Vruć kesten je u rukama Aleksandra Krstića, predsednika vlade Niša.

U ruke, bolje rečeno na radni sto, ne baš komplikovanu pravnu žeravicu stavio mu je njegov sugrađanin advokat Miodrag Ž. Ilić, opunomoćeni zastupnik Dušana Nikolića, Krstićev drug iz detinjstva, rođeni Nišlija, a sada Beograđanin.

- E, pa nećemo valjda mi Nišlije i po ovome postati rekorderi. Neću valjda ja jedini, na ovom vascelom svetu, ući u "Ginisovu knjigu" tako što će pored mog imena stajati: evo čoveka kome su dva puta oduzeli kuću.

I narodna pesma kaže, i bez prava, pravnih normi, sudskih začkoljica i zavrzlama - od oca je ostanulo sinu! Išao bi narodni mudrac i poet i dalje da je znao da će vreme komunizma osporiti njegovo pevanje i mudrovanje. Pomerio bi rimu i na sina, unuka i praunuka, no siroti narodni pesnik nije slutio... A i ko bi. Mnogi nisu.

Bilo kako bilo, tek u proleće 1946. godine kuću Dušanovog dede Stamenka u Voždovoj ulici u strogom centru Niša, građenu 1884. godine gotovo svojeručno, ali uz za ono vreme poveći kapital, uzeli su pobednici, partizani, oni što su počeli da pišu istoriju.

- Oteli su dedinu kuću i do poslednje cigle svu imovinu mog oca Lazara: ciglanu i nekoliko kuća, zemlju, mašine. Sve, ama baš sve - priseća se tog vremena Dušan Nikolić, jer je već bio sedamnaestogodišnji momčić. - I to im je bilo malo, pa su i ciglanu razgradili, ciglu po ciglu, do temelja, "trebalo im je, rekoše, "da grade nove kuće i novog čoveka". Boljeg, kobajagi. U dedinoj kući rodili smo se, odrasli i oženili i moj otac Lazar i ja. Tek da se zna. U toj kući sam sa suprugom živeo od 1952. godine, kad sam se oženio, do 19960. Tu su mi se rodili i sinovi, a supruga i ja kao učitelji službovali smo u selima oko Niša, Malošištu i Velikom Krčimiru, ali smo stalno bili nastanjeni u Voždovoj 82 u Nišu.

Vlasnik od rođenja

Iz Niša, posle ženidbe mlađeg brata Nenada, kad je skromna dedina kuća već postala pretesna, a dobivši posao u Beogradu, Dušan Nikolić sa suprugom Boženkom i decom prelazi u glavni grad.

Prilikom nacionalizacije 1946. godine kuću u Voždovoj ulici, iako konfiskovanu, uz potrebne papire koje i danas čuvaju, pobednici ostavljaju Nikolićima da u njoj žive, jer ovi nisu ni imali gde, osim tu.

"Samim tim, postoji, dakle, moje doživotno stanarsko pravo, da kuću svog dede i oca koristim zauvek", podsetio je u pismu koje je ovih dana poslao novoizabranoj demokratskoj vlasti u Nišu Dušan Nikolić. - "Čudno je da su mi to čak i komunisti, onim dekretom o nacionalizaciji, priznali, a sad mi se to pravo osporava".

Krajem devedesetih umiru Nenad, rođeni Dušanov brat, i njegova supruga Eva, koji nisu imali dece, tako da Dušan Nikolić i pravno i faktički postaje jedini zakoniti vlasnik kuće - stana u Voždovoj ulici. Time je postalo jasno da, nemajući živu braću i sestre, danom smrti svoga brata, a zapravo od dana svog rođenja 7. aprila 1929. godine, Dušan Nikolić postaje u stvari jedini i trajni korisnik kuće.

- Sredinom 1993. godine, kada se donosi Zakon o otkupu stanova, i ja podnosim zahtev ne bih li se nekako domogao očevine i dedovine - pojašnjava Dušan. - I stvarno, ko zna kako, posle su mi govorili čak i "previdom službenika opštine", sklapam ugovor o korišćenju dedine, odnosno očeve kuće. Doduše, u to vreme famozni Bata Bane Todorović Pekar, još nije "isplivao na površinu" i kao potpredsednik Izvršnog odbora i predsednik niških socijalista nije počeo da vedri i oblači gradom na Nišavi. Četiri dana po sklapanju ugovora o korišćenju kuće, nameran da se kao penzioner sa suprugom zauvek nastanim u Nišu i tu živim, prijavljujem se na adresu dedine kuće: Voždova 82. Sklapam i ugovor sa komunalnim preduzećem "Niš stan" 2. jula 1993. godine o plaćanju komunalija, za koje novac uredno i dan-danas šaljem iako mi više ne dozvoljavaju ni da kročim u dedinu kuću. Sasvim legalno, zakonskim putem, o čemu urednu dokumentaciju imamo i ja i opština i Sud, čak iste u zarez i slovo, dobijam Ugovor o zakupu kuće - stana, stanarsko pravo, prijavu boravka i najzad otkupljujem kuću i kao nesporni vlasnik uključujem svoje pravo vlasništvo. U sudu je cela procedura završena i overena 18. avgusta 1993. godine - ređa činjenice Dušan Nikolić. - Poradovao sam se da je najzad sve završeno i da niko više i nikada neće posegnuti za onim što je jednom već oteto, pa vraćeno i otkupljeno. Izgledalo mi je da partizanština prolazi, da su nova vremena tu...

E, pa neće da može!

Da sve bude jasnije, socijalisti koji su drmali Nišom dovode posle jednih od izbora na mesto potpredsednika Izvršnog saveta Niša, za zamenika gradskog premijera što bi se reklo, čuvenog Bata Baneta Pekara, koji samo koju godinu kasnije postaje poznat "i šire i duže" pokravši glasove Nišlija u korist Slobodana Miloševića i SPS-a.

- E, taj Bata Bane Pekar se dosetio da bi on mogao da koristi kuću mog prijatelja Dušana Nikolića, ili bar da on ili neko od njegovih pajtaša dođe do placa i kuće, da tu uredi lokal i dobije zlatnu koku - pojašnjava nam niški slučaj za Ginisa Vojislav Andrejević, kum Dušana Nikolića, dugogodišnji direktor Autobuske stanice u Nišu. - Hteli su, i još hoće, ponavljam, da otmu otkupljenu očevinu i dedovinu. Kad sam jednom Vojkanu Mitroviću, pravobraniocu, u čijem se mandatu sve ovo dešava, jer on je bio i ostao pravobranilac i dok su bili socijalisti, i u vreme Koalicije "Zajedno", a i danas rekao: "Zašto, čoveče, to radite, zaustavi tu bruku", odgovorio mi je: "Ako mi Bata Bane Pekar naredi, uradiću!"

- Time je pokrenut čudovišni maratonski spor koji i dan-danas traje - dopunjuje prijatelja Miodrag Ž. Ilić, Nikolićev advokat. - Pravobranilac Vojkan Mitrović je dobio nalog da poništi kupovinu dedovine i pored toga što je namera Dušana Nikolića potpuno u saglasju sa vekovnim opredeljenjem ovog naroda "da od oca ostane sinu", dakle i po zakonu.

Sud strogo kontrolisan od socijalista "U ime naroda..". 6. maja 1996. godine na tri stranice ipak, donosi presudu da Dušan Nikolić ima stan u Beogradu, te da nema pravo da otkupi očevu i dedinu kuću (kao da je ovih pedeset godina mogao da stanuje pod šatorom). Zatim, da je ugovor o zakupu stana dobio posle donošenja Zakona o stanovanju (zar je mogao da to uradi pre), i, najzad, da ne ispunjava uslove da je najmanje četiri godine pre njegovog stupanja na snagu imao stanarsko pravo na tom stanu.

Socijalističke sudije nisu htele da pogledaju u presudu, iz februara 1946. godine kojom Dušanov otac Lazar od partizanskog suda, koji mu konfiskuje i nacionalizuje imovinu, dobija stanarsko pravo, da u toj kući živi sa suprugom i maloletnim sinovima od kojih je jedan Dušan.

To je bio stil - oteti!

- Treba da se zna da je Voždova ulica u Nišu ono što je Ulica srpskih vladara u Beogradu. Žila kucavica, strogi poslovni centar, mesto o koje su se novopečeni bogataši Niša, predvođeni Bata-Banetom Pekarom - grabili. Eto razloga da se meni ponovo otme dedovina - kaže Dušan Nikolić. - Sve ovo, samo delimično, pojašnjava moje desetogodišnje sporenje, zapravo sa nakaznim propisima jedne nakazne države, stvorene tih davnih pedesetih. To su bila zapravo pravila socijalista, to su pored ostalog bili recepti njihovog bogaćenja i stila života: otmi, otmi odmah, sad, dok si na vlasti!

Zapravo drugi put u životu Dušan gubi dedinu, dakle sopstvenu kuću. Jednom 1946. godine kada su je, dok je bio dečak, oduzeli komunisti, i 1996. pedeset godina kasnije, kada je socijalisti uzimaju njemu, sada već 67-godišnjaku.

Smenjuju se vlasti u opštini Niš. Početkom 1997. godine dolazi Koalicija "Zajedno", ali pravobranilac Vojkan Mitrović ostaje, sada, opet, po ko zna čijem nagovoru, Dušan Nikolić ima čak i određene sumnje, koje namerno neće da obelodani. Isti pravobranilac, pokreće novi sudski spor, ovoga puta da se Dušanu Nikoliću oduzme čak i stanarsko pravo na dedinoj kući, ono stanarsko pravo koje su mu je još 1946. godine, u vreme nacionalizacije, "poklonili" partizanski sudovi!

- Da, beše to 1. avgusta 2000. godine, opet nekako baš pred poslednje septembarske izbore. Posle prethodnog poništenja ugovora o otkupu dedine kuće, kada mi se novom tužbom oduzme i stanarsko pravo, kuća u Voždovoj lako može da se pretvori u poslovni prostor, možda kafić, piceriju. To je cilj... A onda, eto nekome i veoma opipljive koristi - konkretan je Dušan Nikolić. - Sam bog, sreća i pamet svih nas učiniše da socijalisti i njihovi barjaktari odu iz Niša, jednom za svagda. Verujem u ove mlade, pametne, vidno je, demokratski nastrojene ljude koji su tu, koje srećemo i za koje smo glasali.

Novinarski put vodi nas do jednog od njih. Prima nas Aleksandar Krstić, predsednik Izvršnog odbora grada, što će reći prvi čovek izvršne vlasti drugog po veličini grada u Srbiji.

- Zatekli ste me, došli ste bez najave, ali vas razumem. Nije vam lako, ni nama nije - osmehuje se Aleksandar Krstić, pregledajući odmah, "s vrata", ponuđenu sudsku dokumentaciju. - Budite sigurni da duha Bata-Baneta Pekara ovde više nema, da ga nikada više u Nišu neće ni biti. Ni duha, a ni njegovih dela... U najgorem slučaju, do donošenja Zakona o denacionalizaciji čije je zaživljavanje na našim predizbornim mitinzima često spominjano, niko neće ni da takne ni da stekne dedovinu Dušana Nikolića, našeg sugrađanina. Pravobranilac će morati da mi podnese izveštaj o kompletnom slučaju. Zakazaću sednicu Izvršnog odbora grada, a tada će sve biti jasnije.

Uninilo nam se, izlazeći iz predsednikove kancelarije, da ima nade za narodnog mudraca i pojca, i da u stih neće trebati da se dopisuju i potomci, da će biti dovoljno ono: "Od oca će ostanuti sinu".