju, jer nigde u evidenciji nije registrovano da je ikada boravio u ovom gradu. Kolege koje ga poznaju ne izjašnjavaju se bogzna kako pohvalno o njemu ali tvrde da se bavio "nekim prljavim poslovima". Ovdašnji SUP intenzivno traga za njim, jer, pored ostalog, nije isključeno da je on jedan od mafijaša "doktora Kesegija iz Budimpešte" koji su tako hladno ojadili nesrećnog Komatovića i da je cela priča režirana baš u gradu na Lepenici.