Drama u Indijskom okeanu

Javljam vam se povodom događaja koji je zadivio svijet i još jednom potvrdio da je mjesto jugoslovenskim pomorcima tamo gdje je oduvijek bilo. Pokazali smo svima da smo hrabri i pravi profesionalci u izvršavanju onoga što je pred nama. Našom požrtvovanošću i nadasve humanom akcijom izvedenom brzo i na vrijeme spaseno je 38 ljudi sa tankera "Heng Sani", koji je eksplodirao i pred našim očima se kidao na dva dijela, prijeteći da u dubine ponese 42 života. Tanker "Klouvli" od 250.000 tona, najveći brod koji je ikad bio pod kompletnom jugoslovenskom komandom, Koordinacioni centar za spasavanje iz Stavangera je odabrao da komanduje akcijom spasavanja. Hrabri tim profesionalaca, oficira i posade, a pod mojom komandom, pokazao se izuzetnim.

Od samog početka akcije pa do završetka, a sve je trajalo desetak sati, naša pažnja i požrtvovanost nisu popuštale, nastojeći da što više ljudi spasimo iz uzburkanih voda Indijskog okeana. Visoki talasi su nas u tome ometali. Svijet je pratio sa zebnjom šta se dešava na "Heng Sanu", uzdajući se u našu sposobnost i umješanost.

Spaseno je 38 ljudi, dvojicu je odnijelo more, a dvojica su stradala u samoj eksploziji. Bilo je jezivo gledati brod od 320 metara, koji se cijepa na dva dijela, slušati lom željeza, tražiti ljude po moru i slušati njihove vapaje za spas, koji paraju dušu i daju ti natčovječansku snagu da istraješ. Ovi trenuci se nikada ne mogu zaboraviti.

Sumirajući tok događaja same akcije, vidjeli smo da nijesmo načinili nijedan pogrešan manevar, niti izdali pogrešnu komandu, sve je bilo izuzetno dobro procijenjeno i sam rezultat nije izostao. Gledali ste "Titanik", mi smo ga doživjeli i gledali ga desetak sati, strepili, sa zebnjom pratili svaki pomak i u sreću likovali kako bi kojeg čovjeka dobijali na palubu spasa.

U akciji spasavanja je učestvovalo osam brodova. Posada potonulog tankera "Heng Sana", koji je bio pod zastavom Singapura, nalazi se na našem brodu, njih šesnaest, i 22 na tankeru "Astek", koji je također učestvovao u akciji i čija je posada pokazala izuzetnu spretnost, požrtvovanost, hrabrost i profesionalizam. Moram da napomenem da je more bilo veoma uzburkano, jer je sada vrijeme monsuna u Indijskom okeanu i vidljivost veoma slaba.

Spaseni pomorci sa "Heng Sana" zbrinuti su i dobro se osjećaju, nema povrijeđenih. Dvadeset sedmog juna oba broda "Klouvli" i "Astek" stižu u luku Fujaira (Arapski Emirati) gdje će biti iskrcani i otpremljeni svojim najmilijim. Posada sa broda "Heng San" su Kinezi i Južnokorejci, veoma disciplinovani, uredni i puni zahvalnosti i poštovanja.

Kapetan Milorad Radović

Svedočenje prvog oficira

Tanker "Klouvli", pod panamskom zastavom, nosivosti 250.000 tona, što je vjerovatno najveći brod u našoj pomorskoj istoriji, na kojem je celokupna komanda bila jugoslovenska, preuzeli smo 12. juna. U 17.51 po jugoslovenskom vremenu primili smo poziv za pomoć sa "Heng Sana", broda naše veličine, takođe tankera, kome su eksplodirala četiri tanka u isto vrijeme. Brod je pukao na dva dijela i počeo da ubrzano tone. Mi smo prvi odgovorili na poziv i okrenuli kurs prema njima. Pozvali smo i druge brodove koji su bili u blizini, jer je počela sezona monsuna kad talasi dostižu sedam, osam metara visine, da nam se pridruže, da odmah krenu u pomoć.

Na radio-vezi neprekidno smo slušali sirene i krikove korejske i kineske mešovite posade, kapetanov glas, panika je kod njih bila ovladala situacijom. Najviše su nade polagali u pomoć Indijske ratne mornarice, i njihove Obalne straže, ali je ista zatajila, nije se čak ni oglasila. Mi nismo tako reagovali, već smo, iako i sami na tankeru dugom oko 315 metara, produžili dalje, ne znajući i ne želeći da znamo da li tamo ima požara koji bi i nas mogao zahvatiti. Bogu hvala, vatre, kad smo mi, kao prvi, stigli nije bilo.

Razgovarali smoo sa Stavangerom u Norveškoj, i oni su poslije pregleda situacije dodelili nama komandu nad sledećim brodovima koji su pristizali. Među njima su bili japanski "Sumidagava", grčki "Astek", "Astros kentaurus", "NJu Kerkezija" italijanski "LING Agip", neki arapski "LING Džamal", "Beletriks" i drugi. Akcija spasavanja je trajala desetak sati, potpuno kontrolisana sa našeg broda. U prvoj grupi smo na naš brod prihvatili šesnaest preživjelih, a dvojicu su iz čamca talasi zauvijek ponijeli sa sobom.

Najdramatičniji trenutak je bilo spasavanje trećeg oficira sa "Heng Sana" koji nije više imao snage da se popne do devetnaest metara visoke palube. Već je jednom bio ispao iz čamca, ali ga je talas ponovo ubacio unutra. Mi smo pošli preko ograde broda vezani konopcima oko pasa, pričvrstili dodatnim konopcem aluminijumsku skalu na kojoj je visio i na ruke, pa njega i nju, izvukli na palubu.

Sve se ovo odigravalo noću po veoma uzburkanom moru, sa talasima visokim sedam, osam metara. Tokom noći "Astek" je pokupio još 22 čovjeka, uz dodatna dva poginula, čije je duše more zauvek uzelo.

Sutradan smo organizovali sve brodove za "paralel serč", kako smo učili u našim školama i kapetanijama ovih teških godina izolacije, za šta smo dobili mnogo komplimenata iz Stavangera, od "Lojda" i mnogih drugih.

Ponovo bih napomenuo da ovo ne pišem radi nas sa "Klouvlija", već zbog svih naših pomoraca, da im poručimo da smo još jaki i među najvećima. Mi smo preživjeli, kao profesija, sve krize i ponovo smo na putu da se vratimo tamo gde nam je mjesto mada, nažalost, ploveći pod stranim zastavama i na tuđim brodovima.

Prvi oficir Miro Lučić

"Fabrikuju lažne logoraše"

U vašem cenjenom listu (2212. broj od 9. juna 2001. godine) pročitao sam tekst "Fabrikuju lažne logoraše" i ostao zapanjen izjavama koje je dao Gojko Guja o navodnim lažnim logorašima.

Ja, kao izbeglica iz Petrinje, u kratkim crtama ću opisati kako sam dospeo do Erduta. Dvadeset trećeg avgusta 1995. milicija me skida sa traktora u Topoli i odvodi u policijsku stanicu, a uveče u Erdut. Ujutru počinje šišanje, oduzimanje ličnih dokumenata, deviza (ko je imao) i nezapamćena tortura. Raspoređuju nas po celoj istočnoj Slavoniji, a kada je sve bilo popunjeno, višak ljudstva šalju na bosansko ratište. Za sve to vreme porodice ništa ne znaju o nama. Zna to dobro i Rade Marković jer je i on bio u to vreme tamo, a i Buba Morina, koja ništa nije preduzela da se izbeglice nasilno ne mobilišu (još je u tome i pomogla).

Gojko Guja kaže da je njegovo udruženje obavestilo o tome Arkana, da su on i njegovi prijatelji bili zgranuti. Kako i ne bi bili zgranuti kada su ljude vezivali da laju sa kerovima, da nose kamen težak deset kilograma deset puta oko kampa.

Gospodine Gojko, ne kažem da nije bilo možda nekih izmišljenih (uverenja), ali ste potcenili nas koji smo prošli torturu i ratište, a niste upućeni u situaciju. Zato ćemo svi mi koji smo uvređeni i poniženi skupiti peticiju i poslati je ministru pravde, pa i u Hag, jer pitamo Vas šta smo mi kao izbeglice radili u Erdutu.

S poštovanjem,
Ilija Košutić, Surduk

(Odgovor našeg novinara u sledećem broju)

Ostavite nas na miru

Kad ćete nas više ostaviti na miru. Brinete već deset godina o nama i mi smo sve gore i gore.

Ovo vam se javlja porodica koja još živi u Hrvatskoj i čiji se član nalazi na vašoj listi ratnih zločinaca. Živimo u svojoj kući i nemamo nikakvih teškoća i ovim putem zahtijevamo od vas da nam ne pravite nepotrebne probleme vašim "pronalascima" nakon šest godina. Otkud vama sad pravo da provlačite tuđa imena po javnosti i nečiji život uništavate. Moj suprug je već bio u zatvoru i aboliran.

Kako si Vi to samo dajete za pravo da nečiji život uništavate. Nakon svega nam ne dajete da normalno živimo, a to smo sigurno zaslužili. Za ovako nešto što Vi radite mogli biste debelo platiti, vjerujte, a ja ću preduzeti sve što je u mojoj moći da se to i desi, vjerujte mi.

Maknite taj spisak ili kontaktirajte ljude za koje toliko brinete i tražite dozvolu za objavu tako nečega, jer nemate pravo nekoga pokopavati takvim stvarima.

Mirko B., Hrvatska

Prijateljska napomena

Čudim se što se služite kojekakvim znacima da označite naša karakteristična slova. Ja već četrdeset godina pišem ovako kako pišem i niko mi do sada nije vratio pismo, niti je napisao da ne razume tekst pošto nema ni naših karakterističnih slova, niti pak kuka i veriga. Predlažem i vama da ih se okanete i da pišete ovako kao ja, i ljudi će vas razumeti i brže i sa zadovoljstvom čitati vaše tekstove, a ne kao sada jer neki put treba zaista nagađati koje slovo je u pitanju. A verujem, da će i vama olakšati pisanje.

Ne zamerite na primedbi. To je samo prijateljska napomena.

Srdačno vas pozdravljam. Čitalac iz Švedske

Aleksandar Zabotinski

Je li to moguće?

I sam sam, svojevremeno, učestvovao u raznim akcijama Crvenog krsta. Sećam se kako sam, pomalo postiđen, stajao na uglu Ulice 29. novembra i Vojvode Dobrnjca sa metalnom kasicom i tražio od prolaznika priloge za "Nedelju borbe protiv tuberkuloze", zauzvrat sam im na revere kačio špenadlom markicu koju su ovi s ponosom nosili ceo bogovetni dan. Te metalne kasice smo docnije odnosili u Osnovnu školu "Vlada Aksentijević" kod Dunav-stanice, gde su ih preuzimali aktivisti Crvenog krsta i odnosili nekud.

Nikada nisam razmišljao o tome kako se troši novac koji smo mi, deca, isprosili na ulicama, niti sam se raspitivao da li je posle te "Nedelje borbe protiv turbekuloze" smanjen broj obolelih ili sagrađen neki sanatorijum. To otuda što smo mi deca, tada, imali bezgranično poverenje u organizaciju Crvenog krsta. To poverenje je sačuvano donedavno, dok u "Ilustrovanoj Politici" nisam pročitao tekstove o malverzacijama, prepucavanjima i, što je najstrašnije, o platama funkcionera ove humanitarne organizacije.

Naivno sam verovao da je rad u Crvenom krstu volonterski, da ga ljudi obavljaju s ljubavlju prema nevoljnicima, a ne zbog zarade i vlasti. Ne znam da li je oduvek tako, ali ovo što sam pročitao rukovodstvu Crvenog krsta ne služi na čast.

Miloš Lazić,
Beograd

O saradnji Tita i Nemaca

U jednom od prošlih brojeva "Ilustrovane Politike" Bogoljub Stojanović iz Negotina, u "Pismima uredništvu", između ostalog, pita novinara Bogosava Marjanovića "gde su to partizani i Nemci postigli sporazum o zajedničkoj vojnoj akciji protiv saveznika ukoliko bi se ovi iskrcali na našu obalu Jadranskog mora. Kakvog li apsurda?"

Ja ga upućujem da pročita knjigu "Martovski sporazumi" koja je, napokon, posle Titove smrti objavljena. A, upravo ovih dana, u našoj štampi su prvi put obelodanjeni delovi dnevnika Georgija Dimitrova, koji je on vodio za vreme dok je bio generalni sekretar Komunističke internacionale u Moskvi, i bio često u vezi sa Staljinom. Vrlo značajno poglavlje u tim dnevnicima zauzima prepiska između njega i Tita u toku Drugog svetskog rata. U delu pod naslovom "Tito između Hitlera i Staljina" Dimitrov, pored ostalog, navodi kako je Titu 1. aprila 1943. godine, dakle neposredno posle martovskih sporazuma sa Nemcima, upućen telegram sledeće sadržine: "Nas iritira okolnost što ste izvršili razmenu s nemačkim ratnim zarobljenicima, kao i činjenica da je nemački ambasador u Zagrebu izrazio želju da se sa Vama lično sretne. Narod se nalazi u jednoj ogorčenoj borbi protiv okupatora, kad iznenada takav odnos između vas i Nemaca".

Kakvog li apsurda, Bogoljube Stojanoviću!

Miodrag Lukić, Beograd

Zašto spiskovi?

Četrdeset godina živim u Švedskoj i prvi put da objavljujete spiskove sa imenima koje je Hrvatska osumnjičila za ratne zločine.

Te iste spiskove su objavile "Vesti". Zašto onda to radi i "Ilustrovana". Ja mislim da imate da pišete o mnogim drugim stvarima. "Ilustrovana" je nedeljni časopis i treba da služi za razonodu. Nadam se da ćete objaviti ovo moje pismo u celosti. "Ilustrovanu" čitam sve vreme otkad sam u Švedskoj.

Moram još nešto da kažem: papir vam je očajan tako da broj ne smemo nikom pokazati, a slova se na pojedinim tekstovima gotovo i ne vide, a pojedine članke smo već pročitali u "Vestima" i "Evropskim novostima".

M. Mitrović, Geteborg, Švedska

Uvek sam vas čitao

Eto, prvi put u toliko godina da malo imam vremena da pročitam našu štampu! Velika promena u mojoj Srbiji, zaista! Malo me to brine!? U svakom slučaju, želim "Ilustrovanoj Politici" sve najbolje (vaš list nisam propustio nikad dok sam bio u Jugi) i voleo bih da se dopisujemo ako su vam potrebne vesti odavde. Ja sam ovde u Južnoj Africi dvadeset sedam godina, živim i radim, oženjen sam i imam troje dece i unuke.

Bratislav Kramaršić, Braca Zemunac,
Johanesburg

Očajna štampa

Šta vredi što su tekstovi izvanredni, kad ne razaznajem čak ni fotografije, a kamoli slova. Od "Ilustrovane" sam očekivao da će iz dana u dan biti sve bolja, kako po sadržaju, tako i po tehnologiji štampe i papiru. Ovo što danas plaćam četrdeset dinara nije isto što i ono od pre samo nekoliko meseci.

Plašim se da ćete zbog ovakve štampe izgubiti znatan broj svojih dugogodišnjih čitalaca, posebno među nama starijima, koje je vid ionako izdao.

Jovica Anđelković,
penzioner iz Beograda

Političari ljudskog lika

Zaboravio sam kako izgleda nasmejani političar. Ne sećam se kada sam poslednji put video nekog od njih a da mu na licu nije bio strog i zabrinut izraz. Bez odela i kravate ne mogu ni da ga zamislim.

Odjednom, u "Ilustrovanoj Politici" otkrivan, prvo, gospodina Božidara Đelića, ministra finansija, a u poslednjem broju i gospodina Aleksandra Vlahovića, ministra za privatizaciju u Vladi Republike Srbije, u sasvim neočekivanim izdanjima. Ako se ne varam, ministar Đelić je sa vašim reporterom pojeo hamburger kraj uličnog kioska za brzu hranu, a ministar Vlahović, s gitarom u ruci, zabavlja male goste na rođendanu svog sina.

Reč je, očigledno, o ljudima neopterećenim zvanjima i titulama, bez maske večite "zabrinutosti za narod i podanike", sa sasvim humanim, jednostavnim likom. To mi uliva nadu da je reč o dobrom izboru gospodina Đinđića, kao i da će ova dvojica, takvi kakvi su, istinski raditi na polzu svome narodu.

Voleo bih kada bi se u "Ilustrovanoj Politici" češće pojavljivale ovakve reportaže. Jer, čini mi se da je i to način demistifikacije politike, kako su nam je do sada predstavljali.

Petar Janković,
Novi Beograd