Izvinjenje

U prošlom broju "Ilustrovane", u rubrici "Pisma uredništvu", greškom u štampariji ispao je deo rečenice i potpis ispod teksta "Svedočenje prvog oficira". Prvi oficir se zove Miro Lučić, a deo rečenice koji nedostaje je - brodovima. Izvinjavamo se Miru Lučiću i čitaocima.

U ime naroda, Slobodane!

Ako se ne varam, tako se u našim sudovima izriču presude. Očigledno je da ti presuda jednog od sudova predstoji. Oni koji su ti oduvek bili protivnici, kao i bivši obožavaoci raduju se da te vide u Hagu. Kao bivši član partije, čiji si ti, nažalost, i dalje predsednik, nikada nisam bio tvoj fan, socijalista da, ali tvoj obožavalac nikako, a ako bih mogao da utičem, nikada ne bih dozvolio da te izruče Hagu. To je jedna čudna tvorevina koju ne razumem. U ime naroda, našeg naroda kome si najviše, nemerljivo mnogo, naneo zla, treba taj isti narod da ti sudi. Mi smo zemlja sa mnogo pravnika, kojima i sam pripadaš, i zašto da ti tamo neki tuđinci sude i presuđuju.

Osamdesetih-devedesetih godina sebe si promovisao u: spasioca davljenika - Jugoslavije koja se davila. Mnogi su ti poverovali, pa i ja u početku, da si ti stvarno taj spasilac. Ispostavilo se da si nas obmanuo. Spasilac ne može da bude neplivač. Ti si apsolutni neplivač.

I dalje tvoj "lik i delo" lebde nad našim sudbinama. Tvoja nemušta politika kulminira sada sa Hag-da, Hag-ne, a mi odavno jadni i istrošeni čekamo. Preseci to i budi čovek, budi muškarac. Dosta si bio samo muž svoje žene. Iskoristi svoju struku - pravo. Samooptuži se, podigni krivičnu prijavu protiv sebe. Optuži sebe, i tako ćeš biti jedini predsednik države koji je sebe optužio za nedela, a ujedno ćeš skinuti ljagu sa tvog i mog naroda da smo genocidni.

Podsećam te samo na neke krivice (ti znaš članove zakona, to ti je struka):

Slovenija: Dopustio si i inicirao da dođe do oružanog sukoba, umesto da se dogovorom raziđemo ili reorganizujemo.

Stradalo je desetine mladića.

Hrvatska: Naoružavao si Srbe za odbranu, ujedno dozvolio da oružje dođe u ruke druge strane. Snimljen film - kakav cinizam. Podstakao si rat.

Stradalo je hiljade ljudi.

Bosna: Priznao si da si finansirao jednu stranu u sukobu. To bi možda i bilo humano da nije tragično do apsurda, jer si ubrzo u Dejtonu potpisao kapitulaciju.

Stradalo je desetine hiljada ljudi.

Kosovo: Pretvarao si se da si za mirno rešenje krize. Započeo si i organizovao rat u pokrajini. Zatim si zaratio sa celim svetom. Rezultat ponovo kapitulacija. Što je i od tebe mnogo je. Dve kapitulacije u jednoj deceniji.

Stradalo je... ljudi. Da, ne znamo broj, i čekamo da se objave imena poginulih. Ti si to javno obećao, u tvom obraćanju naciji, kada smo, kako si nas obavestio, "pobedili NATO agresora"?

Slobodane, ovo na šta te podsećam, stotine hiljada mrtvih i koliko još unesrećenih su tvoj krst sudbine od kojeg ne možeš da pobegneš. Smešno je i pomisliti da je neko drugi kriv za ekonomski bankrot države koju si ti vodio. Ni portir u bankama se nije mogao zaposliti bez tvoga znanja.

Budi bar sada, na svom političkom kraju, muškarac, Slobodan Milošević, a ne ono što si izgleda večito bio, muž svoje žene.

Pravnik si. Poznaješ paragrafe. Podvedi pod njih svoju krivicu. Ti znaš da je ona mnogo veća od ovoga na šta te podsećam. Zahtevam od tebe: samooptuži se i prekini ovu rašomonijadu u ime naroda.

Dipl. inž. Dejan Has,
Beograd

Nije ovo prvi put

Ovih dana "Ilustrovana Politika" objavljuje spiskove sa imenima onih koje Hrvtska traži zbog sumnje da su počinili zločine na njenoj teritoriji.

Nije ovo prvi put da se sumnjiče jugoslovenski orijentisani građani, među kojima je bio veliki broj članova sokolskih društava za zločine koje nisu učinili. Setimo se samo montiranog banjalučkog veleizdajničkog procesa 1916. godine kada je osuđeno četrnaest najviđenijih sokola. Među njima i starešina Sokolske župe Mostar Čeda Milić, zatim dr Voja Besarović, starešina Sokolske župe Sarajevo i drugi koji su dobili po osamnaest godina robije.

Takođe, stvaranjem Banovine Hrvatske počeli su napadi na sokole i sokolsku imovinu i u Hrvatskoj. Tadašnji ban dr Ivan Šubašić je savetovao starešini Sokolske župe Zagreb dr Otonu Gavrančiću da izostavi proslave i sokolske parade povodom rođendana kralja Petra Drugog, koji je ujedno bio i Starešina Saveza sokola Kraljevine Jugoslavije. Proganjani su članovi sokolske organizacije u Zagrebu, Šibeniku, Dubrovniku, Sušaku, Osijeku i u drugim mestima. To su činili pripadnici nekakve Hrvatske seljačke i građanske zaštite uz odobrenje čelnika Banovine Hrvatske.

Za vreme NDH dr Oton Gavrančić je bio uhapšen i odveden u jasenovački logor smrti. Bio je okovan i stavljen u kavez od bodljikave žice. Ostavljen je na otvorenom, na suncu, bez hrane i vode, te je na kraju umro u velikim mukama.

Godine 1939. i 1940. usledili su ozbiljniji napadi na članove sokolskih organizacija i na njihovu imovinu. Zato je beogradsko i zemunsko sokolstvo donelo "Rezoluciju" o stanju sokolstva u Hrvatskoj i akcije koje treba preduzeti za odbranu sokolske jugoslovenske misli. Rezolucija je objavljena u "Glasniku sokolske župe Beograd" - "Oko sokolovo" 15. maja 1940. godine.

Dušan Svetković,
Beograd

Lažni i pravi logoraši

Prvo sam ja pisao o lažnim logorašima (broj 2212. od 9. juna 2001. godine), a onda se više čitalaca, što potpisanih što nepotpisanih, javilo da ispriča svoje tužne izbegličke sudbine od Krajine, preko Bosne, do Srbije i natrag, prisilno, u istočnu Slavoniju, tačnije Erdut. Ilija Košutić u prošlom broju, pismom "Fabrikuju lažne logoraše", umesto da dopuni, rasvetli, pojasni, samo- kritikuje. Objašnjava kako ga je "sa traktora milicija skinula u Topoli, oduzela dokumenta, odvela u Erdut, a onda šišanje, tortura, raspoređivanje po ratištima Slavonije, Bosne"...

Spominje Radeta Markovića, Bubu Morinu, Željka Ražnatovića, nasilnu mobilizaciju, nošenje kamena od deset kilograma, ali... - promašuje temu! Ja sam pisao o izmišljanju konc-logora, i logoraša u njima, samim tim, koji su svoju nameru da se isele u obećane zemlje upotpunjavali falsifikovanim potvrdama da su mučeni u logorima diljem one Jugoslavije, kako bi ispunili najvažniji uslov za sticanje azila. To Košutić priznaje da je načuo i da se "radilo". Tako je neko lažnim papirima, umesto njega, na primer, ispunio kvotu i otputovao, a on ostao kratkih rukava.

To je bila moja tema, a samim tim i ne sporim Košutiću da bi trebalo da stvari istera na čistac. Čudim se jedino da je toliko dugo ćutao kako ga je srpska milicija uhvatila, odvela a nije šest godina nikoga javno optužio, nego je baš čekao da se pojavi tekst o lažnim logorašima.

Surovosti u ratu ostavljaju neizbrisive posledice, pa zato ljudski razumem sve one koji su ih pretrpeli. Ako je u Erdutu postojao kazamat, zatvor, konc- logor, sa bodljikavom žicom, gde su Srbi maltretirali Srbe, a ne poligon za obuku i školski vojni centar, onda su mnogi u zabludi, pa samim tim i ja. Ali, to treba dokazati, a dotle - ne brkajmo teme!

Ozren Milanović

Ipak je bolestan

Tvrdnja da je gospodin Slobodan Milošević zdrav i da zbog toga treba da ostane u pritvoru kosi se sa elementarnom etikom medicinske struke. On je zaista bolestan, ali njegovu bolest ne mogu da procenjuju kardiolozi, već neuropsihijatri. Sasvim sam sigurna u ovo što tvdim, jer uprvo iščitavam "Anatomiju ljudske destruktivnosti" Eriha Froma, gde sam, između ostalog, pronašla i sledeće:

"Visok stupanj narcisoidnosti vrlo je čest među političkim vođama; narcisoidnost se može smatrati prifesinalnim oboljenjem - ili prednošću - posebno među onima koji svoju moć duguju uticaju na masovni auditorijum. Ako je vođa uveren u svoje izvanredne talente i u svoju misiju, biće mu lakše pridobiti široki auditorijum koji privlače ljudi apsolutno sigrunog izgleda. Ali, narcisoidni vođa ne upotrebljava svoju narcisoidnu harizmu jedino kao sredstvo političkog uspeha; njemu su potrebni uspeh i aplauz radi vlastite mentalne ravnoteže. Ideja njegove veličine i nepogrešivosti u osnovi je zasnovana na njegovoj narcisoidnoj grandioznosti, a ne na stvarnim dostignućima njega kao ljudskog bića. Pa ipak, on ne može delovati bez narcisoidnog naduvavanja, jer njegova ljudska srž - uverenje, svest, ljubav i vera - nije naročito razvijena. Ekstremno narcisoidne osobe često su gotovo prisiljene na to da postanu slavne, jer u suprotnom mogu postati deprimirane i umobolne. No, da bi se uticalo na druge do te mere da njihov aplauz legalizuje te narcisoidne snove, zahteva mnogo talenta i povoljne prilike. Čak ako takve osobe uspeju, prisiljene su tragati za daljim uspehom, jer za njih neuspeh nosi opasnost od sloma. Javni uspeh je, takoreći, njihova samoterapija protiv depresije i ludila. Boreći se za svoje ciljeve, oni se u stvari bore za svoje zdravlje".

Očigledno je da je ovo opis stanja gospodina Slobodana Miloševića. Dakle, lekarski konzilijum treba sastaviti od lekara dukčije struke, a pošto oni postave dijagnozu, njega treba uputiti na bolničko lečenje u odgovarajuću ustanovu, ako takva ustanova već ne postoji u zatvorskoj bolnici.

Međutim, u istom delu istog autora iščitavam i ovo:

"Kada, u grupnoj narcisoidnosti, predmet nije pojedinac već grupa kojoj on pripada, pojedinac može biti potpuno svestan narcisoidnosti i izražavati je bez ikakvih ograničenja. Tvrdnja kao "moja domovina" (ili "moja nacija", ili "moja religija") najdivnija je, najkulturnija, najmoćnija, najmiroljubivija, itd., uopšte ne zvuči ludo; naprotiv, ona zvuči kao izraz patriotizma, vere i vernosti. Takođe izgleda da je takva tvrdnja realistički i racionalni vrednosni sud, jer ga dele mnogi članovi iste trupe. Ta jednodušnost uspeva da maštu trensformiše u stvarnost budući da se za većinu ljudi stvarnost sastoji od jednodušnosti, a ne zasniva se na razumskom ili kritičkom proučavanju".

Očigledno je da je ovo opis stanja čitave naše nacije u poslednjih desetak godina. S teškom mukom moram da priznam da smo, izgleda, svi mi zreli za jednu grupnu terapiju.

Jasna Lazić,
Beograd

Čekamo vas

Poštovana redakcijo, primili smo danas vaše pismo na kome smo vam zahvalni. Čini mi izuzetnu čast i zadovoljstvo da vas informišem da je Savet MZ Turija na sinoćnoj sednici doneo jednoglasno odluku da budemo domaćini 26. regati 18. jula 2001. godine.

Želim da vas obavestim da će vas Turija i Turinci dočekati kao pravi domaćini raširenih ruku i otvorenog srca, onako kako se kod nas čini sa najdražim gostima. Osamnaestog jula ćemo pokušati da u Turiji napravimo jedno iskreno prijateljsko druženje, uz bogat program, a koji ćemo pripremiti, da bi se regataši osećali kao kod svoje kuće. Što se programa tiče to neka ostane iznenađenje, a Turija, Turinci, Savet MZ i moja malenkost vas srdačno pozdravljamo sa željom da regata uz božji blagoslov krene i srećno se vrati odakle je i pošla. I na kraju samo jedana poruka:

Čekamo vas!

Dušan Mihajlović,
predsednik Saveta MZ Turija

Istina na videlo

Poštovani gospodine Marjanoviću ("kume" pošto ste me prekrstili u Bogoljuba).

Ne želim mnogo da polemišem sa Vama. Prihvatam Vaše objašnjenje za sliku "četnici sprovode zarobljene Nemce". Akcija je bila zajednička - četnika i partizana. Kažete da su Nemci sprovedeni u selo Planincu gde je škola pretvorena u logor za njih. Da li je taj logor postojao sve vreme do kraja rata? Četiri godine.

Opšte je poznato da su četnici i partizani sarađivali tokom rata 1941. godine. Posle toga su postali neprijatelji. Jedni su postali saradnici okupatora, a drugi borci protiv njih.

Pitam Vas zašto su saveznici prekinuli slanje vojne pomoći četnicima. Ja odgovaram, zato što su postali saradnici okupatora. Pomoć je stizala partizanima koji su bili istinski borci za oslobođenje naše domovine.

Drugo pitanje. Zašto su se četnici Draže Mihailovića pri oslobođenju naše zemlje povlačili zajedno sa Nemcima! Hteli su da pobegnu od odgovornosti za svoja nedela počinjena širom Srbije.

Navešću samo neke od njihovih zločina.

Veru Radosavljević, prvoborca iz Negotina, četnici su uhvatili, a onda je predali Nemcima koji su je streljali. Proglašena je za narodnog heroja. Momčila Rankovića, sekretara SKOJ-a, organizatora omladine Krajine za borbu protiv fašista, ubili su u Badnjevu (izletište kraj Negotina), a njegova dva saradnika omladince Čurića i Belivakića su uhvatili i posle strahovitog mučenja su iz zaklali. Dobrili Miričić, omladinki, saradniku NOP-a, četnici su odsekli dojke, kako ne bi hranila "komunističko štene", svog sina u pelenama, a onada je zaklali. Tridesetak kilometara daleko od Negotina od 1939. godine postojao je rudnik zlata "Rusman" na obroncima planine Deli Jovan. Zatvoren je zbog nerentabilnosti. U jame tog rudnika u toku jeseni i proleća 1943. i 1944. četnici su pobacali više od 160 zaklanih simpatizera i saradnika NOP-a.

Početkom februara 1945. godine, kada je Narodnooslobodilačka vojska, oslobađajući našu zemlju, vodila borbu u Bosni, tridesetak boraca nepokretnih ranjenika 9. srpske NO brigade nalazilo se u jednom selu podno Majevice. Sa njima je bilo samo bolničko osoblje. Četnici su ih iznenada napali i sve pobili.

Smatram da je i ovo dovoljno da bi se videlo ko su i kakvi bili četnici Draže Mihailovića.

Božidar Stojanović,
Negotin