Mnogi više i ne pamte ono neverovatno bekstvo devetnaestorice zatvorenika u Belom Manastiru koje se zbilo pre gotovo pet godina, preciznije 9. juna 1996. Neki od begunaca su, tada, otkriveni već u Kopačkm ritu, neki su se domogli Srbije i pouzdanih jataka, ali su i oni otkriveni i vraćeni u preuređeno stovarište trgovinskog preduzeća "Dunav", tada jedini zatvor na teritoriji Srpske oblasti Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.

Ilegalno snimljena fotografija: Đuro ćeliji u Sremskoj Mitrovici

Bekstvo je isplanirao i vodio Đuro Lončar za koga se tada tvrdilo da je višestruki surovi ubica, monstrum čiji su zločini takvi da ih ne treba ni pominjati.

Godinu dana kasnije zatvorio je rasformiran: Erdutski sporazum je konačno i neopozivo ukinuo i poslednje ostatke Republike Srpske Krajine, države koja je potrajala tek nešto duže od pet godina, a s njom i sve njene institucije, pa i zatvor i ministarstvo pravosuđa. Izbrisao je i oko trista hiljada Srba koji su se obreli u Srbiji kao izbeglice i beskućnici. Taj Erdustski sporazum je, posle "Bljeska" i "Oluje", bio treća velika ofanziva, konačan čin čišćenja Republike hrvatske od "remetilačkog faktora".

Sve je otplovilo u tužni zaborav, pa i bekstvo iz zatvora, kao i Đuro Lončar, organizator te očajničke avanture.

Čudno "dosluživanje"

Tako bi, verovatno, i ostalo, da se pre neki dan nije telefonom javio čovek koji se predstavio kao nekadašnji zamenik komandira izviđačko-diverzatske jedinice iz Gline, sada izbeglica s prebivalištem u selu virovac kraj Mionice.

- Da ima pravde - izustio je - danas bi se neka ulica u Glini zvala po mom bratu Đuri. Ovako, eno ga gde trune u zatvoru u Sremskoj Mitrovici na pravdi boga. Ja sam, inače, Nenad Lončar, Đurin stariji brat, i neću se smiriti dok sve to ne isteram na čistac.

Kao što je odranije poznato, zatvori su prepuni nevinih ljudi: nema tog zatvorenka koji se pomirio sa svojom krivicom, kaznom i sobom. Ali, spominjanje ulice koja nije dobila ime po nekom robijašu, zaista golica maštu i radoznalost.

I upravo zbog toga, pred nedovršenom kućicom na kraju Virovca, koju je plemeniti Dragiša Milinović ustupio izbegloj porodici Lončar na neograničeno korišćenje, sve sa baštom i nešto zemlje, slušamo neobičnu Nenadovu povest o bratu Đuri.

- Pre svega, da se zna: Đuro već pet godina bespravno čami u zatvoru u SR Jugoslaviji - počeo je. - On i još dvanaest momaka iz Krajine, dakle iz druge države koja je u međuvremenu prestala da postoji, bez ikakvog suđenja i ičije saglasnosti prebačeni su ovamo da "dosluže" svoje kazne. Neka su svi oni zaista krivi i najteži zločinci, ali njima su uskraćena i najosnovnija ljudska prava. Uskraćena im je pravda, koliko god pravde da pripada robijašima. Na primer, odonda su bile dve velike amnestije u SR Jugoslaviji, ali to njih nje zakačilo. Bile su i dve amnestije u Hrvatskoj koje, takođe, nisu uticale na njihov ekazne. Nema institucija kojima bi mogli da se žale, nemaju ono elementarno pravo na kojekakve pravne lekove, ili čak reviziju procesa... Ali, o tome ću docnije.

Vadi odnekud Đurinu fotografiju i njegovu krštenicu iz Gline. To je, kaže, sve od uspomena koje je uspeo da ponese iz Banije.

- Može on da bude najveći ubica i zložinac, ali je i dalje moj brat. Dobro, nek odgovara za ono što je učinio, prada je pravda. Ali, teško mi je da se pomirim s nečim što mu pripisuju, a nije učinio. Tvrdim da on robija iz zbog drugih, najviše zato što je vrlo nezgodan svedok, što je smetao onma iz vrha Krajine i nekim moćnicima iz Jugoslavije koje su s, usred onog užasa, vogatili prodajući oružje, hranu i govivo našim neprijateljima. Đuro je to otkrio slučajno, postao je tako svedok onog o čemu se krišom pričalo i nagađalo i zato je trebalo da mu leti glava. A to što je dopao zatvora u tom času, čista je sreća. Kad ga izbavim odatle, ispričaću sve i navešću imena tih ljudi. Ne ranije, jer bi mu se u Mitrovici sigurno osvetili. Bez obzira što je bio veliki borac, što će potvrditi svaki od naših saboraca i mnogi Banijci.

Zločin i kazna Đure Lončara

Priča potom kako su vojevali. Na samom početkom, pre nego što je rat eksplodirao sa svim užasima, s grupom momaka iz Gline su sprečili pokolj Srba u fabrici konfekcije. Kako su otkrili i prekinuli lanac snabdevanja oružjem svojih komšija Hrvata. Kako su otkrivali uhode. Pa kako su osvajali visove, leteli s ratišta na ratište, ginuli, bivali ranjavani, spasavali, pomagali.

- I usred tog užasa Đuro je ubio čoveka - smrknuto veli Nenad. - Ubio je Ljubana Prodanića, svog dotad najboljeg druga. I ja bih. I sudija bi uradio isto, priznao je to dok je Đuri izricao oslobađajuću presudu. Taj Ljuban je i pre rata bio poznat kao čovek sklon sili, silovanju i iživljavanju svake vrste, pa nije ni čudo što je nekoliko puta, usred rata, silovao Đurinu nevenčanu ženu. Ona, jednica, to nikome nije smela da kaže, sve dok jedared Đuro nije s ratišta banuo u kuću i zatekaoje svu iskidanu i u krvi i njega kako se ceri kao zbog dobre šale. Posadio ga je na stolicu i upitao zašto to čini kad zna šta ga čeka? Ovaj izusti bezobrazno da to nije ništa strašno, da im nije prvi put. Đuro potegne pištolj i ispali mu tri metka u glavu.

Pola godine posle ovog događaja Đuri bi pripisan i jedna pokušaj ubistva. Opet se dogodilo da je svom prijatelju pucao u glavu pred gomilom svedoka.

- Bio je to tragičan sticaj okolnosti - pravda ga Nenad. - Taj Đuro Bogdanović, naš saborac i Đurin školski drug, bio je veseljak i šaljivdžija. Ali, rat ga je promenio, šale su mu postale surove. Imao je običaj, tako, da prisloni cev pištolja na čelo ili je gurne kome u usta, pa povuče obarač. Nema metka u cevi, ali ti pretrneš u taj mah kao da ti je zbilja došao kraj. Ma, svakom od nas je to radio bezbroj puta.

Surove šale najčešće imaju surov kraj. Đuro Bogdanović je, podnapit, poverio oružje nekom poznaniku. Ovaj je izašao iz kafane, ispalio nekoliko metaka u nebo, proveselio se zbog nečeg što je zaboravljeno odmah posle tragedije koja je usledila. Vratio je pištolj nesvestan da je metak ostao u cevi.

- U taj čas uđe ti moj Đuro u kafanu, a ovaj Bogda izvadi pištolj pa ti njemu uperi u čelo. Smeje se. Smeje se i Đuro, pa reče: hajde za promenu da ja tebi pucam u glavu. Što da ne, reče mu ovaj i pruži pištolj. Đuro ga upre u njegovu slepoočnicu i povuče obarač. Metak je skliznuo niz čeonu kost, pa sve pod kožom stigao do ključnjače, do ramena. Srećom i božjom pomoći, ovaj Đuro preživi bez ikakvih posledica. Na suđenju ispriča ti on sudili šta je i kako je. Jošje rekao da je, po svemu, on trebalo da stoji pred njim kao okrivljen, da je sve njegova krivica. Pa, onako šeretski, zamolio sudiju da mog Đuru kazni najstrože, a tako što će mu u taj čas platiti piće u kafani. Sve ode na šalu. Reče sudija da je to nehat, ukori ih zbog takvog junačenja, pa zaista, sva trojica, odoše u kafanu.

Opsada kuće

Poluludi od rata, odu jednom u selo Bačugu, nadomak Gline. Beše tamo neka zabava. Čuli za to, pa naišli. Nisu znali da će kroz da će kroz selo, uprvo te noći, proći cisterna s gorivom namenjenim muslimanskim kupcima onamo u zapadnoj Bosni. Ta trgovinaje cvetala pod tamnom dolamom noći, a od trgovaca koje nafrntu nisu viđali, svi su zazirali. Taj šverc je "obezbeđivao" neki Sveto Miočinović, poznati kavgadžija, s još sedam momaka.

- Zatekao se i on u Bačugi. I s vrata ti se on obruši na mog Đuru. Pohvataše se za gušu, al' nagrnuše i oni Stevini momci. Đuro potegnu pištolj pa zapreti da će ubiti kao psa svakog ko se samo pomeri. Onda reče stevi da, ako već ima nešto s njim, Đuro Lončarom, nek izađe napolje da to rasprave kao muškarci, pesnicama i bez oružja. Pristade ovaj, ali na vratima se izenanda okrente i udari nečim Đuru. Ovaj ga potegne drškom pištoljas u glavu. U taj tren odjeknu pucanj: metak je Stevu pogodio među oči. Svi se skamenili, nasta božanija. I meni se noge odsekle, al' posle gledam, borci smo, viđali smo mi toga onoliko tu nešto nije u redu. Prvo sam bio ubeđen da je Đurin pištolj opalio, ali drugačije bi ta rana izgledala da e ustreljen iz tolike blizine. Svi pobegoše, mi ostasmo da sačekamo uviđaj. Pošteno. Ali, ne dočekasmo. Policija je bila zauzeta jurcanjem za onom cisterno, to su stotine hiljda mraka. Izgleda da im je nekud izmakla. I ja sve mislim da bi oni Đuri oprostili ubistvo, ako ga je zaista on počinio, ali ne i taj gubitak.

Danima niko nije pozivao Đuru da da izjavu, dok on sam nije počeo da se raspituje šta je s tim slučajem: ubijen je Stevo, nema čoveka, a nema ni počinioca. To će se, slutio je, sigurno obiti njemu o glavu.

- Počeo je, moj Đuro, otvoreno da priča po Glini da zna šta se krije iza svega. I ko. Da je reč o švercerskom obračunu oko plena i tržišta. Spominjao je i imen kolovođa. Ma, sedeo je s policijcima i otvoreno im u lice sve to govorio. Niko ni da mrdne: ne hapse ga, ne ispituju, ništa. Tako sve do jednog dana, kad mi banu jedan prijatelj, policajac, pa veli: sklanjaj brata, noćas će ga ubiti. Slušam, a ne verujem. Ne ubijaju se ljudi tek teka, a i zna se ko je moj Đuro. Pitam ovoga ko će ga ubiti, a on mi reče i imena. Odem u kafanu i zateknem Đuru gde sedi upravo s tim ljudima, čašćavaju se. Pokupim ga, pa do jedinice. Predložim mu da te noći prespava kod mene, sigurnije je.

Molio Đuro Nenada da se ne meša u to, ima porodicu, sam će isterati pravdu. Uzalud.

- Kad smo dolazili kući, a beše 1. decembar 1992. pamtim datum, primetim okolo raspoređene ljude u zasedi. Pomislim da će nas tad napasti. Al' niko od njih ne mrda. Pokažem ih i Đuri, kaže već ih je video. Znamo šta se sprema. Uđosmo. Čekali smo do posle ponoći da se nešto dogodi. Ovi ne mrdaju, mi odosmo na počinak. Ujutru oko šest, još vani mrkli mrak, probudi me lupa na vratima, malo se izmaknem u stranu, pa im viknem da ne otvaram ni rođenom ocu dok se ne razdani. Kako sam to izustio, poče dobovanje po vratima i prozorima. Ne ćuju se pucnji, samo štektanje zatvarača. Znači, "hekleri" sa prigušivačima. Pršti ono drvo na sve strane, leti, pucaju stakla. Imali smo mi oružja u kuću onoliko, ali ne odgovaramo na vatru da im ne damo razlog da nam ispale "zolju" ili "osu" u kuću: tad bismo stradali svi, i Đuro, i ja, i moja supruga sa sinom, i svastikom... Vidimo mi šta im je cilj, pa počnemo da vičemo da se predajemo. Uzalud. Već se i razdanilo, okupilo se oko kuće ljudi, cela Glina. Ovi već ne haju, već u prozore ispaljuju i tromblone. Ubaciše i suzavac.

Pakao je potrajao, seća se Nenad, do devet sati.

- U jedan mah vidim pod prozorom dvojicu. Priđem do prozora, iza zida, pa repetiram automotsku pušku. Na nišanu su mi. Dozovem ih pa ih razoružam, a onda narednim da oni vuču da se predajemo, da čuje onaj okupljeni narod. Sad ovi već ne smeju da pucaju, nema likvidacije zbog koje su sve to i preduzeli, previše je svedoka. Izađosmo s podignutim rukama. Mene vezaše srpeda, njemu doostrag.

Zatvor u Glini, pa onaj u Kninu. nenada du pustili posle tri meseca.

Bez pravih dokaza

- U Kninu beše nekoliko suđenja - nastavlja Nenad. - A sudija se samo krsti: ne može da dokuči za šta Đuru optužuju, gde su dokazi, gde svedoci, ne sudi se na osnovu prijave policije. Ima tu prijavu, al' ima u Đurinu i moju priču. Zna i za opsadu kuće, samo je oni nakitili i našim navodnim otporom, kao da smo pobili tamo brigadu. Ma, ni metak nismo ispalili, nismo ludi. Đuro sudiji pošteno ispričao šta se zbilo u Bačugi, kako sam i ja vama rekao. Ništa on ne skriva. Ispričam i ja, odvojeno, istu priču. Kaže nam sudija da nema na osnovu čega da presudi, traži izveštaj sa uviđaja, a uviđaj nije obavljen. Sad, to bi u normalnim okolnostima trebalo da ide u korist osumnjičenog, al' ovde je bilo na štetu. Kako? Tako. Umesto da presude na osnovu onog što su imali, mog Đuru prebace u Beli Manastir i tamo mu organiziraju novo suđenje. Zašto? blagi bog zna, nema nikakvih osnova, bar pravnih.

- Ali, on ovom ubistvu, kažem ako ga je Đuro izvršio, pridoda i ono prvo ubistvo i potonji pokušaj ubistva za koje je Đuro oslobođen. Dobro, možda je ito po zakonu, nek mu je na čast. A suđenje zatvoreno za javnost, niko ne zna šta se u sudnici događa. Pamtim samo da se Đurin advokat Miroslav Perković strašno nervirao, da je pričao da to tamo nema veze s pravom i pravdom. Kako bilo, mom Đuri sudija Dašić razreže petnaest godina zatvora. I odmah ga ostaviše tu, u belo manastirskom zatvoru, iako mu je sva rodbina u Glini. A tamo je, ako ćemo pravo, počinio ta navodna nedela. Uložismo žalbu preko advokata Perkovića, a ja odoh natrg u rat.

Čekali su da se odluči o žalbi, ne dočekaše. Ode Krajina kao da jenikad nije ni bilo. Nenad s porodicom pređe u Srbiju i nastani se u Virovcima. Bi potpisan i taj Erdutski sporazum, sve ode.

- Moj Đuro načuo da je upravnik zatvora Stevo Pulić nekada bio upravnik zatvor au Vinkovcima i Osijeku, da i dalje ima dobre veze sa pravosuđem Hrvatske. Počelo da se priča među zatočenim borcima kako im se sprema prebacivanje u zatvor u Staroj Gradišci, pod hrvatsku ingerenciju. A sve te naše borce su tamo tretirali kao ratne zločince. Ako ne tako, a ono da će s ostalim inventarom biti prepušteni Hrvatima posle onog sporazuma.

Tako su i organizovali bekstvo. Naime, oni su odranije tražili od zatvorskih vlasti da im omoguće da kaznu služe na teritoriji SR Jugoslavije, ali su im ovi to uskratili jer nije bilo zakonskog osnova. Onda su odlučili da sami stvore taj zakonski osnov. Đuro Lončar, iskusni borac i diverzant sa svakojakim veštinama koje priliče, isplanirao je sve do tančina.

- Jedno mu se, ipak, omaklo - kaže sumorno Nenad. - Nije mogao ni da sanja da će za bekstvo iskoristiti upravo automobil sudje Dašića koji je bio parkiran pred zatvorom. Ja sam ga dočekao u Apatinu i dovezao do Virovca. Kola smo, netaknuta, ostavili na cesti, u Apatinu. Đuru su uhvatili u Domu zdravlja u Mionici u nedelju, 16. juna, i otpremili natrag u zatvor. E, ja ga odonda nisam video dve godine. Niko nije mogao da mi kaže gde je. Onamo, u Belom Manastiru, nije ga bilo. Ma, zvao sam sve zatvore u Jugoslaviji, ništa. Misliosam da su ga konačno, likvidirali. Dogodine se rasformirao zatvor, ali mog Đure nema. Onaj sudija Dašić prešao u Suboticu, tamo postavljen za predsednika Okružnog suda. Eno ga, još predsednikuje.

Potrejala je Nenadova potraga onoliko. Konačno, preko niškog zatvora, dobije informaciju da je Đuro Lončar na "dosluženju" kazne u Srmskoj Mitrovici.

- Pričao mi je da su njih, begunce, prebacili odmah u zatvor u Somboru, pa u Suboticu, da bi konačno stigli u Mitrovicu. Bio je teško oboleo od batina koje je dobio posle bekstva: tukli su ga petožilnim kablom danonoćno, sve je zube pogubio, bubrezi mu stradali, ne čuje i ne vidi dobro... Rekao mi je, a ja mu verujem, da ga je tukao i sudija Dašić, ljut zbog automobila i poniženjnjaí

(U sledećem broju: "Potera za pravdom")

Nema osnova

Đuro Lončar, borac izviđačko-diverzantske jedinice Vojske Republike Srpske Krajine, rođen 3. septembra 1968. godine u Glini, danas je zatočenik zatvora u Sremskoj Mitrovici s matičnim brojem 1636. On je zatočenik a ne osuđenik, jer se u zatvoru nalazi, takoreći, ilegalno, bez presude ili kakve druge odluke pravosuđa Srbije ili SR Jugoslavije.

Pre četiri godine, tada profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, dr Momčilo Grubač, savezni ministar za pravosuđe, imao je vrlo određeno mišljenje o slučaju "Belomanastirske grupe" u kojoj je i Đuro Lončar. Reč je o osuđenicima koji su iz zatvora u Belom Manastiru prebačeni na teritoriju Jugoslavije kako bi "doslužili" svoje kazne. Za jedne dnevne novine dr Grubač je, tada, izjavio:

"Da bi neko izdržavao kaznu zatvora u SR Jugoslaviji, koja je izrečena na području izvan naše države, potrebno je da postoje za to berifikovani i ratifikovani međudržavni sporazumi. Između SBO (Srpske oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema) i SR Jugoslavije takav sporazum ne postoji. Za nas je ta oblast bila i ranije i sada - inostranstvo. Nema osnova ni da se tim ljudima sudi u našim sudovima. Oni su krivična dela počinili na tuđoj teritoriji i ovo je slučaj suđenja pred nenadležnim sudovima".

Đuro Lončar je u zatvorima SR Jugoslavije od 19. juna 1996. godine.