Kao i sve prestonice

Moja zemlja je puna spomenika koji podsećaju na stradanje ovog naroda, mnogi podignuti za nezaborav, a neki nastali kao nesporazum na koji nismo mogli da utičemo. Ovoj drugoj grupi pripada zgrada Centralnog komiteta bivših režima sa privatnom televizijom. Podignuta na najatraktivnijem mestu Beograda, ušću balkanske Save u evropski Dunav, nepopularna ni dok je bila u funkciji, danas, posle zadobijanja avetinjskog izgleda, umesno bi bilo zameniti je šest decenija starom idejom (koliko ima i autor ovog apela) da Beograd najzad dobije sopstvenu zgradu opere i baleta kakvu imaju sve prestonice Evrope.

Kako doći do muzičke kuće iz koje bi umetnici muzikom, pesmom i igrom svojoj publici i gostima Beograda punili dušu i srca pozitivnom energijom tako neophodnom za opstanak u teškim vremenima i nadom u bolje sutra? Oko ovakvog projekta prošlost je bila ispunjena praznim obećanjima, lažima i prevarama, a sadašnjost bi morala biti i prihvatanje i realizacije. Kako? Jednostavno!

Definitivnom odlukom Vlade Republike Srbije: imenovanjem inicijativnog odbora i usvajanjem projekta kao i aktiviranjem nevladinih organizacija za animiranje donatora među prijateljskim zemljama, organizacijama i pojedincima. Bila bi velika i skupa greška renoviranje gore pomenute ružne i mestu neprimerene zgrade, a njeno stručno rušenje treba poveriti onima koji su to započeli ovog puta izgradnjom zgrade opere i baleta kao poklon mladoj demokratiji i obnovljenom prijateljstvu. Lepo bi bilo da sve buduće uspehe ove zajednice obeležavamo u novoj zgradi ispred koje bi stajala ploča sa imenima donatora - dobrotvora, kako je to u svetu uobičajeno, sa porukom budućim naraštajima da se borba za demokratiju i mir isplati.

Oprostićete umetniku na maštanju. Gde nema mašte, ideje i nade nema ni budućnosti.

Suvišno je naglašavati koliki bi edukativni, a pratećim sadržajima i društveno-socijalni karakter, imalo jedno ovakvo zdanje. Upoznavalo bi korisnike sa muzičkim tekovinama minulih vremena, traganjima za novim pokretom i zvukom, sa svim umetnostima savremenog čoveka, sa umetnicima sveta, omogućavalo bi nova poznanstva i prijateljstva, druženje. Autor ovog teksta se iskreno nada da će za života (?) poslenike opere i baleta pozdraviti u svom novom domu.

Novoizabranoj demokratskoj Vladi Srbije želim da u svom četvorogodišnjem mandatu to i ostvari. Srećno!

Nikola Mitić,
(40 godina solista Opere,
pevao u više od 50 gradova
u 25 zemalja sveta)

Zaštićeni stanari?!

Pročitala sam tekste o zaštićenim stanarima ("Ilustrovana", 2210. broj) i digao mi se pritisak, možda ću da umrem kao ta gospođa doktorka. Evo zašto: iz Beograda smo, tri generacije su uplaćivale taj stambeni fond tokom radnog staža, a nismo dobili ni santimetar kvadratnog prostora ni bilo kakav kredit. Da li je naše pare "pojela maca"? Šta smo radili?

Naravno, intelektualci koji nisu bili komunisti mogli su samo da gledaju gradnju stanova za druge, a mi smo se snalazili tako što smo kupili plac od svojih plata zidali, doziđivali, spavali u podrumu, sedeli jedni drugima na glavi i uskraćivali štošta svojoj deci. U društvu gde je glagol zaraditi bio zamenjen glagolom dobiti normalno je bilo da se zarađene pare troše na putovanja, kola, vikendice i druga zadovoljstva. Da vam pričam o inspekcijama, tužbama i moždanim potresima prilikom gradnje? Neću ni da se sećam. Imajte makar malo ozbira prema mojim roditeljima, nama i našoj deci, ako boga znate.

M. Cvetković,
Beograd

Falsifikovanje događaja i istorije

U vašem cenjenom listu, broj 2210. od 26. maja 2001. godine, pročitao sam tekst "Obnavlja se suđenje Draži Mihailoviću?!" Bogosava Marjanovića.

Po toj reportaži ispada da je Draža nacionalni heroj koji je vezivao izvestan broj nemačkih divizija i time pomogao saveznicima, a da su borci Narodnooslobodilačkog rata bili saveznici fašista i ustaša.

U tekstu je dat i faksimil objave kojim je Draža ucenjen sa 100.000 rajshmaraka u zlatu. Pa takvih objava je bilo svuda po Srbiji i za Tita.

Na drugoj strani reportaže masnim slovima je štampana "Poverljiva naredba". Navodno, tu naredbu je izdao načelnik štaba đen. štab. pukovnik Arso Jovanović. Po toj naredbi izlazi da komunistima nije bilo cilj oslobađanje zemlje od fašističkog okupatora već uništenje Ravnogorskog pokreta i preuzimanje vlasti.

U "naredbi" stoji da "se protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu boriti, zato što je okupator suviše jak".

"Takođe sa ustašama besmisleno bi bilo sa naše strane da se vodi ma kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružanje!"

"Treba s vremena na vreme iz zasede ubijati po jednog ili više nemačkih vojnika kako bi okupator na osnovu toga preduzimao represije protiv neposlušnog srpskog naroda..".

Pitam se da li su ustanici po Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Hrvatskoj pokazali da se narod protiv okupatora ne može boriti. Pa u Crnoj Gori je bio sveopšti narodni ustanak, u Bosni stalne borbe protiv ustaša i muslimanske milicije.

Zar je oslobađanje Užica 1941. godine i stvaranje Užičke republike ubijanje Nemaca samo iz zasede, a i stradanje Radničkog bataljona na Kadinjači! Šta su Kozara, Neretva, Zelengora, Sutjeska, Sremski front...

Na početku reportaže data je slika koja prikazuje podužu kolonu naoružanih i nenaoružanih ljudi. Na slici piše: "Istina je izbila na videlo posle više decenija - četnici sprovode zarobljene Nemce". Interesuje me u kojoj borbi, na kom mestu i kog dana se to zarobljavanje desilo i u kom logoru su čuvani ti navodni zarobljenici.

U jednom delu reportaže gospodin Marjanović kaže da su partizani i Nemci postigli sporazum o zajedničkoj komandi i zajedničkoj vojnoj akciji protiv saveznika ukoliko bi se ovi iskrcali na našoj obali Jadranskog mora. Kakvog li apsurda.

Zar on misli da više nema savremenika i aktera tih događaja koji još pamte zlodela četnika Draže Mihailovića i njihovu kolaboraciju sa okupatorom kao i herojsku borbu boraca NOR-a za oslobađanje naše napaćene domovine od fašističkog zavojevača i njegovih slugu.

U svim okupiranim zemljama Evrope osuđeni su oni koji su pomagali fašiste. Ni u jednoj se ne pokreću procesi za oslobađanje istih od odgovornosti, a tek da se proglašavaju za nacionalne heroje?! To je samo kod nas. Ali, mi smo Srbi. Neka nam je na čast.

Božidar Stojanović,
Negotin

Ne dirajte partizane

Pišem vam povodom teksta o ponovnom suđenju Draži Mihailoviću. Vremena su se promijenila i sada svako ima pravo da manipuliše istorijskim događajima. Možda se Draža Mihailović proglasi nevinim i (p)ostane heroj srpskog naroda, koji, kako mi se čini, prihvata sve i svakoga ko se borio protiv pravih heroja iz Drugog svjetskog rata.

Četnici su surađivali ne samo sa Njemcima nego i sa ustašama i bili su obična neorganizovana banda na čelu sa čovjekom koji nikad neće značiti ništa u svjetskoj istoriji. Vaš novinar piše o mučenju u podrumima Ozne, a zaboravlja da spomene zlodjela koja su četnici činili. Razlog zbog kojeg su saveznici prestali da im šalju pomoć je bio jednostavan. Zato što se oni i nisu borili protiv Njemaca.

Autor teksta g. Marjanović navodi kako je Kalabić izdao Dražu, dok je opšte poznata činjenica da je to učinio neki "nepoznati" četnik. Ne mogu a da se ne začudim još jednoj stvari, a to je "Poverljiva naredba" u kojoj, tobože, pukovnik Arso Jovanović 1941. godine naređuje partizanskim odredima da se ne diraju ustaše jer oni uništavaju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv partizana. Ako je to tačno, pitao bih vas ko se onda boraio u partizanima? Pa većina partizana su bili Srbi!

Jedno je, ipak, jasno: da partizani nisu oslobodili zemlju od okupatora i odlučno stali protiv Staljina, vjerovatno bi morali trpjeti i Ruse godinama. Ja sam rođen u Bosni mnogo godina poslije svih ovih događaja koji su spominjani, ali mislim da na osnovu naše zajedničke istorije imam pravo da kažem da ako hoćete Dražu, eto vam i Draže i četnika, ali ne dirajte partizane.

Kostja S.,
Engleska

Još o Draži Mihailoviću

Čini mi se da je važno da se najzad sazna gde je grob Draže Mihailovića i da se dostojno obeleži. Sećam se onog istraživanja koje je početkom devedesetih godina preduzeo vaš novinar Bogosav Marjanović i u nekoliko nastavaka o tďme pisao u "Ilustrovanoj Politici". Po tome svi su izgledi da je Draža pogubljen i sahranjen - na Adi Ciganliji. Ali na kom mestu, to se još ne zna.

Prosto je neverovatno da se Miloš Minić, koji je bio javni tužilac na suđenju Draži i po zakonu morao da prisustvuje njegovom pogubljenju, ne seća da li je bio na streljanju. Je li moguće da ga je pamćenje toliko izdalo? Pre će biti da je u pitanju nešto drugo: zakletva partiji da tajnu ponese u grob.

Sećam se, takođe, da je u svojim ranijim tekstovima novinar Marjanović pisao da je od nekog našeg čoveka i inostranstva dobio, nažalost, anonimno pismo u kome ovaj tvrdi da su se onog jutra, posle Dražinog pogubljenja, u kabinetu Petra Stambolića skupili general Ljubodrag Đurić, kao Titov predstavnik, i Slobodan Penezić Krcun, i da su sačinili zapisnik o streljanju Draže Mihailovića. Taj dokument je, kaže ostao kod Petra Stambolića.

A on je, baš kao i Miloš Minić, još živ. Zašto posle toliko godina ne kaže istinu gde je sahranjen Draža. Zar i on hoće tajnu da odnese u grob.

Novinar Marjanović je tada napisao i da mu je prvoborac Boško Matić, dugogodišnji šef najznačajnijeg, takozvanog analitičkog odseka UDB-e za Srbiju, rekao da je Dražu streljala grupa policajaca kojom je komandovao dugogodišnji komandant milicije Srbije Boža Đorđević, sada penzioner koji živi u Beogradu. On je, kad ga je Bogosav Marjanović svojevremeno za to pitao, sve - negirao.

Istina, pomenuti Boško Matić je tada rekao da su za Dražino pogubljenje odabrani ljudi takvog karaktera koji će, kako je to tada partija od njih zahtevala, tajnu gde je streljan i pokopan odneti u grob.

Možda bi bilo dobro da "Ilutrovana Politika" i TV "Politika" organizuju jednu javnu emisiju i u nju pozovu Minića, Stambolića, Đorđevića i druge ljude na jedan otvoren razgovor o tome gde je sahranjen Draža Mihailović.

Miodrag Nedić,
Beograd