U vreme vladavine Josipa Broza njegova letnja rezidencija na Brionima je bilo mesto mnogih protokolarnih, službenih, ali i neobičnih, gotovo misterioznih susreta o kojima se decenijama malo ili gotovo ništa nije znalo. Do jednog je došlo sredinom avgusta 1959. godine, kada je Tito primio slavnog vajara Ivana Meštrovića.

Došao kod Stepinca, "zarobio" ga Broz: Tito i Meštrović na Brionima u avgustu 1959. godine

Posle Drugog svetskog rata Meštrović nije krio netrpeljivost prema novom komunističkom režimu, a još manje je bio oduševljen Titovom vladavinom. Ipak, u avgustu 1959. nije mogao da izbegne Titov poziv na Brione. Bio je Brozov dužnik: jugoslovenski vođa mu je omogućio da dođe iz Amerike i poseti svog starog prijatelja zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, koji se nalazio u kućnom pritvoru u rodnom Krašiću. Nedavno je obelodanjen stenogramski zapis ovog neobičnog susreta.

"Neću Vas gnjaviti. Došao sam da Vas pozdravim i zahvalim na svemu.."., rekao je Meštrović posle rukovanja sa Titom.

"Šta? Zar već odlazite? Ostanite još koji dan. Uskoro mi dolazi Haile Selasije, pa bih želeo da vas upoznam".

"Nažalost, ne mogu. Dogovorio sam sa prijateljima da se nađemo u Otavicama (rodno mesto Ivana Meštrovića). Znate, na Veliku Gospu mi je rođendan.."., pokušao je da izvrda Meštrović.

Tito je nastavio:

"Vi ste američki državljanin. Znam da Vam je Ajzenhauer lično uručio pasoš, ali nisam čuo da Vam daje poslove".

"Verujem da ni Vi to ne radite", uzvratio je vajar.

"Naravno. Ali, kada sam prvi puta išao u Etiopiju, odneo sam caru jedno umetničko delo: njegovu bistu".

"Rad Antuna Augustinčića. Čuo sam o tome", rekao je Meštrović.

Vidovdanski hram

"Da. Tonček je bio marljiv. Uradio je još nekoliko umetničkih dela za etiopskog vladara. Carska blagajna ga je platila sa zlatom. I znate šta je uradio: sve dukate je ušio u postavu odela, bojeći se da ga ne pokradu, pa su ga na brodu, kada je bljuvao preko palube, mornari morali držati da ga težina zlata ne odvuče u more", opanjkavao je Broz svog dovrskog vajara.

"Da, da. Kuda Tonček prođe, tu skulpture više ne rastu. Sećam ga se dobro. Diplomirao je kod mene. Kada je bio u Americi, gde je postavljao spomenik pred zgradom Ujedinjenih nacija, nije ni "stigao" da mi se javi", zajedljivo je primetio Meštrović.

"Moram da ga izgrdim zbog toga. Ali, zašto Vi ne biste radili u Adis Abebi. Imam tamo prekrasnu vilu i preduzeće "Jugoetiopian Co". Pa, šta onda da Vam stara domovina ponudi osim da Vas primi u Partiju. Nemojte se smejati. Ozbiljno mislim".

"Ne bih se čudio, danas je sve moguće. Ipak, ne bi bilo u redu da me upišete kao mladog komunistu. Ali, ako mi priznate staž od 1924., možemo razgovarati".

"Zašto baš od 1924. godine?" iznenađeno pita Tito.

"Znate, jednom prilikom došao kod mene Krleža i kaže mi da je Lenjin teško bolestan i da bi partija želela da ima neku dobru, stvarno dobru njegovu skulpturu. Ja sam nešto napravio: Lenjin sa gestom proroka, tako nešto. Radio sam to s najdubljim poštovanjem".

"Koliko ja znam", nastavio je Tito, "Krleža Vam je najviše zamerao projekat Vidovdanskog hrama, jer je to nešto ultrareakcionarno?"

"Eto vidite! A Nikola Pašić je u izgradnji tog hrama video duh komunizma", uzvratio je Meštrović.

"E, ako imate neki dokaz da je duhovni otac Obznane bio protiv Vas, to bi Vam bio veliki plus kod priznavanja partijskog staža. Pašić Vas je, dakle, proglasio komunistom? Kada je to bilo?"

"Mislim, 1912. godine. Nego, da li Vi znate šta je to Vidovdanski hram? Krleža Vas je sigurno o tome detaljno informisao?!"

"Da, imam neku mutnu sliku o tome. Radi se o velebnoj građevini u kojoj bi se slavilo ono što ja nazivam bratstvom i jedinstvom. Svi heroji i mitski junaci naših naroda imali bi tu svojevrsne oltare, slike i kipove od najboljih umetnika. Jesam li pogodio?"

"Tako nekako", nastavio je Meštrović. "Ja sam već počeo pripremne radove u Beogradu, kada me je pozvao Pašić da mu objasnim osnovne projekte. Rekao sam mu kako će se ta kamena apoteoza jugoslovenskog duha graditi po mom planu, ali kolektivnim umetničkim radom. Gradilo bi se polako, možda decenijama, poput srednjovekovnih gotskih katedrala. Država ili narod dali bi materijalna sredstva, a umetnici bi radili uz nagradu od koje bi mogli pristojno da žive. Angažovali bismo i mnoge mlade talentovane umetnike kojima bi to bila svojevrsna škola".

"I Nikola Pašić, takozvani Baja, nazvao je to komunizmom?", čudio se Tito.

"Doslovno je rekao: ’To je neka vrsta umetničkog komunizma’".

"Sve što pričate dovoljan je razlog da Vas primimo u Partiju. Nije loše da neko kao Vi bude među nama", nije odustajao Broz.

"Ma, Vi se šalite, gospodine Maršale! Šta biste Vi sa mnom? Pa ja nisam rasčistio sa religijom", branio se Meštrović.

"A ko je do kraja raščistio? Neki koji se danas igraju avangarde radničke klase, koliko sutra će navaliti da ližu oltare i metanišu pred popovskim mantijama. Živi bili pa videli", rekao je Broz.

"Setite se ove činjenice: trinaest godina nisam dolazio u Jugoslaviju jer nisam imao čvrstih obećanja da ću moći da posetim svog prijatelja Stepinca", nastavio je Meštrović.

"E, to je već nešto ozbiljnije", mrzovoljno je uzvratio Broz.

"Znao sam da preko toga nećete preći".

"Ma ništa Vi niste znali", prekinuo ga je Tito. "Uopšte se ne radi o Stepincu. Njega smo osudili kao ratnog zločinca i ja o tome ne bih dalje. Radi se o Vama. Zar nikada niste poželeli da se vratite u domovinu? Trinaest godina života poklonili ste nekome ko se tim poklonom nije mogao koristiti. U ime čega?"

"U ime principa", mirno je odgovorio Meštrović. "Ako se ja u svojoj domovini ne mogu sastati sa svojim najboljim prijateljem, onda to nije moja domovina".

"Tipično hrvatski! Svaka Vam čast", žustro će Broz. "Zato Vi sada žurite u Otavice. Tamo ćete pred prijateljima lupati šakom o sto: "Video sam sveca-nadbiskupa. Ručao sa njim u Krašiću dok su udbaši virili kroz prozor i škrgutali zubima. "Znam tu priču".

"Nije moj običaj da se pravim važan", mirno će Meštrović. "Nedavno sam dao intervju novinaru "Politike". Rekao sam sve što o Vama mislim i iza toga ću u svakoj prilici stajati".

Neprijatni Broz

"Trinaest godina! Ehehej! Šta sam ja sve za to vreme uradio?! Bio sam sa Staljinom, pa protiv Staljina, počeo sa planskom privredom, pa uveo samoupravljanje. Prešao iz istočnog u zapadni blok, pa iz svih blokova u nesvrstanost. Ovde, za ovim stolom, to smo uglavili Naser, Nehru i ja. A šta ste Vi za to vreme uradili, gospodine moj, osim što ste išli Stepincu?"

"Iskreno govoreći - ništa. Ništa spomena vrednog. Osim što nisam prolio ni kapi tuđe krvi".

"Da, da. Niste prolili ničiju krv. Istina je... Nego, šta sam ono hteo da kažem", pokušao je Broz da pređe na drugu temu.

Vajar je ponovo ustao želeći da se pozdravi sa Brozom: "Gospodine predsedniče, učinili ste mi veliku čast što ste me..".

"Sednite, Meštroviću! Molim Vas, sednite! Nisam hteo da Vas uvredim. Dajte da popijemo još vina. Opet se izvinjavam. Znam da sam bio neugodan. Zapravo, žao mi je što se nismo ranije sreli. Celo vreme tražim nekoga za ozbiljan razgovor u Jugoslaviji, a nisam znao da ste to Vi".

"A sada ste sigurni", podrugljivo će Meštrović.

"Siguran. Vi ste napravili hram svetinjama jugoslovenstva, a onda su se vernici hrama međusobno na smrt posvađali oko toga da li će na tornju biti križ ili krst. Ja sam se umešao i stavio - zvezdu petokraku. Taj moj znak daleko se vidi".

Meštrović kao da se nije obazirao na ovaj Brozov monolog:

"Uzdravlje, predsedniče. Ovo je dobro vino. Ja, inače ne pijem. Znate kako u Americi kažu za Gretu Garbo? Ono što pijani muškarac vidi u svakoj ženi, trezan vidi u Greti Garbo. Ja spadam u pijane Hrvate, i zato uživam u tome što pričate. Samo Vi nastavite..".

Posle Tita - Mika

Broz je odmah počeo:

"Ne daj bože da ova zemlja ostane u rukama nekog Srbina ili Slovenca! Srbi misle da je cela Jugoslavija njihova, a Slovence u Jugoslaviji ne interesuje ništa što nije njihovo. Srbi kažu: "Govori, bre, srpski da te ceo svet razume". Slovenci, opet, poručuju Hrvatima: "Govorite po srpsko, a mi bomo preveli na slovensko". Srbija se stidi što je jedna od šest ravnopravnih jugoslovenskih republika, a pamti da je bila kraljevina koja je počinjala svetske ratove porazima, a završavala trijumfima. Slovenija se stidi što je jedna od šest republika, a nema ni toliko državnog pedigrea koliko ima jedna Bosna, o Crnoj Gori da i ne govorimo. Jedino mi Hrvati imamo urođeni kompas jugoslovenstva i za svoju ulogu na ovom brodu moramo se odgajati onako kako se već kormilari odgajaju. Strogo, uz šibanje za najsitnije nacionalističko skretanje. Neće biti milosti. Možete to slobodno poručiti svojim drniškim prijateljima".

"Zar nije Već dosta te surove pedagoške poeme", uzvratio je Meštrović. "Hrvatska je otupela od batina, izmrcvarena je od neprestanih kajanja, izopačena od sumnjičenja. Možete li mi Vi, kao kapetan ovog broda, bar za utehu reći: da li Vam je na vidiku neki (mali od kormila)?"

"Ovo ne želim da pričate okolo: Jednog kandidata već dugo držim na oku. Taj moj mladi prijatelj apsolutno me usrećuje. Taj mladi čovek je iz bogate kuće, a našem pokretu je pristupio iz moralnih razloga a ne iz klasne zavisti. On je hrvatskih korena, ali jugoslovenski orijentisan. Fizički je zgodan, u društvu šarmantan, žene ga vole, ljubimac je partizanskih veterana, neposredni rukovodilac mladima".

"To je izvrsna vest. Gde da ga nađem? Zbog toga je vredelo doći iz Amerike", prokomentarisao je Meštrović.

"Nije u Hrvatskoj. Čuvam ga u Beogradu pod staklenim zvonom. Neću da mi ga zatruju hrvatski nacionalisti i jugoslovenski unitaristi.

"Pa, recite mi bar ime", nastavio je Meštrović.

"Ne dolazi u obzir. Ne zbog nekakve konspiracije, već da ga ne ureknem".

"Imate pravo. Obojica smo na neki način praznoverni. E, pa dobro. Moram da idem. Još jednom Vam na svemu zahvaljujem", ustao je Meštrović.

"Ništa, ništa. Samo vi opet dođite. Brioni su Vaši. Pukovniče, ispratite maestra!"

Nakon što je Meštrović otišao Tito je telefonom nazvao Rankovića:

"Halo, Marko! Sve nešto mislim da mi, ipak, pustimo Miku Tripala u Zagreb. On to tako želi".