Ponovo objavljujete laži

U očekivanju da se Ljubiša Đukić i vi lično, glavni uredniče, izvinite čitaocima "Ilustrovane Politike" zbog prepisanih tekstova iz mojih knjiga, kao što bi to uradio svaki urednik iz svake civilizovane zemlje, vi nastavljate da me vređate i da objavljujete Đukićeve laži i gluposti!

Reč je o istini! A istina je da je novinar Ljubiša Đukić prepisao stranice mojih knjiga, što sam jasno dokazala, ali me čudi da to niko u redakciji nije proverio, već mu se ponovo ustupa prostor da me vređa i tera da moram da se branim i pišem "iskaze" kao da sam na isleđivanju.

Član sam Udruženja književnika Srbije sa objavljenih trinaest knjiga i akreditovani dopisnik "Ilustrovane Politike" (sa potpisanim akreditivom) i sa objavljenih nekoliko stotina stranica u "Ilustrovanoj" (od 1981. godine). Da li i to treba da dokazujem? Ko je Ljubiša Đukić da sudi o mom pisanju? Zar nije dovoljno to što je prepisao moje knjige, objavljene u tiražima od 1.000 primeraka, objavio ih kao svoje autorske radove u mnogo većem tiražu (pretpostavljam da "Ilustrovana" ima veći tiraž od 1.000 primeraka). On prepisao, "Ilustrovana" objavila, tekstovi obišli svet! Zar to dovoljno ne govori o njihovoj vrednosti? Zar to treba dokazivati?

Ako već treba da budem "isleđivana" i da se branim zato što me je Ljubiša Đukić pokrao, onda moram da kažem i sledeće:

U poslednje dve godine živim u Americi. Od Slobodana i Mire Pavlović iznajmljujem stan po ugovoru i plaćam 600 dolara mesečno, plus oko 150 dolara za gas, 50 dolara za elektriku, oko 300 dolara za telefon, oko 100 dolara Internet i lokalni telefon, a za ostale troškove izdvajam još 300 do 1.000 dolara mesečno. Taj novac moram da zaradim! Zarađujem ga prodajom svojih knjiga i slika. Pored toga izdržavam svoju decu i desetine ljudi koji u Srbiji "preživljavaju" od pomoći koju im šaljem. Moj život i rad u Americi niko ne "sponzoriše". Onaj ko želi da se objavi knjiga o njemu mora da plati! Ovde nije sramota živeti od svog rada. Ovo je Amerika i važi pravo na različito mišljenje i pravo na rad! Rad naplaćujem!

Sponzora je imao Ljubiša Đukić, koji je u Čikago došao kao gost Pavlovića i stanovao u istoj zgradi gde i ja živim kao podstanar. Upoznala sam ga u kancelariji Slobodana Pavlovića. Bilo je normalno da ga pozovem u restoran na ručak, da ga upoznam sa junacima mojih knjiga...

U vreme Đukićevog boravka imala sam ugovoren put za Las Vegas. Svoj put sam ja platila! Slobodan Pavlović je odlučio da sa mnom u Las Vegas putuje Mira Pavlović i njihov gost Ljubiša Đukić, s tom razlikom što sam u Las Vegas išla po ko zna koji put sa namerom da završim svoj ugovoreni posao - knjigu "2001 Las Vegas", da prodajem knjige i svoje slike, a Ljubiša je išao prvi put. Bilo je normalno da ga predstavim i upoznam sa svim svojim dugogodišnjim prijateljima u Las Vegasu.

I ništa nije bilo sporno, sve dok nisu počele da osvanjuju stranice mojih knjiga prepisane i objavljene pod Ljubišinim imenom. Nisam mislila da mu pristojnim ponašanjem i predstavljanjem svojih prijatelja dajem pravo da me prepisuje! Prepisivanje je krađa, a onaj koji prepisuje lopov!

Ovde nije reč o parama, već o nečem što je mnogo više od para - o časti.
Dobrila Gajić-Glišić,
Čikago

Polemika na temu koje koga prepisao ulazi u krajnje besmislenu fazu. Ovim pismom je zato završavamo (ili prekidamo, ako tako žele da pomisle obe strane). Ne znam, poštovana gospođo, da ste Vi akreditovani dopisnik "Ilustrovane Politike". Takav dokument nismo uspeli da pronađemo u redakcijskoj dokumentaciji. Možda Vam je neko i izdao takav papir, ili plastičnu karticu, za stalnu ili jednokratnu upotrebu "na ulicama grada Čikaga" (što reče Radovan). Uvidom u naše brojeve smo ustanovili da ste poslednji tekst za "Ilustrovanu Politiku" napisali 17. oktobra 1998. Kako su otad prošle više od dve i po godine, smatrajte taj dokument apsolutno nevažećim.

V. d. glavnog urednika
Ognjen Janevski

Istina o Živi i našem fudbalu

Pročitao sam tekst "Kako iz Čičine i Batine mreže" , objavili ste ga 12. maja u 2208. broju, u kojem Milan Živadinović, kratkotrajni selektor "plavih", na najprizemniji način opanjkava Miljanića i sekretara Bulatovića i predlaže njihovu smenu, ističe i uverava nas da ga je JUL poslao u FSJ da se bori "protiv tako loših ljudi kao što su čelnici FSJ".

Zaboravlja Živadinović, a i vaš novinar, da su ti ljudi u vreme sankcija sačuvali naš fudbal. Imali smo takmičenja kao da nismo izolovani, uspeli smo iz pepela da se vinemo do Svetskog prvenstva u Francuskoj 1988, a potom da učestvujemo i u završnim borbama Evropskog prvenstva dve godine kasnije u Belgiji i Holandiji.

Živadinovićeve izjave su pune samohvale.

U Beograd sam došao na studije 1958. i od tada gledam sve utakmice "Crvene zvezde" i naše državne reprezentacije. Živadinovića se kao fudbalera ne sećam, kaže da je igrao za "Zvezdu". Možda u drugom timu. Poznat mi je bio kao trener manjih klubova Prve lige i drugoligaša. I ničim se nije isticao, a sad "prisvaja" Savićevića, Stojkovića, Mijatovića, Jokanovića, Đorovića, Miloševića... kao one koje je on odnegovao.

S jedne strane mi i nije krivo što je onako prostački ispljuvao Čiču i Batu. Oni su to i zaslužili jer su postavili tog istog Živadinovića za selektora podvivši glavu pred zahtevom Mire Marković ili, možda, Ljubiše Ristića.

Živadinović se, ipak, obrušio na one koji su mu mnogo pomogli jer da nije vodio "plave" (makar i na dve utakmice: protiv Irske i Malte), ne bi našao zaposlenje u Saudijskoj Arabiji.

A da je nešto vredeo, ne bi ga tamošnji princ brzometno otpustio. Jedan Broćić, Davidović, Gugleta, Višnjevac i još neki naši i strani treneri su ostajali tamo godinama i osvajali trofeje.

I pored svega Živadinović se "toplo preporučuje" novom rukovodstvu FSJ da bi se rado vratio u "kuću fudbala" da "pomogne našem fudbalu". I zato se naivno vadi servirajući nam izmišljotine kako ga je JUL poslao samo kao čoveka sporta ne politike (pazi, bogamu, mi smo mislili da će on usmeravati politiku JUL-a i menjati koncepciju!). I sad mu ni JUL više ne valja, kritikuje Ristića i ostale jer ih "interesuje samo biznis".

Živine priče o prinčevom avionu koji mu daje da doleti u Beograd "samo da kupi našu štampu bez koje ne može da živi", kao i njegovo šesto mesto na takozvanom Svetskom klupskom prvenstvu i osmomesečni boravak u Saudijskoj Arabiji su bajka. Kakav avion, kakvo Svetsko prvenstvo u Brazilu i neko šesto mesto, kao i velike izjave ljubavi Iračana ("Milane, mi te volimo!"), sve je to plod njegove jevtine mašte. Istina je da je on, bez znanja Fudbalskog saveza Jugoslavije otišao u Rijad, potpisao ugovor sa klubom "El Naser" ne tražeći ni odobrenje FSJ. Po povratku je rekao da će ga klub uvek pustiti da vodi "plave" na svakoj kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo. To je istina, ako neko sumnja, neka proveri kod Dušana Maravića, potpredsednika FSJ, Ivana Ćurkovića i ostalih članova Izvršnog odbora, da ne kažem kod Čiče i Bate jer bi mogli da budu pristrasni.

Eto, to je istina o Živi i našem fudbalu u poslednje dve-tri godine.

Vlada Patarčić,
Novi Beograd

"Indeksi se ne stiču sudskim putem"

U "Ilustrovanoj Policici" od 12. maja 2001. godine izšla je priča pod naslovom "Indeksi se ne stiču sudskim putem" koju bismo dopunili poslednjim zbivanjima na Univerzitetu umetnosti.

Naime, ministar prosvete Gašo Knežević je rešio da vrati veliki broj studenata Fakulteta primenjenih umetnosti zato što su oni već prisustvovali nastavi. Poenta je u tome što je nas jedanaest studenata sa Fakulteta likovnih umetnosti sa privremenom i kasnije izvršnom sudskom merom pokušavalo da prisustvuje nastavi, ali nam je fizički zabranjen ulaz na Akademiju. Između ostalog, profesorima je bilo naloženo da nas ne puštaju u klase.

Da li to znači da je sa telohraniteljima trebalo da dolazimo na predavanja da bi fakultet ispoštovao privremenu meru u pravosnažnu sudsku presudu. Ne želimo da verujemo u zakon sile niti u postojanje države u državi, gde će na FPU studenti biti definitivno vraćeni, a na FLU definitivno razrešeni statusa studenta. Pored toga, mi indeks nismo dobili sudskim putem, već proširenjem liste koju je potpisao dekan Momčilo Antonović i skladu sa odlukom ministra Jevrema Janjića.

Koja je to pogrešna odluka na početku koju je doneo sud, i ko je kompetentan da zaključuje koja je sudska odluka pogrešna, a koja ne? Jer, kada je trebalo da se iznose argumenti, sud je doneo pravosnažno rešenje u korist sudenata.

Profesor na Likovnoj akademiji i tadašnji predsednik komisije Zoran Vuković je izjavio da rang liste nije bilo. Šta da je iz grupe primljenih kandidata neko odustao ili da nije imao novca za školovanje, ko bi to iz grupe neupisanih došao na njegovo mesto? Pretpostavimo neko iz mraka. Ministar Gašo Knežević je rekao da je poništio indekse jer je to najbolje rešenje. Najbolje rešenje bi u pravnoj državi trebalo da bude sudsko rešenje. Ovde je u pitanju odluka ministra, a ne odluka zakona.

Kako će moderni svet gledati zemlju gde se odluke još donose "vaganjem", a ne korišćenjem i poštovanjem sudskog sistema? I još jedna stvar - garantujemo da bismo u bilo kom trenutku mogli da se potcrtamo sa, na primer, prva tri primljena kandidata.

Poništeni studenti Fakulteta likovnih umetnosti,
Beograd