Otvoreno pismo RTS-u i Dramskom programu Radio-Beograda

Ko baca pare kroz prozor

Ako bilo koja vlast želi svoju brzu propast i sporo satiranje svoga naroda, onda u kulturi unajmljuje danoviste. To su oni ljudi - čigre koje utoliko okretnije igraju po spirali vlasti ukoliko ih češće biju njihovi nadređeni.

Svedočim kao autor o suprotnim postupcima gospode reditelja Miroslava Jokića i Bode Markovića.

Moju pripovetku "Kaspar i Pavi" visoko su ocenili Raško Sibinović, Filip David, filozof Mihajlo Marković, Milovan Danojlić... Ovaj poslednji je napisao: "Taj tekst, lep i dirljiv, verovatno bi mogao da prođe kao dramski tekst na radiju. Inače, ideja dijaloga je lepa i zanimljiva i ispada da je svaki Dinarac Kaspar Hauzer".

Ohrabren ovakvim odjekom i u želji da uvećam i osnažim njegov doseg, pripovetku sam preradio u istoimenu radio-dramu. Njeni likovi prvenstveno afirmišu život nas, slepih, često okružen gluvilom duhovne provincije. Tekst sam ponudio na čitanje gospodinu Miroslavu Jokiću. Tada ga je on hvalio i godinu dana nagoveštavao da će ga uvrstiti u dramski repertoar Radio-Beograda.

Međutim, posle tolikog otezanja saopštio mi je da je tekst - izgubio! U nešto izmenjenom obliku ovu radio-dramu sam dao istom reditelju. Ali, on se tada na nju obrušio svom žestinom: "Ovaj tekst će biti objavljen u Radio-Beogradu samo preko mene mrtvog". Bilo je to baš uoči bombardovanja Jugoslavije. Još me je zapitao: "Zašto crnim bojama slikate svoj narod? Zašto je mesto radnje Zagreb? Tekst vrvi hrvatizmima: pa, vidite šta nam Hrvati rade, šta su nam radili na prošlogodišnjem međunarodnom radijskom festivalu?"

Bio sam zatečen tim pogromom, posebno njegovom ocenom o hrvatizmima. Nju iznose svi duhovni provincijalci o idiomu srpske dijaspore koja je u bliskom dodiru sa hrvatskim kulturnim prostorom.

Tekst je, inače, osvojio prvu nagradu žirija u kojem su stolovali Miroslav Josić Višnjić, Laza Lazić i Gordana Malenica. Visoko mišljenje o tekstu su imali i Jovan Ćirilov, Alisa Stojanović, Gordana Goncić i Svetozar Cvetković, a zatim i žiri Radio-Beograda na čelu sa Raškom Jovanovićem. U maju 2000. godine tekst je odneo treću nagradu Radio-Sarajeva.

Tekst sam ponudio na čitanje reditelju Bodi Markoviću, a on ga je ocenio ovako:

"Ova drama sadrži niz slojeva koji se kontrapunktski i asocijativnim krugovima povezuju. Samim tim postupkom otvara se dramaturški prostor mnogoznačnih sagledavanja i ličnosti i radnje u samom toku dramskog iskaza... Tačna i dobra drama za one koji traže više od gole fabule i veštine veštačkog ukrčkavanja kvazi radio-drame".

U junu 2000. Radio-Beograd je sklopio ugovor o otkupu teksta i izvođenju radio-drame "Kaspar i Pavi". Honorar mi je isplaćen.

Ni do danas nije uvršćena u repertoar! Ko baca državne pare kroz prozor? Gospodin Miroslav Jokić je još organizator Dramskog programa Radio-Beograda.

Đuro Šurlan,
Beograd

Šuster veka

Čika Toza je redak primer "mladih starina" u Srbiji koje sa ovolikim bremenom godina mogu, žele i hoće da rade. Sa takvim elanom i takvom energijom koja meštanima skreće pažnju i izaziva oduševljenje.

Čika Toza na radnom mestu

Čika-Tozina radnja je uvek puna. Ne samo mušterijama već i "dokonim" građanima koji imaju o čemu sa ovim "čikom" da razgovaraju.

Mislimo da je ovo pozitivan primer jednog vrednog, savesnog, poštenog čoveka koji , iako materijalno dobro sređen, radi i dalje ono što koristi njegovim zemljacima, mnogima i bez ikakve naknade.

Pored počivšeg patrijarha Germana i književnika Dobrice Ćosića, čika Toza je treća "institucija" u Velikoj Drenovi. Od njega, kako kažu njegovi zemljaci, imaju najveće koristi. A vole ga i poštuju i malo više...

Svetozar Marković poznatiji kao čika Toza, rođen je 1908. godine u Velikoj Drenovi kod Trstenika. Kao četrnaestogodišnjak počeo je da se bavi obućarskim poslom.

Bio je prvo šegrt, pa kalfa i, na kraju, majstor. I to onaj pravi koji je umeo, ne samo da popravlja oštećene cipele, već i da pravi nove: muške, ženske, dečje po meri i ukusu mušterija.

Sada nema učenike. Nema ih već više godina. Mladi ljudi više vole lak život, bez truda, rada i muke.

Čika Toza ne pije, ne puši, zna šta je to zdrava hrana. A, kaže, radiće dok je živ. Sada je u devedeset trećoj godini, sa radnim stažom od osamdesetak godina.

"Šuster veka", kako ga iz milošte njegovi Drenovci nazivaju, dade nam primer i lekciju o tome kako se i čime najuspešnije život brani. Radom.

Milan Stanojlović,
Kruševac

I ostali predsednici

Lično sam bio protiv izručenja bivšeg predsednika Haškom tribunalu: imalo bi za šta da mu se sudi i ovde, kod kuće, uprkos tome što profesor Hiber tvrdi da nemamo sudije i tužioce koji bi mogli da iznesu takav proces do kraja.

Gospodin Milošević je izručen međunarodnoj zajednici koja bi, ceneći taj gest, morala da dozvoli da se ostalim ratnim zločincima sudi u zemlji.

Ali, javljam se zbog nečeg drugog. Krivica bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije za rasturanje zemlje, za rat i ratne zločine, za sunovrat nacije i države u svakom pogledu, evidentna je. Toga smo svi svesni, sa dokazima ili bez njih. Međutim, šta je s krivicom gospodina Franje Tuđmana i njegove svite iz vrha Republike Hrvatske? Nije li gospodin Stipe Mesić, sadašnji predsednik Hrvatske bio jedan od aktera rasturanja SFRJ što je i prouzrokovalo rat i stradanja širom zemlje? To što je gospodin Alija Izetbegović "otišao u senku", odakle i dalje vuče konce u Federaciji BiH, ne znači da nije kriv za mnogobrojne zločine, pa i one ratne. Zar je zaboravljena Dobrovoljačka ulica i pokolj nenaoružanih dečaka koji su se evakuisali pod zaštitom SFOR-a? A Tuzla? Da li je moguće da će se gospodin Milan Kučan izvući bez kazne uprkos zločinima koje je slovenačka teritorijalna odbrana počinila nad vojnicima puštenim da štite integritet zemlje bez municije?

Besmisleno je suditi samo gospodinu Miloševiću: jedino svima "u paketu", što bi verovatno rado videle i naše komšije, dojučerašnja braća i zemljaci. Jedino tako bi pravda zaista bila zadovoljena.

Namerno nisam spominjao strane državnike: njima će, očigledno, suditi istorija. Ili Bog.

Podsetite nas, svoje čitaoce, na to vreme, konsultujte pravnike koji će objasniti krivicu svakog od onih koje sam pobrojao.

Miloš Popović,
Beograd