Šta nam sve nije prolazilo kroz glavu, a često bilo i glasno iskazivano poslednjeg utorka, tokom jedinog, u Beogradu nikad dotad odigranog i viđenog poluvremena. Od nekakvih biblijskih aluzija na velikog batinaša i malog praćkaša, preko onih kafanskih i kafansko-šahovskih kategorija (nešto kao velemajstori i paceri) do jedinstvenog: bez starca nema udarca.

A svi su, baš svi, naročito "sever", želeli da vide gol u Kocićevoj mreži. Nije se dao. Nikad bolji. Prosto se nametao selektorskom trijumviratu pred utakmicu u Moskvi i sa atlantskim ribarima.

Grizli su matorci,a sa njim još poneki iz najbolje svetske lige. Pokazali su da su znali i da još znaju da igraju fudbal. To je, valjda, kao ono: kad jednom naučiš da voziš bicikl...

Radinović je nezadrživo prodirao po desnoj strani, Najdoski beskompromisno čistio u šesnaestercu, šta reći o voleju Pančeva ili onoj idealno nabačenoj lopti, Binić je u migu izgubio koncentraciju, Šabanadžović je mnogo hteo, ipak je pokazao da je veliki borac. A tek Dika Stojanović sa svojim paradama. Pa onda Kaluđerović. Savićević - standardan na petoparcu. Možda mu je to i poslednja utakmica. U Beogradu - svakako. Dobro, još će imati prilike da se dokažu Mihajlović i Jugović. Ponešto su sakrili od svog repertoara. Da zavaraju sledeće protivnike.

I tako je cela jedna plejada "Zvezdinih" slavnih imena jurcala za loptom na "Marakani". Nedostajao je samo Robert?!

Dresovi standardni - crveno-beli. Postavka (gotovo u dlaku ista) kao pre jedne decenije. Tad su bili strah i trepet za Evropu. Ne može se drukčije reći: prohujali su Starim kontinentom bez ijednog poraza. Onaj poslednji meč je završen nerešeno, ali je, ipak, bio pobeda. Penalima. U Bariju. Na stadionu "Sveti Nikola". Ko može, ako je gledao, da zaboravi to veče. Taktičko nadmudrivanje sa "Olimpikom" devedeset minuta. Pa i to nije bilo dovoljno, još i produžeci. A onda penali.

Tim za sva vremena: evropski i svetski prvaci

Jedan promašuju Francuzi. Darko uzima loptu. Pažljivo je namešta na veliku belu tačku, na delu bližem golu. Poduži zalet, šut... Ishod se zna. "Crvena zvezda" je prvak Evrope. Nikad dotad nijedan klub iz Jugoslavije to nije bio. Slavlje, slavlje, pehar, šampanjac u svlačionici uz "Đurđevdan". Posle toga je nekako bilo normalno da se u Tokiju prosto raznese čileanski "Kolo-Kolo", sa tri gola, kako bi se uzela i titula prvaka sveta.

Bilo je to poslednje lepo što nam se dogodilo u protekloj deceniji. Da nije bilo onog 5. oktobra, možda bi to bilo i jedino lepo u finalnim godinama prošlog veka. Za "delije" je 29. maj ključni događaj proteklog milenijuma. Zdušno su tad navijale. U onom drugom datumu su imale i popriličnog udela.

"Zvezda 1991". odnela je pobedu na ovoj utakmici od punih 45 minuta, sa zaustavnim vremenom. Nije bilo golova, ali je neko bar mogao da se seti da na semaforu tu nulu ispiše malo drugačije. Možda u crveno-beloj boji. "Zvezda 2001". časno je podnela rezultat i želju "severa" da vide gol u njihovoj mreži. Nisu baš hteli preterano da grizu. Odraz je to lepog vaspitanja: učenik mora da ima obzira prema učitelju.

A da li će učenik nadmašiti učitelja? U to malo ko može da veruje. Nekad su se uzimali trofeji, pa se zatim išlo u inostranstvo. Danas se više nema vremena za pehare. Preči su dobri ugovori i dresovi evropskih ekipa.

Tačno je deset godina prošlo kako je "Crvena zvezda" carevala Evropom. Bilo. Uh, kad bi se bar još nekad ponovilo.