Miriše proleće u Lučanima. Jedino je ono i vidljivo. Sve drugo kao da ne postoji. Pusta su seoska dvorišta. Nigde ljudi, dece, traktora da zabrekće... Nigde krave da pase, psa da zalaje...

Samo tišina. Teška, gotovo nadrealna. Ona se nikako ne uklapa u mulje mladog zelenila i proleća koje se budi.

Trenutak polaska na razgovore: naš reporter sa Nebojšom Čovićem

Selo Lučani. Kopnena zona bezbednosti. Tu treba da se održe razgovori predsednika Koordinacionog tela za jug Srbije i predstavnika albanskog stanovništva sa ovog područja. Vlasti iz Beograda i ekstremisti iz Pčinjskog okruga.

Automobili državnog Koordinacionog tela predvođeni potpredsednikom Vlade Srbije doktorom Nebojšom Čovićem, silaze s puta nedaleko od kontrolnog punkta i rampe koju drže naši policajci.

Sreda je, 4. april. Tačno jedan sat posle podneva.

Helikopter na nišanu

Izlokan put od žute zemlje između praznih kuća, iza kojih načas proviri šeširić i uniforma našeg specijalaca, pre liči na neku vododerinu, gde treba voziti lagano i oprezno. Ali, automobili ne smanjuju brzinu.

Tako je uvek, rečeno nam je u Bujanovcu, kad se ide na razgovore sa ekstremistima. Ništa se ne zna pouzdano do samog časa polaska, a onda se sve odigra u nekoliko minuta.

Čović za to ima i te kako razloga. Upravo je pre polaska na ove razgovore saznao da je OVPBM jutros imala na nišanu njegov helikopter, ali ga nisu gađali... Dan ranije, u utorak, 3. aprila, desio se tragičan incident. Na lokalnom putu petnaestak kilometara od Vranja, negde oko dvanaest i trideset, naše policijsko vozilo je naletelo na protivtenkovsku minu postavljenu na putu. U toj nesreći je poginuo policajac Rajica Petrović, trojica su ranjena. Policajci su stradali dok su izviđali teren za predstojeći ulazak jugoslovenskih snaga bezbednosti u sektor "D" Kopnene zone bezbednosti, duž administrativne linije Kosmeta i Srbije. U koloni su bila i vozila Kfora. A vrh Orlova čuka, gde se incident dogodio, nalazi se nedaleko od tampon zone.

Zbog toga su u jednom trenutku i ovi razgovori bili dovedeni u pitanje. Jer, kako razgovarati sa nekim ko čini sve da se razgovori što više otežaju.

- Idemo samo zato da naš nedolazak nekome ne bi bio alibi za neoslobađanje petoro zarobljenih i otetih Srba - rekao je u Bujanovcu okupljenim novinarima pred polazak u Lučane Nebojša Čović. - Što se nas tiče, stvari su jasne. Ako hoće mir, imaće mir, a ako neće mir, dobiće ono što traže.

Državna delegacija predvođena Čovićem i pratnjom, u kojoj se našao i reporter "Ilustrovane Politike", žurnim korakom je po izlasku iz vozila grabila pustim selom ka školi u kojoj treba da se održe razgovori.

Čovićev korak je dug, energičan i mnogi moraju da potrče kako bi ga u stopu pratili.

Pred nama je reka Binička Morava. Brza i mutna. Preko reke, u vidu sklepanog, improvizovanog mosta postavljene su široke daske i fosne, koje se opasno ugibaju pri koračanju.

Brzo smo ga prešli. Naših policajaca ima i sa ove strane. Bez reči nas propuštaju. Na pozdrav odgovaraju osmehom.

Sa strane prašnjavog puta useci u zemlji i vreće s peskom. To su položaji naše policije. Oni kontrolišu prilaz školi. S druge strane sela su položaji ekstremista. Škola je u sredini. Bela, sa crvenim krovom i prozorima koji su u donjem delu prefarbani zelenom bojom, da đaci ne bi gledali napolje, već na tablu. Škola se zove "25. maj"

Oču u oči sa komandantom Lešijem

Pred zgradom su već vojnici Kfora, predstavnici NATO-a, prevodioci i ostali koji prisustvuju razgovorima. Prepoznajemo ih, ne po uniformama, već po oznakama zastave na rukavu. To su Amerikanci, Nemci, Belgijanci... Ćuti se. Nema razgovora. Samo službeni osmeh i obaveštenje da su predstavnici takozvane OVPBM i predstavnici albanskog stanovništva sa juga Srbije već stigli.

Tek kada se čovek nađe na ovakvom mestu, postaje svestan apsurdne nadrealnosti situacije u kojoj je. Svi ovi ljudi, vojnici, i sve mere bezbednosti su samo zato da bi naša država razgovarala sa nekim našim građanima koji su ipak oteli druge naše građane na našoj državnoj teritoriji, Tačnije, naši razgovaraju sa našima.

U jednoj učionici, bliže ulazu kroz koji je prošla albanska delegacija, postavljeni su stolovi,. Na njima blokovi za pisanje, olovke, plastične šolje za kafu i flašice sa kiselom vodom. Na flašicama plava etiketa i tekst na albanskom jeziku.

Piter Fejt, izaslanik NATO-a, i Šon Saliven, politički savetnik komandanta Kfora i šef kancelarije NATO-a u Beogradu, su sa prevodiocima u sredini, Albanci su seli leđima okrenuti prozorima, dok je naša delegacija u klupama prekoputa.

Krupan čovek visokog čela sa gustom crnom bradom sedi u sredini albanske delegacije. On je verovatno vođa njohovog tima za razgovore. Ridvan Ćazimi Vaja, kako ga zovu, ili komandant Leši, kako je poznatiji u javnosti.

Došao je u civilu. To je, takođe, deo sporazuma. Stigao je iz sela Končulj, gde je glavni štab takozvane OVPBM. Borio se na Kosovu. U Drenici. Sada je tu, prekoputa naše delegacije, spreman da razgovara. U ruci cigareta.

Tu je i Riza Halimi, predsednik opštine Preševo. Do njega Junuz Musliju, predsednik političkog saveta takozvane OVPBM. Levo i desno su mlađi ljudi. Liče na novinare. Oni puna četiri sata, koliko će ovi izuzetno tvrdi razgovori trajati, neće reč izustiti.

Saučešće za ubistvo

Dogovor o razgovorima je kratak i sa naše strane nepopustljiv. Albanci bi da tema bude o izbeglicama, dok Čović hoće samo da razgovara o petoro zarobljenih Srba i njihovom puštanju.

Srpski policajci na ulazu u selo, poznatiji kao "šeširići"

Komandant Leši je u ime svoje strane izrazio saučešće familiji poginulog policajca i dodao da oni ne odobravaju taj incident.

- On ima težinu - priznaje komandant Leši na albanskom jeziku - jer su i ljudi iz NATO-a i Kfora koji su se tu našli bili ugroženi. Mi ćemo to istražiti.

Glas mu je hrapav, pomalo promukao.

Piter Fejt, izaslanik NATO-a, koji posreduje u ovim razgovorima, poziva obe strene da se strikno pridržavaju obustave vatre.

- Mi smo ovde - uzima reč Čović - da razgovaramo o bezbednosnoj situaciji i petoro otetih Srba, i dok se to ne reši dalji razgovor nema svrhe.

I nastavlja s istom energičnošću i žestinom kako je i počeo.

- Nama su od trenutka potpisivanja prekida vatre ubijena sedmorica ljudi. Vrlo podmuklo. S podmetnutim minama. O tome smo i prošli put pričali, ali očigledno nije urađeno ništa da se to spreči. Do 4. aprila su sa vaše strane izvršena 76 napada.

Tišinu učionice gde se razgovori vode remeti samo glas žene prevodioca koja Čovićeve reči prevodi na albanski.

Komandant Leši odgovara da on za sada samo može da izjavi saučešće zbog jučerašnjeg incidenta "jer se to desilo u zoni koju ne kontroliše niko. I takvi incidenti su mogući. Dok sve to ne istražimo, ne mogu ništa više da kažem".

Pomenutih 76 incidenata smatra prevelikom brojkom. Oni poštuju prekid vatre i kaže da i oni mogu sada da tvrde da je bilo sto incidenata sa srpske strane. Po Lešiju, sa njihove strane je bilo samo pet provokacija i sve su ih prijavili Kforu.

- Srpska policija provocira sa prigušivačima. A to se ne vidi. Mi jesmo zainteresovani za sve mere bezbednosti, ali da ih svi i poštujemo - dodaje Riza Halimi, predsednik opštine Preševo i član albanskog tima za razgovore. Biće ovo tvrdi razgovori. Takvi su uvek, ispričali su nam oni koji su im prisustvovali u Bujanovcu. Albanci jednostavno teraju svoje i ne obaziru se na činjenice i podatke koji se iznose.

"Ovo je dokaz vaših remek-dela"

Nebojša Čović pažljivo sluša i ponekad nešto zapiše u blok koji ima ispred sebe. Čini se kao da albanska delegacija želi da razgovore povede drugim tokom.

- Mi, gospodo - opet uzima reč Čović - nismo dobili objašnjenje za jučerašnju podmetnutu minu. To se kao i uvek do sada skriva nekakvom istragom koja će se tek voditi. A teroristi su ušli u Trnovac. O čemu mi pričamo. O navodnim i lažnim eksplozivnim napravama. O samo vama znanim paravojnim formacijama i etničkim čišćenjem i Medveđi.

Uzima gomilu slika sa jučerašnje nesreće sa Orlove čuke ispred sebe i pokazuje ih albanskoj delegaciji, ali i predstavnicima NATO-a.

- Ovo je, gospodo, dokaz vaših remek-dela. Slobodno ih pogledajte. Evo vam još...

Albanci na slike odmah odgovaraju visoko uzdignutom debelom knjigom. U njoj portreti ljudi. Da li su mrtvi ili zarobljeni, ne može da se vidi jer je knjiga brzo spuštena na sto.

- Pogledajte vi ovo - dobacuje njih nekoliko u jedan glas na srpskom jeziku zaboravljajući na protokol i prevodioce.

Situacija je prilično napeta. Govori se uglas. Piter Fejt, crven u licu, pokušava da smiri situaciju i razgovor vrati u akademske okvire.

- Nisam još završio - kaže mirno Čović, gledajući pravo u albansku delegaciju i u komandanta Lešija. - Ja hoću jasno da vas pitam: jeste li vi, gospodo, za mir ili ne? Vaše priče da je nova vlast ista kao i stara su najobičnije laži. Ali je nevolja u tome što kod vas nema razlike. Vi se ponašate kao da je Milošević još tu. On vam, izgleda, fali. Ja mogu da vas odvedem kod njega u zatvor da ga vidite. Jutros je trebalo da gađate moj helikopter...

Holanđanin Fejt pokušava da prekine Čovića i traži da završi izlaganje.

- Polako, nikud ne žurimo - odgovara potpredsednik Vlade Srbije, i mirno počinje dalje da nabraja: - Imali ste 34 napada i sedam provokacija u Preševu. U Bujanovcu sedam napada... Na području <Đp>Vranja, Medveđe... Znamo i to što pripremate na podučju Medveđe.

Čović precizno navodi sve kote i mesta gde se skrivaju teroristi. U školi je mukla tišina. Samo odzvanja njegov glas.

- I mi sada treba da pričamo o merama poverenja - dodao je na kraju. - I recite: kada ćete da vratite petoro talaca? Da li ih i dalje držite uključene na struju? O čemu, dakle, mi pričamo.

Solana zabrinut za taoce

Među Albancima tajac. Kao da ih je za trenutak Čović zbunio podacima, pitanjima i oštrinom izlaganja. Ipak, prvi se snašao komandant Leši.

- Sada nije vreme za jezik sile - rekao je kratko. - Mi smo za dijalog i za progres. Pitam Čovića: ko je najoštećeniji ovde u Preševskoj dolini? Albanci ili Srbi? Mi ovde treba da razgovaramo o dolini, a ne o provokacijama.

Komandantu Lešiju su se pridružili i Halimi i Musliju. Govorili su o važnosti razgovora, o tome da treba razumeti Albance. Govorili su o genocidu, o silovanjima, o spaljenim školama, džamijama...

Komandant Leši pažljivo sluša svoje ljude. Napet je. Odaju ga prsti kojima nervozno lupka po stolu, iako mu je lice apsolutno mirno i ne pokazuje nikakva osećanja.

Piter Fejt opet interveniše.

- Gospodo, mi ovde ne stvaramo progres. Jedan razlog je nepoverenje građeno mnogo godina, a drugi je bezbednosna situacija i provokacije koje se dešavaju svakodnevno.

Okreće se prema alabanskoj delegaciji i jasno im kaže:

- Gospodin Solana je duboko zabrinut zašto taoci još nisu oslobođeni. Ako hoćemo progres, moramo poštovati primirje. Ja vas molim da se pitanje talaca što pre završi.

Čović opet uzima reč.

- Ja sam gospodinu Lešiju zahvalan što je izjavio saučešće. I hoću da vam kažem da ste svi vi ovde oštećeni dok postoje terorističke grupe, bez obzira na njihovu nacionalnost. Ali morate, takođe, da znate da mi ovde predstavljamo vladu Srbije i Jugoslavije i da vrlo raspoloženo razgovaramo sa našim građanima koji imaju teškoća. Taoci, gospodo, moraju da budu pušteni, ako želimo da radimo i dalje. Ja očekujem da se Vi, gospodine predsedniče opštine Preševo, lično založite da se puste pet civila i da dalje napredujemo na planu mirnog rešenja. A što se tiče ljudskih prava u vrema Miloševića, verujte da su i moja bila ugrožena. Hteo je pet puta da me ubije.

Piter Fejt opet predlaže.

- Taoci moraju da budu oslobođeni što pre. Jer zadržavanje ovih petoro ljudi nema nikakvu podršku međunarodne zajednice. I nije ni pošteno da se ti taoci povezuju sa tri ratna zarobljenika. Da čujem šta albanska strana predlaže.

Reč uzima Junuz Musliju, predsednik političkog saveta takozvane OVPBM. Bio je kratak i jasan:

- Mi smo ovamo došli da razgovoramo o onome što je nama na redu, a ne taocima. Jer, stotine hiljada ljudi na ovim prostorima su taoci...

Iza njega čovek tridesetih godina, crvenog lica i pomalo užagrenog pogleda sa lap topom ispred sebe, poluglasno potvrđuje što Musliju govori. On je u drugom redu, odmah iza komandanta Lešija.

Čović glasno pita:

- Ko je ovaj čovek? I otkud on u albanskoj delegaciji kada ga niko ne poznaje?

Albanci gotovo uglas objašnjavaju da je to asistent u ovim razgovorima i da se zove Esad Duraku. Navode i selo odakle je.

- Mnogo vam je nestašan taj asistent - zaključuje Čović, a onda se ozbiljno obraća Piteru Fejtu s pitanjem kako može da prima na ove razgovore ljude koje ne poznaje. Podseća ga da je ovo država Srbija i da su ovo državni razgovori.

Kako vratiti poverenje

Rasim Ljajić, ministar i član našeg tima za razgovore, pokušava da spusti loptu. Kaže da je ovo složen problem, da se ne može razgovarati u isto vreme o sedam ili osam značajnih pitanja i da je najvažniji cilj vraćanje poverenja na ova područja. I da bi puštanje pet zarobljenih civila predstavljalo veliki korak u pozitivnom pravcu.

Naša delegacija traži pauzu od pet minuta.

Puši se u hodniku. Svako za sebe. Ne razgovaramo.

Većina je uverena da je asistent Duraku stigao ovamo pravo s Kosmeta kao čovek koji treba da kontroliše i usmerava razgovore.

Komandant Leši nije izlazio iz učionice.

Toalet je u dvorištu, prilično udaljen od zgrade. Ko hoće tamo, ide u pratnji vojnika Kfora.

Piter Fejt konstatuje da su prva dva sata razgovora bila tvrda i jalova. Nema pomaka.

- Bez ikakvih uslovaljavanja - opet podseća albansku stranu - moraju da se oslobode taoci. Zahvalan sam što ste oslobodili ženu, ali morate i druge. I to što pre.

Podržava ga i Šon Salivan:

- Ne možete povezivati taoce civile sa trojicom osuđenih Albanaca. Oni su osuđeni po zakonu Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije.

Duraku je na ove reči opet pocrveneo i počeo da se vrpolji na stolici, ali više nije upadao u razgovore.

Sunce je visoko odskočilo. Crvene se krovovi udaljenih kuća kroz prozor škole.

Fejt predlaže komisiju za rad i zakon. Albanci ćute. Na njihovim licima nema znakova ni da hoće ni da neće.

Holanđanin traži izveštaj o miniranom vozilu.

Čović ga pita: "Šta znači osloboditi taoce što pre?". Fejt odgovara: "Ja bih rekao sutra". "Da to stavimo u zaključak", predlaže Čović. "Ja nemam moć da to uradim. To je samo moja želja", objašnjava Fejt.

Na zidu tabla. I karta. Zid star, ponegde oguljen. Stolovi i stolice za kojima se sedi su mali. Za đake. Osnovce. Teške je sedeti na njima satim.

Držim vas za reč

Razgovora se o mešovitoj policiji. To je predlog predstavnika OESC-a. Srbi hoće da taj centar bude u Vranju, Albanci u Preševu.

Da, ipak, bude Bujanovac?

Naša delegacija se slaže.

Planira se školovanje 400 policajaca. Instruktori bi bili međunarodni. Kurs bi trajao tri meseca, a onda šesnaest nedelja obuke na terenu uz rad. Naša delegacija se, čak, slaže da kandidati s albanske strane mogu da budu eventualno i oni koji nisu služili vojsku, ali uz posebne provere i sve u skladu sa zakonima Republike Srbije.

Albanci prihvataju, ali su oprezni. Kažu: još je rano. Ljudi su proterani iz Medveđe. Prvo mora da se udalji srpska paravojska, kako oni zovu našu policiju, da se građani vrate kućama, pa tek onda.

Komandant Leši je jasan.

- Albanci nisu spremni da se u to sad uključe. Ipak, prihvatićemo ovaj predlog, najverovatnije u petak.

Umorni Piter Fejt na kraju razgovora podseća:

- Do konferencije u Briselu, 10. aprila, moraju se doneti dva zaključka. O oslobođanju talaca i o formiranju komisije za red i zakon.

- To znači da će do desetog taoci biti oslobođeni - dodaje na kraju Nebojša Čović - Ja zahvaljujem na određivanju datuma i držim Vas za reč.

Albanci nisu ništa komentarisali. Nije ni Piter Fejt. Samo se umorno nasmejao.

Naša delegacija je napustila školu isto onako žurno kako je i došla. Amerikanci su još ostali u učionici u živom razgovoru sa albanskom delegacijom.

Da li su ih ubedili da puste zarobljene civile ili će s našim odlaskom nastati dodatno ubeđivanje?

Od ovih važnih razgovora u Lučanima, na jugu Srbije, prošlo je, evo, nedelju dana. Albanski ekstremisti nastavljaju s oružanim provokacijama prema položajima Združenih snaga bezbednosti. To rade na Cerevajki, Svetom Iliji, Tašlaku... Puca se na policiju iz sela Đorđevac u vranjskoj opštini, iz sela Depce i Mađere u preševskoj opštini...

Noću se mobilišu lica albanske nacionalnosti i utvrđuju se položaji.

Do srede, 11. aprila, petoro zarobljenih Srba još nije bilo pušteno uprkos i energičnom zalaganju Pitera Fejta i Šona Salivena.

Očigledno je da ni njihov autoritet za tvrdokorne ekstremiste nije bio dovoljan.

Čović je odbio svake razgovore dok se taoci ne puste.

Ipak, stvari idu nabolje. Stalni savet NATO-a odobrio je u utorak, 10. aprila, povratak Združenih snaga u Sektor "D" Kopnene zone bezbednosti.

Da li će se time smanjiti napetost u Preševskoj dolini?