Samo nekoliko dana posle hapšenja bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića izgledalo je da će se dramatični dedinjski događaji ponoviti u Požarevcu. Ovog puta sve je ukazivalo da će glavni akteri novih incidenata i talasanja duhova među građanima biti Miloševićeva supruga Mirjana Marković i ćerka Marija. Atmosferu su do usijanja podgrejali i neki čelnici požarevačke vlasti izjavama da njih dve kao slobodne žiteljke mogu mirno da se vrate svojoj kući.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Ogromna većina građana, međutim, nije mislila tako. Ulje na vatru je dolilo i pojavljivanje onih, već svima prepoznatljivih, crnih džipova sa zatamnjenim staklima u ponedeljak 2. aprila. Da li je to bilo izviđanje terena i pripremanje povratka ženskog dela dinastije u rodni grad?

Crni džipovi u izviđanju

Odgovor na ovo pitanje je stigao već sutradan. U utorak, 3. aprila, centrom Požarevca je prošetala Marija Milošević u pratnji dvojice telohranitelja. Bio je vetrovit, oblačan prolećni dan. Malobrojni prolaznici su videli kada se Marija zaustavila ispred radnje koja je do obaranja režima pripadala njenom bratu Marku. Zamišljeno i tužno je pogledala u firmu na kojoj više nije pisalo "Sajbernet". Sada je to bila pekara u vlasništvu jednog Požarevljanina koji ju je dobio na licitaciji. Posle kraćeg zadržavanja odvezla se, najverovatnije, do svoje porodične kuće u Nemanjinoj ulici.

Nepoželjne i u svom gradu: Marija i Mira u pratnji telohranitelja

- Njeno pojavljivanje u Požarevcu bilo je dovoljno da se duhovi ustalasaju - kaže Momčilo Veljković, jedan od najpoznatijih i najpopularnijih aktivista požarevačkog "Otpora". - U našim prostorijama počeli su da zvone telefoni. Građani nisu skrivali ogorčenje, gnev ali ni strah. Jednostavno, nisu želeli nikoga od Miloševića u svom gradu.

Veljković se odmah uputio ka vili u Nemanjinoj. Pripadnicima obezbeđenja je preneo raspoloženje građana i poželeo da Mariji lično preda plastični pištolj. Trebalo je to da bude aluzija na događaj kada je Marija ispalila nekoliko hitaca u trenutku kada su joj oca odvodili u zatvor. Policajci, koje je inače veoma dobro poznavao, zamolili su ga da ne preteruje i da ode.

A onda se nekako sve stišalo. Da li je Marija Milošević pod okriljem mraka napustila Požarevac još iste večeri ili se to dogodilo kasnije, nije poznato. Napetost među žiteljima grada kraj Morave se smanjila, ali samo privremeno. Jer, već za dva dana sledili su novi dramatični trenuci...

U petak, 6. aprila po podne u Požarevac je uplovila neobična povorka vozila i odmah se uputila u pravcu vile Milošević - Marković u Nemanjinu ulicu.

"Mira i Marija... Ipak su se vratile", prostrujala je vest čaršijom.

Ispred prostorija "Otpora" počeli su da se okupljaju gnevni građani. Stvar je pretila da izmakne kontroli. Veljković i drugi aktivisti prosledili su medijima saopštenje kojim su najavili masovne proteste, objasnivši da Mirjana Marković i Marija Milošević nisu poželjne zbog zla koje su nanele Srbiji. Lokalna javna glasila, ali i mediji širom Srbije počeli su da emituju ovo saopštenje.

Negde oko devetnaest časova Momčilo Veljković je došao ispred vile. Brojne policijske patrole već su blokirale čitavu četvrt, a ispred kapije su se nalazili pripadnici interventne jedinice MUP-a.

"Šta čuvate? Miru?", obratio se Veljković policajcima.

"Ne znam... Mi smo ovde po zadatku. Samo radimo svoj posao", odgovorio je jedan čuvar reda.

Napetost na vrhuncu

Veljković je zatim otišao u kafić "Knjaz", poznat kao sastajalište opozicionara u proteklih desetak godina. Tamo su već bili članovi "Otpora", Srpskog pokreta obnove i drugih stranaka. Oni, što bi se reklo, najmilitantniji. Tražili su da se istog trenutka "krene".

Veljković je pozvao svog kolegu iz beogradskog "Otpora" Nenada Konstantinovića.

"Ako ikako možete, pokušajte da smirite situaciju", poručio mu je Konstantinović.

Dogovorili su se da Veljković i Miroslav Milošević odu do Nemanjine i saopšte da narod želi da Mira i Marija napuste Požarevac. U suprotnom, imaće proteste građana sa neizvesnim posledicama. Deo dogovora je bio i da kolege posle određenog vremena pozovu Veljkovića na mobilni. Ako se ne javi, trebalo je pozvati narod...

"Šta je, Močo, šta će da bude", upitao je Veljkovića jedan od policajaca ispred kuće.

"Šta ćeš ti ovde? Hoćeš da te razbijem", obratio mu se drugi.

"Ti možeš da me razbiješ, ali treba da budeš svestan šta će se posle dogoditi", odgovorio je Veljković.

Tada je zazvonio Močin mobilni. Posle kraćeg razgovora Veljković je prekinuo vezu i obratio se pripadnicima obezbeđenja ispred kuće.

- Rešio sam da odigram malu igru - kaže Veljković. - Rekao sam im, onako dosta uzbuđeno, da mi je upravo javljeno da je iz Boževca stiglo više desetina pijanih četnika koji će veoma brzo doći ispred kuće i napraviti haos. Uplašili su se. Bilo je to očigledno. Jedan mi je rekao: "Nemojte, polako, hajde da se dogovorimo, da pregovaramo..". Drugi mi je ponudio kikiriki. Svi su želeli samo da se sve završi mirno, da se ne zaoštrava.

Posle izvesnog vremena iz dvorišta je izašao čovek koji je, najverovatnije, kontrolisao celo obezbeđenje i rekao:

"Nema problema! Sada će da odu!"

Bio je to nagoveštaj da se uzbuđenjima bliži kraj i da će sukobi biti izbegnuti. Nekoliko minuta posle toga izašao je visoki funkcioner SPS-a Živorad Igić i seo u crveni automobil marke "ford" sa ekonomskim tablicama.

Tu je bio i čuveni Dušan Rakočević zvani Raka, dugogodišnji Miloševićev saradnik, čovek koji je bivšem predsedniku ostao veran do poslednjeg dana, čak ga je i u zatvor odvezao. Rakočević je počeo kao policajac u Požarevcu, ali je brzo napredovao zahvaljujući bliskosti sa Miloševićem. Postao je praktično prvi čovek za bezbednost Slobodana i Mire dok bi oni boravili u Požarevcu. Čak je i kuću podigao u neposrednom komšiluku svog gazde.

"Miro, ponesi Slobi jedan primerak ’Krmače’ da prekrati zatvorske dane", dobacio je Veljković u pravcu crnog BMV-a u kome su na zadnjem sedištu sedele Mirjana Marković i Marija Milošević.

Sve je trajalo samo nekoliko trenutaka. Konvoj automobila je napustio plato ispred kuće u Nemanjinoj i odvezao se u mrak.

"Odoše", prokomentarisao je sa vidnim olakšanjem jedan lokalni policajac. "Zar da izginemo zbog nje. Očigledno je da je narod neće više..".

Iste večeri posredstvom nekih medija objavljena je vest da su supruga i ćerka bivšeg predsednika Slobodana Miloševića napustile Požarevac. Kud su otišle nije saopšteno. Požarevljani su, ipak, proveli jedan miran vikend...

Godinu dana posle

Ponedeljak, 9. april. Jedanaest meseci posle famoznog 9. maja kada je Požarevac proglašen zabranjenim gradom. Danas, međutim, retko šta podseća na one dane. Prilaz gradu je sasvim slobodan, nema onih nepreglednih kolona policijskih vozila ni specijalaca koji kontrolišu svakoga ko želi unutra.

Kiša pljušti kao iz kabla. Neka pada, kažu neki Požarevljani, sada je najpotrebnija i zbog useva i zbog struje. Posle dramatičnih događaja u Beogradu i hapšenja Slobodana Miloševića, eto, kao da je i bog rešio da pomogne, šale se.

- Milošević je u zatvoru, Marko se negde krije, Miru i Mariju smo oterali odavde - kaže Momčilo Veljković Moča. - Ali, o njima se i dalje priča. Plaše se ljudi da se slučajno ne vrate. Nije to samo bes ili mržnja, nego i strah. Jer ljudi misle da ako se oni vrate, onda će se povampiriti i svi oni koji su im godinama ovde služili za zastrašivanje naroda. Markovi batinaši, na primer...

Posle burnog kraja prošle sedmice sasvim je mirno ispred čuvene kuće u Nemanjinoj. Kiša je rasterala čak i novinare koji su poslednjih dana opsedali ovo najpopularnije zdanje u Požarevcu. Na oko desetak metara od kapije zaustavljaju nas povici:

- Hej, polako, kuda ćete!

Prilaze nam dva muškarca sa motorolama u rukama. Pozdravljaju se sa Močom koji nam objašnjava da su to pripadnici požarevačkog SUP-a. Dozvoljavaju nam da slikamo i obaveštavaju nas da unutra sada nema nikoga. Baš nikoga. Prazna je čak i stražarska kućica sa kamerom ispred kapije. Iznenada, iz garaže pored izlazi jedan čovek.

- Molim vas, mene nemojte da slikate - kaže. - Ja sam samo komšija i nikakve veze nemam sa njima. Uostalom, kakve veze jedan radnik tapetar može da ima sa predsednikom. Mislim, bivšim predsednikom...

Priča nam kako je imanje pored njegovog vlasništvo Mire Marković i njene porodice. On lično nije imao prilike da upozna Slobodana i njegovu suprugu. Jedva da ih je nekoliko puta video.

- Ma kako da ih sretnem. I kad dođu ovamo u kolima su, protutnje kroz kapiju i nestanu. Napolje ne izlaze. Budu neko vreme pa odu. Komšijsku kafu nikada sa njim nisam popio. Ali, ranije, mnogo ranije, pre ovih ratova, bilo je tu druženja, uglavnom sa nekim babama kojih sada nema. Valjda su to neke Mirine rođake bile, tetke, šta ja znam. Da li sam verovao da će Slobodan biti predsednik države? Ma kakvi. Ha, ha, da sam znao, popio bih sa njim barem neku rakijicu...

Taman što se raspričao, iznenada se pojavljuje žena, verovatno njegova supruga.

- Nemojte, molim vas - kaže - mi samo hoćemo na miru da živimo. Ne interesuje nas ništa...

Odlazimo.

- Mučenici - dobacuje jedan od policajaca - kroza šta su sve prošli. Da im je neko pre nekoliko godina ponudio kuću na drugom kraju grada, sigurno bi pristali.

Obilazimo krug oko kraja i dolazimo u Partizansku ulicu. Prekoputa policijske stanice je kuća porodice Gajić. Priča se da tu stanuje Milica Gajić, Markova nevenčana supruga sa detetom. Priča se da je tu, ali...

Sa čeone strane dvorište je opasano visokim zidom. Na ojačanoj kapiji nema zvona. Ipak, kada se zid obiđe i uđe u susednu poprečnu uličicu sve je kao na dlanu. Ispred ulaznih vrata u luksuznu kuću stoji veliki doberman. Naša namera da fotografišemo unutrašnjost praćena je njegovim lavežom.

Ipak, disciplinovano stoji na svom mestu. Odjednom, otvaraju se vrata, lavež prestaje, pas se nervozno osvrće. Pojavljuje se starica, sa maramom preko glave, ogrnuta mantilom.

Milica nije ovde

- Šta vi to radite? - pita nas. - Pa vi snimate. Ko vam je dao pravo, pokažite mi odobrenje za slikanje!

Uz vikanje izlazi na ulicu i približava nam se.

- Sramota - nastavlja - dokle ćete više da dolazite. Dođite, uznemirite nas, a onda pišete laži...

Pokušavamo da je smirimo, kažemo da "Ilustrovana" ne piše laži i uspevamo. Ko je ova vremešna gospođa?

- Ja sam Gajić-Jakšić - kaže nam. - Ja sam Rajkova maćeha, Miličina baba. Napišite slobodno da sam samo igrom sudbine ovde. Udala sam se za Gajića, a Rajko, moj pastorak, prihvatio me je kao majku, hranio. Mučenik je umro pre dve godine. Nije izdržao sve ove pritiske i sve što se priča. Ljudi, samo je bog odlučio da budem ovde... Dolaze novinari, ispituju me kao da sam kriva za sve. Pa ja jedva poznajem te ljude za koje se vi raspitujete...

- A Milica? Može li sa njom da se porazgovara? - pitamo.

- Kakva Milica? Kunem vam se u sve živo i mrtvo da Milica nije ovde. Ni dete. Ni Marko. Ne znam gde je. Ona se uopšte ne javlja. Sama sam ovde, trenutno. Miličina majka i tetka su u Beogradu... Nemam šta drugo da vam kažem. Izvinite što sam bila možda neprijatna.

Posetu Požarevcu završavamo u Palati pravde. U društvu sa Momčilom Veljkovićem kucamo na vrata okružnog javnog tužioca Dimitra Krsteva i pozdravljamo se sa njim. Vidno je nervozan. Preko televizije gleda prenos zasedanja Narodne skupštine Srbije. Lider radikala Vojislav Šešelj upravo izgovara optužbe na njegov račun, pojašnjavajući da se Krstev svojevremeno zalagao da Mira Marković bude proglašena za ženu decenije u Požarevcu.

- Ja Mirin čovek? Pa to je besmislica - uzvikuje.

U kancelariji se vodi žučna rasprava između tužioca Krsteva i Momčila Veljkovića. Ima tu dosta šale, ali i ozbiljnih zamerki. Tužilac objašnjava aktivisti "Otpora" zašto je lane bio prinuđen da baš on potpiše optužnicu kojom je Veljkoviću stavljan na teret pokušaj ubistva, iako se dobro zna da je bilo suprotno, da su batinaši Marka Miloševića nasrnuli na nevine ljude.

- Sve mu je oprošteno - šali se Moča. - On je sada član "Otpora" i siguran sam da će sve učiniti da istina izbije na videlo i da pravi krivci dođu na optuženičku klupu.

Krstev nas obaveštava da je Opštinsko javno tužilaštvo podnelo zahtev za pokretanje istrage protiv Marka Miloševića zbog krivičnog dela otmice i da će, ukoliko se ne pojavi na sudu, za sinom bivšeg predsednika biti raspisana poternica.

U suterenu Palate pravde sudski pozivar koristi priliku da Momčilu Veljkoviću uruči poziv za suđenje. Očekuje se da tog 10. maja Moča bude oslobođen nepravedne optužbe. Ako se tako desi pravda će biti zadovoljena, a Veljković će onda moći da naplati sve muke koje je preživeo dok je dva meseca bio u zatvoru. Samo da se ne ponovi.