Kada kročite u stan porodice Bogdanovski, koja živi u Ulici Ljube Stojanovića 32 u centru Beograda, umesto početne zebnje, obuzima vas osećanje da prisustvujete neverovatnom času optimizma. U dnevnoj sobi, koja je istovremeno i kuhinja, srećemo nesvakidašnju idilu.

Dragana i Petar Bogdanovski sa decom pre dve godine. Sleva: Marija i Miloš sa Milenom, u kolicima je Nikola a pored njega su Sanja, Maja i Milica

Jedna prelepa mama, vitka, doterana i nasmejana, iako je rodila osmoro dece, nesmetano obavlja precizni umetnički posao. Boji figurice Simpsonovih i popularnog Soska. Od naručioca posla dobija dva dinara po komadu. Niko joj ne kvari posao, a devetogodišnja lepotica Maja obožava da posmatra kako mama Dragana to vešto radi. Tu je i plavooka šestogodišnja Sanja, najmlađa devojčica, a iz druge sobe se pojavljuju desetogodišnja Milena i četrnaestogodišnja Milica i uljudno se pozdravljaju.

Da monotoniji nema mesta upozorava nas otac porodice Petar koji radi u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", i u tom trenutku u sobu uleću dva tajfuna: Strahinja, učenik prvog razreda, i četvorogodišnji Nikola, najmlađi član porodice. Dvoje najstarijih, Marija, student treće godine veterine koja ima 21 godinu i osamnaestogodišnji Miloš, učenik srednje medicinske škole, nisu kod kuće. Uostalom, oni, razumljivo, izbegavaju susrete sa novinarima i to im ne treba zameriti.

Želja prkosi stvarnosti

Maja koristi priliku da nam predstavi svoju ljubimicu, kornjačicu Auroru, koju je našla napolju i dobila dozvolu da je zadrži. Ushićena je tom činjenicom, a to je samo jedan od dokaza da ova deca imaju beskrajnu ljubav i strpljenje svojih roditelja. I sva su lepa, negovana i nasmejana. Kako to postižu Bogdanovski u vremena ova kada se pojedini parovi uopšte ne usuđuju da rode dete. Pored toga, valja imati u vidu da njih šestoro ide u školu. I svi su odlični đaci. Još jedna od osobenosti vanserijskih mališana. A stanuju u 63 kvadrata sa krevetima na sprat i možda jednim ili dva radna stola. Zato ima svuda okačenih crteža, slika omiljenih likova i duhovitih opaski. Sve je manje prostora za "zidne novine", ali to ne umanjuje mogućnost da se svako iskaže.

Petar i Dragana su se zavoleli još u srednjoj školi, a venčali 1979. godine. U njegovoj porodici je bilo četvoro, a u Draganinoj samo dvoje dece. Petrovi su poreklom iz carske Rusije (bili su plemići), a otac mu je 1917. godine došao u Jugoslaviju. Oboje su se složili u želji da izrode mnogo dece.

- Sebe sam našla u deci, a pristalica sam one stare teorije da mama treba da bude u kući dok je to potrebno. Da deca steknu sigurnost, da dobiju svu potrebnu ljubav i domaće vaspitanje. Moj poziv su moja deca - kaže Dragana.

Petar sa Nikolom u naručju, mama Dragana sa Sanjom u krilu, Maja, Strahinja, Milena i Milica

Ona je po zanimanju dijetetičar-nutricionista i svoja znanja najviše primenjuje u kući. Drugim rečima, uz malo mogućnosti valja napraviti što bolji obrok. Do sada je zaista uspevala, a kako, to samo Bogdanovski znaju.

- Kada je moj muž imao platu hiljadu dinara, a moja kuma toliko trošila dnevno, pitala me je kako izdržavamo. Rekla sam: "Daj da pričamo o vremenu, ti ionako to ne možeš da shvatiš". Ljudi se čude što ne kukamo. Zašto, kada smo uprkos svemu najviše na svetu želeli tu decu - kaže Dragana.

- Pa, naši prijatelji sa jednim detetom ili dvoje mališana dođu i žale nam se na svoje muke. Jedan kolega sa troje veli: "Čim padnem u depresiju, setim se Pere i odmah mi lakne", ubacuje se otac koji pored svog redovnog posla radi kad god može i sijaset malo plaćenih ali poštenih poslova - od krečenja do utovaranja uglja.

Nema razumevanja

Majka Dragana, pored poslova u kući, radila je povremeno. Ima iza sebe sedamnaest godina rada preko Studentske zadruge. Radila je kao vodič, knjigovođa, spremačica, kuvarica, pletilja i krojačica za butike. Često i trudna, posebno sa prvo četvoro dece. Najčešće se zapošljavala u vreme kada se nagomilaju dugovi za struju. To je inače najbolnija tačka za ovu porodicu oduvek, a sada posebno. Štede. Noću kuvaju ručak. Ujutru u četiri bude decu da ih okupaju. Ni termoakumulaciona peć nije radila dve godine. Nisu imali novca da je poprave. Onda je neki dobri čovek koji je pročitao u novinama njihovu priču, došao i popravio im peć. Besplatno. Ima ljudi koji razumeju muke. Samo, smatraju Bogdanovski, država ne razume. Nijedna vlast. Ni bivša ni sadašnja. Svi kukaju zbog niskog nataliteta, a tamo gde ima dece sve se obruši na roditelje. Kao da državi ta deca nisu potrebna kao "zdravi pojedinci koji će sutra privređivati".

Trenutna primanja ove porodice iznose 3.000 dinara. Petrova plata. Postoji i dečji dodatak. Samo nekoliko meseci je redovno stizao i malo su odahnuli. Ali, kratko. Sada opet kasni. Dobijaju oko 5.000 dinara za sedmoro dece. Nekome će se učiniti "lepa svotica". Takve podsećamo da je trenutno potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu 10.300 dinara. A Bogdanovskih je ukupno desetoro. Znači, i pod uslovom da dečji dodatak stiže redovno, oni nemaju para ni za jednu potrošačku korpu.

- Nas u socijalnom računaju kao petočlanu porodicu - kaže Petar - a budući da su nam primanja 3.000 dinara, ne pripada nam socijalna pomoć.

Otac Petar ima mnogo ideja kako bi se pomoglo višečlanim porodicama. Oni Dragana čak razmišljaju o tome da bi možda mogli da osnuju i savez ovakvih porodica. Možda bi okupljeni mogli više da učine za svoju decu. Petar bi voleo da ode kod Gordane Matković, ministarke za socijalna pitanja. Da joj izloži neke svoje ideje:

- Imam ih mnogo. Jedna je da se, recimo, otvori samousluga u kojoj bi kupovali samo ljudi sa puno dece. Da se osnuje neki fond koji bi to omogućio ili nađe neko ko bi sponzorisao tako nešto. Naravno, pravo bi se sticalo uz pomoć dokumenta koji bi potvrđivao da je reč o višečlanim porodicama. Da se sve uradi na pošten način. Tamo bi se snabdevali po povoljnijim cenama ili bi se omogućilo plaćanje u ratama. Da nam se pomogne kad nam je najteže. Nekad smo i mi kao porodica, dok smo imali četvoro dece, pomagali onima koji su ugroženiji od nas.

Razumevanje za grofice

Najviše novca odlazi na hleb, mleko i higijenu. Zato mleko više ne kupuju. Hleb se jede najviše i potrebno je pet vekni dnevno. Mama Dragana to često smanji na tri. A što se higijene tiče, najviše troše deterdženta. To je minimum od pet do šest vreća. Od one mnogo pominjane (3.000 dinara) očeve plate 1.000 odlazi na struju i još toliko na stanarinu i dvesta za telefon. Ako ne plate na vreme, stižu kamate.

- Za distribuciju smo samo brojilo. Njih ne zanima što nas je desetoro. Kad bi barem grad pomogao porodicama poput naše. Nema nas mnogo. Kad bi platili prosečnu potrošnju, ne sve. To bi bila neverovatna olakšica - kaže Petar.

Za odeću i obuću se snalaze. Pomažu i prijatelji i rodbina koliko mogu. Dosta stvari se nasleđuje. Ali je nevolja poput proslave male mature za Milicu golema. Htela bi da obuče nešto novo. Odlična je. Sve petice. Hoće u Filološku gimnaziju. Njenu suptilnu prirodu nam objašnjava mama Dragana:

- Milicu često zovemo groficom. Ne slučajno. Perina baka je bila markiza De Rogan. Francuskinja. Mislimo da Milica liči na nju. Savršeno joj ide francuski a uprkos izuzetnom talentu za balet i pevanje, što su otkrili u školi, sve je to odbacila. Hoće jezike i gotovo. Hoće haljinu i tačka. Prava grofica.

Izgleda da je baš ona i najveći autoritet za mlade. Slušaju je bez pogovora. Kako to postiže?

- Zapretim im samo glasom. Strogim - veli i dodaje da ih je najviše čuvala ona.

Jesam li ja siromašan

Svi potvrđuju da mama lepo kuva. Ručak se najčešće sastoji od povrća u koje se povremeno dodaju komadići soje, umesto mesa koje je zaista retkost. Mama smatra da ono i nije neophodno, ali voće i povrće jesu. Po jedna jabuka dnevno. Ili banana kad može da se priušti. Nema biranja, još manje izobilja, ali deca su lepa i zdrava. Roditeljima to uspeva. Strahinju, osim za nestašluke i želju da bude u centru pažnje, prozivaju i kao najneumerenijeg potrošača hleba. Videli smo i sami kako se sladi svojom omiljenom namirnicom. Iako je prvak, odlično računa, a posebno ako umesto jabuka sabira pare. "Voli pare", kažu ukućani i kao da mu prebacuju zbog toga. Da Strahinja, ipak, nema nikakvo opterećenje kada je reč o njihovom ekonomskom položaju, potvrđuje i primer kada je u školi od Crvenog krsta dobio na poklon jaknu. Vratio se kući i začuđeno pitao: "Mama, jesam li ja siromašan?"

Sve iz ekspreslonca začas nestane. Njihovi prijatelji dovode svoju bledunjavu decu, koja ne vole da jedu, na očiglednu nastavu kod Bogdanovskih. Ovde svi vole sve. Prženice su prava i izdašna hrana. Slatkiši su retkost i zato su pravi doživljaj, ali iznad svega pleni radost na licima ove dece. Oni imaju mnogo ljubavi i razumevanja jedni za druge. Mama ih ne tera da uče, ali ne voli ni da izriče zabrane. Među njima vlada veliko poverenje.

- Finu, zahvalnu decu imam - kratko kaže mama Dragana.

Rađala ih je lako, posebno prvih četvoro. Odlazila je uvek doterana i vedra na porođaj i sve bebe su imale oko tri kilograma. U šali kaže da je njeni roditelji, uvek kada ih poseti, pitaju da li je trudna. Navikli. Sa najmlađim Nikolom je imala nevolja zbog visokog krvnog pritiska. Lekari su joj savetovali da ne rađa više, a Dragana priznaje da je želela još jedno. Sve ih je dojila, prepovijala platnenim pelenama i uživala u njihovom odrastanju. U trudnoći je dobijala tek onoliko kilograma koliko je neophodno i već treći dan posle porođaja bila aktivna. Izgleda izuzetno dobro i negovano.

Obično ih po četvoro, petoro ide u šetnju sa roditeljima. Ljudi se oduševljavaju kad ih sretnu, a oni dodaju:

"Nas je ovde samo pola. Imamo još braće i sestara".

"Je l’ od tetke?", pitaju radoznalci.

"Ne, nego od mame".

"Ko je mama?"

"Ovo!"

"Jao, svaka čast, gospođo", sledi odgovor i oduševljenje.

To je čudo za Beograd.