"Tajni" spiskovi

Čitajući takozvane tajne spiskove, ne mogu da ne reagujem pogotovo što sam našla članove moje porodice i mnoge prijatelje koje je Hrvatska osudila, a da pri tom ni oni sami ne znaju šta su to uradili. Zar je bilo kažnjivo po bilo kom krivičnom zakonu, naročito evropske demokratske Hrvatske, braniti svoju kuću, porodicu, tradiciju, običaje, istoriju, nacionalno biće u vreme povampirenog ustaštva?

Uostalom, u periodu za koji se ovi ljudi terete na snazi je još bio krivični zakon SFRJ jer je Hrvatska priznata u UN u maju 1992. godine. Ratni zločin kao kategorija je vrlo jasan, niko ne osporava da je zločina bilo i na jednoj i na drugoj strani, ali ne mogu se svi Srbi iz Hrvatske proglasiti ratnim zločincima kao ni svi Hrvati, pogotovo u vreme pritiska EU na Hrvatsku da dozvoli povratak svim prognanim Srbima.

Zar će svi Srbi iz Hrvatske živeti u večnom strahu da će ih, čim pređu granicu, uhapsiti? U ime Srba iz Hrvatske nema ko da pošalje spiskove zločinaca Interpolu, iako sigurno ima Hrvata koji bi se našli na takvom spisku. Ne smemo zaboraviti masakrirane Srbe u Gospiću, na Koranskom mostu, Miljevačkom platou... Ko u njihovo ime optužuje i osuđuje Hrvate? Srbi prognanici su uglavnom lica bez državljanstva i pred kojim sudovima oni mogu da pokreću postupke za ratni zločin počinjen protiv njih? Zbog čega sve to baš sada?

Hrvatska je na ime pomoći za osnovu porušenih kuća u ratnim razaranjima dobila ogroman novac koji je nenemenski potrošila. Obnavljane si samo hrvatske kuće, a opravdanje zašto se na popravljaju srpske bilo je da se Srbi ne vraćaju. Drugi razlog za ovoliku hajku se nalazi u tome što su Hrvati iz Bosne zaposeli srpska imanja i nemaju nameru da ih napuste. Treći razlog je u promenjenoj nacionalnoj strukturi na teritoriji na kojoj su Srbi živeli najmanje pet vekova. Četvrti razlog je skladištenje nuklearnog otpada na srpskim planinama i imanjima. Peti razlog je što je od 500.000 izbeglica i prognanika oko 100.000, neprecizno rečeno, steklo uslove za penziju od Hrvatske. Ako bi svi tražili svoju penziju, došlo bi se do ogromnog novca koji Hrvatska nema. Razloga ima još...

Prema tome šta Srbima iz Hrvatske preostaje?

Jedini pravni lek je da traže obnovu postupka što košta, a poznato nam je imovno stanje većine izbeglica. Uostalom, da li je Hrvatska pokrenula postupak protiv svojih švercera koji su naoružali pola Hrvatske, i pri tom dobro zaradili, kako bi terorisali Srbe? Da li je započela postupak protiv lica koja su nečovečnim postupcima zlostavljala srpsku decu i žene, izvlačila ih kuća i ubijala na najbestijalniji način? Na kojim su spiskovima ti Hrvati? Nije moguće da su to Srbi uradili sebi samima?! Zločinci treba da odgovaraju, ali pravda treba biti jednaka za sve i da presude donose nezavisni i nepristrasni sudovi, a ne hrvatski koji Srbe osuđuju i za ubijanje hrvatskih kokošaka.

Ime i adresa poznati u redakciji

Lov na Srbe

Boraveći nedavno u Beogradu na kiosku "Politike" pored nekoliko dnevnih novina kupio sam i "Ilustrovanu Politiku" od 2. juna.

Uz brojne kvalitetne tekstove sa velikom pažnjom sam pročitao dosije "Hrvatska traži ove ljude, Srbi pod oznakom strogo pov". u kome je redakcija lista objavila imena Srba sa područja bosanske Posavine, hrvatskog Podunavlja, Like i sjeverne Dalmacije, zapadne Slavonije i Banovine, koji se nalaze na popisu hrvatskih vlasti kao osobe koje su tokom proteklog rata u Hrvatskoj počinile krivična djela ratnog zločina nad civilima.

Čini se da hrvatske vlasti nisu zadovoljne činjenicom da su već od 1995. godine zbog ratnih zločina osudili sedamdesetak Srba koji su dobili zatvorske kazne u trajanju od pet do dvadeset godina, pa dalje policija na graničnim prelazima iz SR Jugoslavije i Republike Srpske pažljivo prati ulazak Srba u Hrvatsku, i ako su te nesreće da se nalaze na ovom popisu, lišava ih slobode i stavlja u zatvor, da bi nakon istrage bili izvedeni pred sud i osuđeni za ratne zločine koji u većini slučajeva to i nisu.

U prilog ovoj tvrdnji navodimo slučaj Nataše Janković, koja je, dolazeći iz Republike Srpske u Hrvatsku, na graničnom prelazu Stara Gradiška 31. januara 2001. godine lišena slobode i još se nalazi u istražnom zatvoru Okružnog suda u Požegi zbog sumnje da je počinila krivično djelo ratnog zločina protiv zatvorenika.

Reč je, naime, o tome da je Nataša Janković kao službenica policijske stanice u Novskoj u vrijeme postojanja Republike Srpska Krajina od zatvorenih Hrvata zahtijevala da joj ljube čizme,što nikako sa njene strane nije u redu. A da li je njen postupak krivično djelo ratnog zločina, neka prosude sami čitaoci i hrvatska vlast.

Ljubodrag Vasiljević,
Zagreb

Da polože cveće i zapale sveće

Stravičan zločin je počinjen u Novom Pazaru 31. maja 1999, tačno u 13.25, kada su bombarderi NATO-a gađali stambeno-poslovnu zgradu u samom centru grada i za tren oka pobili jedanaestoro mladih Novopazaraca, a dvadest lakše i teže povredili. Među poginulima se našao i dvogodišnji Marko Simić koji je našao smrt u naručju svoga oca Vladana.

Poginuli su sve sami rođeni Novopazarci, divni ljudi, dobri mladići. U znak pijeteta prema Vladanu i Marku Simiću, Draganu Simoviću Siki, ZvezdanuJajiću, Miodragu Nikiću, Đorđu Pantoviću, Golubu Ratkoviću, Radomirki Biorac, Mirku Rogliću, Racu Vraniću i Dejanu Miloševiću podignuto je spomen- obeležje, gde najmiliji, rođaci, prijatelji, znani i neznani, mogu da se poklone senima nastradalih, polože cveće i zapale sveće.

Na dvogodišnjem pomenu kod spomen-obeležja okupilo se više od 1.000 građana Novog Pazara. Bio je to tužan 31. maj 2001. godine, ali niko iz Skupštine opštine Novog Pazara, na primer Vasvija Gusinac ili Sadik Ugljanin, nije došao da položi bar buket cveća ili zapali sveću sugrađanima koji su nevino stradali od bombi NATO-a.

Bili su iz Narodnog otpora, Vojske Jugoslavije, JUL-a, SPS--a, SRS-a, ali iz SDA Sulejmana Ugljanina i Stranke Rasima Ljajića nisu našli za shodno po jedan karanfil da polože. To zaboli sve tragičare. Dr Zoran Đinđić je bio dvaput u Novom Pazaru, ali nijednom nije našao za shodno da poseti spomen-

-obeležje, gde je poginulo jedanaestoro mladih Novopazaraca. Novi Pazar je četvrti po broju žrtava NATO-a.

Hvala svim Novopazarcima koji su bili sa nama da pomognu, da nam ublaže bol, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost.

Porodice tragičara
(sledi devet potpisa)

Istina na videlo

Poštovani gospodine (druže) Bogoljube Stojanoviću iz Negotina,

Dugo sam razmišljao da li da odgovorim na Vaše, veoma oštro pismo objavljeno u prošlom broju "Ilustrovane Politike", jer o slučaju đenerala Draže Mihailovića pišem, kao što ste videli i videćete, na osnovu istorijskih dokumenata koji su, najzad, posle pada komunističke vlasti i zakonom predviđenog roka, postali dostupni istoričarima, pa i nama novinarima. To je slučaj i sa strogo poverljivom naredbom načelnika Generalštaba NOV-a generala Arse Jovanovića, koju je on, po Titovom naređenju, izdao krajem 1941. godine.

Kažete da su i Tita, kao i Dražu, Nemci ucenili sa sto hiljada rajhsmaraka u zlatu. Znam to. I to na istom plakatu koji su bili lepljeni po Srbiji. Na levoj strani je Dražina slika, a na desnoj Josipa Broza. Samo je posle Drugog svetskog rata taj plakat sečen napola, pa je prikazivan samo onaj deo na kojem je Titova slika i ucena. Tek nedavno originalni plakat o uceni jednog i drugog je ugledao svetlost dana.

Dalje me pitate: "Zar je oslobođenje Užica 1941. godine i stvaranje Užičke republike ubijanje Nemaca iz zasede".

Dvadesetčetvrti semptembar se sve doskora pompezno slavio kao dan oslobođenja grada 1941. I ja sam dugo bio u zabludi i kao dopisnik "Politike" iz Užica pisao o tom "oslobođenju". A kad su komunisti otišli sa vlasti, i kad je dugo prikrivana istina izašla na videlo, ispostavilo se da u Užicu nijedan Nemac nije ubijen, čak ni iz zasede. Toga dana nije bilo, niti je moglo biti nikakve borbe sa njima, pa ni - oslobođenja grada. Nemci su, jednostavno, nekoliko dana pre toga sami napustili Užice. Otišli su da štite prugu Beograd - Solun, koja je za njih bila veoma važna saobraćajnica, jer su njome doturali ratni materijal svojim trupama u Africi. Užice su predali na upravu tadašnjem Nedićevom sreskom načelniku i njegovim malobrojnim žandarima i četnicima Koste Pećanca, koji su takođe, služili, Nemcima.

Toga 24. septembra 1941. godine sa Zlatibora su sišli, prvo partizani, a za njima i četnici. Sreski načelnik im je ne samo bez otpora, nego i bez reči, predao grad. Na nekadašnjoj Žitnoj pijaci, četnici i partizani su postavili stolove i pozvali Užičane da se upisuju: ko gde hoće. Četnici su svoj štab posle premestili u Požegu. A onda su krajem novembra 1941. godine partizani napali četnike. Tako je počeo građanski rat, koji ni do danas nije prestao. Davno smo se pomirili sa Nemcima, ali među sobom, izgleda i po Vašem pismu, još ne možemo. Srpska posla.

U pismu me sa nevericom, takođe, pitate: gde su oni Nemci zarobljeni i u kojem su to četničkom logoru bili?

Zarobljeni su 28. septembra 1941. godine u Gornjem Milanovcu. Kapetan Zvonko Vučković, tada komandant Takovskog četničkog odreda i učitelj Branko Rakić, komandant istoimenog partizanskog odreda (pošto su četnici i partizani tada bili u savezu), odlučili su da zajedno napadnu nemačku posadu u Gornjem Milanovcu, koja se sastojala od stotinak vojnika. Osetivši opasnost, Nemci su se zabarikadirali u zgradu tadašnje osnovne škole "Kralj Aleksandar Karađorđević" u centru grada. Dobro naoružani i zaštićeni pružali su žestok otpor. U kritičnom trenutku veštiji, umešniji (bio je aktivni oficir kraljeve garde), a i hrabriji, Zvonko Vučković je uleteo u školu i Nemcima rekao da je, tobože, zgrada minirana,i ako se na predaju, svi će odleteti u vazduh.

Prevara je uspela. Nemci su se predali. Oružje je podeljeno između četnika i partizana. Nemci su pripali četnicima. Bio sam tada učenik prvog razreda gimnazije u Gornjem Milanovcu i kad je borba počela, pobegao sam u obližnje selo Brusnicu. Svojim očima sam video kad četnici putem za Ravnu goru sprovode zarobljene Nemce.

Sa Ravne gore Nemce su odveli u obližnje selo Planinicu, u tamošnju školu koju su pretvorili u nemački logor. Tamo je i nastala ona fotografija. Ali, posle Drugog svetskog rata ona je u novinama (i ja sam to radio), knjigama, muzejima i na izložbama objavljena i izlagana sa potpisom ispod slike: "Partizani sprovode Nemce 1941. godine u Užicu". Tek nedavno istina i o ovoj slici je izbila na videlo. I sâm sam je lično proverio. Sa tom slikom otišao sam u selo Planinicu i pokazao je seljacima. Potvrdili su da je ta slika tu nastala. A one okolne zgrade koje se vide na slici i sada postoje. I o tome sam tada pisao u "Ilustrovanoj Politici".

Bogosav Marjanović

A gde je tvoja čast?

Molim vas da po zakonu o štampi objavite ovaj tekst nas dole potpisanih a ujedno i revoltiranih autorom članka Dobrile Gajić-Glišić "Neka mu je na čast, a i vama".

Mi dole potpisani imali smo tu nesreću da smo poznavali Dobrilu Gajić-Glišić, profesionalnog špijuna DB-a, kako se s ponosom predstavljala. Njoj je davan prostor za pisanje nebuloza, na naše veliko čuđenje. Zvali smo i pisali uredniku koji je svaki naš navod potvrdio uz obećanje da joj se više neće davati prostor za blaćenje poštenih ljudi.

Prilikom našeg boravka u Beogradu u nekoliko redakcija smo saznali mnogo ružnih stvari o njoj. Pošto je izgubila prostor kod vas, ona danas u rubrici "Pisma uredništvu" opet blati poštene ljude. Ovog puta je to dobar novinar i čovek Ljubiša Đukić.

A ko će biti sutra?

Zašto se o njoj ne pokrene rubrika? Zna se da ima šest stanova koje rantira. Zašto se ne pokrene to pitanje? Možda će se javiti ljudi koje je ocrnila kod vlasti, zvala DB da ih sačekuje na Aerodromu "Beograd" kao državne neprijatelje.

Mnoge stvari ta osoba nosi na duši. Molimo da omogućite gospodinu Đukiću da nastavi sa poštenim radom a da se njoj onemogući bilo kakav prostor sem da odgovara na buduće tužbe.

S poštovanjem
Beba Bjelopetrović,
predsednica Kola srpskih sestara za Ameriku i Kanadu,
nosilac Viteza slobode, sa celokupnim članstvom