Ne tako davni događaji pred kapijom Okružnog zatvora u Bačvanskoj ulici, u vreme dok je Slobodan Milošević bio najčuveniji jugoslovenski zatvorenik, podgrejali su priče o tome da u sve donedavno neprikosnovenoj partiji, nije baš sve tako neprikosnoveno.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Očevici tvrde da je Mirjana Marković predlagala da se sruši ograda i, kao u vreme napada na Zimski dvorac, oslobodi Sloba.

Branislav Ivković je preko megafona pozvao demonstrante da se raziđu.

Živorad Igić je potom, takođe preko megafona, rekao da ko hoće da ide - ode, ali ko hoće da spasava Slobu, to i pokuša.

Onda više nije bilo dovoljno ljudi, nije doduše bilo ni krstarice Aurore, pa je ideja o Zimskom dvorcu ostala samo jedna nova, još nenapisana, storija iz nekog budućeg dnevnika. Ako ga bude.

Branislav Ivković ovakve događaje ne komentariše, ali ističe da je partija jedinstvena, da sve funkcioniše iako im je predsednik u zatvoru.

Kakva će biti dalja sudbina partije koja je koliko do juče bila neosporno najmasovnija i najjača, ostaje svima nama da vidimo. Ali, šta je bilo, kakve su to kockice iz mozaika koji bi mnogi najviše voleli da zaborave, kako je funkcionisala jedna autoritarna vlast iznutra, kakvi sve sukobi su razarali ono što je izgledalo nerazorivo, pokušavamo da saznamo iz samog srca SPS-a.

U višesatnom razgovoru sa potpredsednikom partije, šefom poslaničke grupe u republičkom parlamentu, nije bilo pitanja bez odgovora. Kakvi su ti odgovori, sudiće i čitaoci i budući događaji. A oni se ubrzavaju, neretko toliko da ni novine ne uspevaju da ih prate.

Milošević više nije u Bačvanskoj, više nije ni u zemlji da bi mogao da održava sastanke sa drugovima, izdaje partijske direktive.

- Ni do sada predsednik nije izdavao iz Bačvanske ulice direktive o radu partije - tvrdi Branislav Ivković. - Milošević je vrlo zreo i stabilan čovek koji je jako dobro znao da zatvoren između tri zida i četvrtog od rešetki apsolutno ne može da ima dovoljno informacija za bilo kakav kvalitetni proces odlučivanja kad je vođenje patije u pitanju. Jesmo ga posećivali, ali samo na dvadeset minuta, kao drugovi, da mu damo podršku, da s njim razgovaramo o temama koje su aktuelne u našoj zemlji. Verujte mi, jako ga je interesovalo kako narod živi, šta je sa privredom, vrlo je bio neraspoložen zbog pada privredne proizvodnje, velikog rasta cena, pada standarda. Što se tiče partije, on se interesovao kako je zdravlje nekih članova, kakvi su međuljudski odnosi. Pošto je SPS u vrlo teškoj situaciji, verujte mi da nikada ovakvo jedinstvo nije vladalo među nama kao danas.

Da li ste jedinstveni i da li je potreban novi kongres?

Branislav Ivković u razgovoru sa našim novinarom Mihajlom Dajmakom

- Danas apsolutno ne razmišljamo ni o kakvom kngresu. SPS ima svog predsednika, on se zove Slobodan Milošević, i imamo vrlo uhodan sistem rukovođenja partijom. Sada kada je Slobodan Milošević nesretnom pozicijom srpskog naroda predat Haškom tribunalu, on je dobio podršku kao ličnost. Ali, moram reći da je to uticalo i na porast uticaja SPS. To mi osećamo na svakom koraku. Kada sam nedavno gostovao na "Belami" televiziji, od 57 pitanja gledalaca, 45 su bila upućena meni. Samo su dva bila u onom starom stilu: "Kako vas nije sramota da govorite, šta ste radili za ovih deset godina". Sve drugo je bila podrška nama.

Da li to znači da ćete povratiti milion glasova koje ste izgubili između septembarskih i decembarskih izbora? Po nekim analitičarima to je bila direktna posledica Miloševićevog poraza?

- Sigurno je da je srpski narod narod koji voli lidere, u istoriji se to pokazalo mnogo puta, i u tom pravcu treba razmišljati kada budu budući izbori koje mi sada zahtevamo na svim nivoima.

Znači, novi izbori će iznedriti novog SPS lidera,

- Ponavljam: SPS ima svog predsednika Slobodana Miloševića.

Upravo dok razgovaramo čujemo vest da je protiv Dragana Tomića, vašeg naslednika na mestu predsednika Gradskog odbora, pokrenuta istraga? Nagoveštavaju se i neke druge istrage zbog zloupotrebe službenog položaja?

- U medijskom mraku koji je posle 24. septembra zavladao Srbijom koristio se metod medijskog linča, laži o korupciji i kriminalu, o tonama zlata, o milijardama dolara u Tadžikistanu, o svemu i svačemu. Nažalost, u tim pričama jeste bilo i istine. Neki ljudi su se i te kako izbrukali, iskoristili situaciju što su bili uz partiju na vlasti da se obogate. Ja ne želim da SPS prati ljaga zbog takvih. Stav partije jeste da svi oni koji su se lično obogatili, dok su bili na vlasti, i te kako treba da odgovaraju.

Kada ste se upoznali sa Miloševćem?

- Ja potičem iz relativno dobrostojeće porodice između dva svetska rata. I po majci, po Vladićima, i po Ivkovićima iz Bijeljine. To su bile dosta bogate, fabrikantske porodice. Moji roditelji su, i pored svega toga, u datom trenutku otišli u partizane. I bili su članovi SK, studirali su, otac medicinu, majka književnost, i po prirodi stvari trebalo bi da sam i ja vaspitan u duhu socijalne pravde i solidarnosti. Međutim, moj otac je imao jedan težak period, između 1977. i 81. godine. Tada se desila takozvana magnetofonska afera: optužen je da je psovao Tita i partiju i zato je protiv njega bio pokrenut postupak sa dokazom na magnetofonskoj traci. Ilija Radulović, jedan u to vreme izuzetno hrabar čovek, oslobodio je mog oca, a Vuk Drašković je napisao knjigu "Sudija" u kojoj je demaskirao u suštini šovinističku borbu prema jednom od vodećih Srba u BiH. Po prirodi stvari ja nisam hteo da uđem u Savez komunista. Posle, tokom studija i zahvaljujući tome što sam zavoleo neke ljude, ušao sam u Savez komunista. Devedesete nisam bio u Beogradu i septembra kada sam se vratio sačekali su me otac i majka. "Formirana je nova Socijalistička partija Srbije, vodi je Slobodan Milošević. Mi mislimo da treba da budeš tamo, mi smo ti popunili prijavu, ti samo potpiši".

Kada, međutim, ulazite u politiku?

- Ja sam i u Savezu komunista, i kasnije u Socijalističkoj partiji Srbije bio običan član. Imao sam stručnu karijeru i politika mi nije padala na pamet. Godine 1993. sam pozvan da postanem kandidat za poslanika. Kada su ti izbori prošli, mandatar Mirko Marjanović, koji me je znao kao profesora i građevinskog inženjera sa nekih velikih projekata, ponudio mi je ministarstvo građevine. Kada je održana proslava sto dana vlade Srbije, upoznao sam Miloševića i tada mu predao na poklon jednu svoju knjigu.

I kakav je utisak ostavio na Vas?

- Izuzetan. On je stabilan, širokogrud, on izuzetno mnogo zna. Posle sam se, naravno, po prirodi posla često sa njim sretao, i upoznao ga još bolje. On je, recimo, ministra poljoprivrede u drugoj rečenici mogao da uhvati da nije stabilan u svom stavu, ministra građevine da nije stabilan u svom predlogu. Postao sam svestan da ako idem kod njega da mu nešto predložim, to u mojoj glavi mora da je kristalno jasno, bazirano na činjenicama i pouzdanim podacima.

Kako onda tumačite što je počevši od 9. marta 1991, svaki naredni veliki građanski bunt okupljao sve više ljudi protiv njega da bi ga na kraju građanski bunt i skinuo sa vlasti?

- Samo da dodam da je reč o retko obrazovanom i informisanom čoveku koji je vrlo dobronameran u razgovoru, širokogrud i koji ima harizmu. Neminovna posledica toga je da čovek u razgovoru s njim polako počinje da se oseća potčinjenim. To je Slobodan Milošević. Što se tiče pitanja, ono je u DOS-ovskom maniru da se zaboravljaju okolnosti u kojima je Slobodan Milošević bio predsednik Srbije, onda i Jugoslavije. Kao što se zaboravljaju i okolnosti u kojima je 24. septembra poražen od političkih protivnika.

Dakle, Milošević jeste jedna neosporno harizmatska ličnost sa apsolutnom podrškom koja se istopila?

- Najpre moramo čitaoce da vratimo u vreme raspada SFRJ. Jugoslavija se raspala jer je Republika Srbija želela da bude ravnopravna sa svim ostalim republikama. Da to nije bilo tako, moglo se videti na svakom primeru. Recimo, svaka republika imala je svoj prostorni plan, pre Slobodana Miloševića Kosovo je imalo plan sa rešenjima strateškog razvoja infrastrukture ka Albaniji, a ne prema unutrašnjosti Srbije, Vojvodina je imala plan sa veoma malo mostova na Savi i Dunavu prema Srbiji. Srednji deo Srbije nije imao plan jer je on mogao biti donet tek ako obe pokrajine daju svoju saglasnost. To je bila katastrofalno podređena pozicija Republike Srbije. Verujem da ni danas nema nijednog građanina Srbije koji je protiv toga da Srbija bude ravnopravna sa svima ostalima. Zbog toga je lansirana priča o srpskom hegemonizmu, a lansirao ju je gospodin Genšer u žutom poluveru koji je hteo, na kraju i uspeo, da izazove secesiju i Slovenije i Hrvatske. Šta je problem bio kod Slobodana Miloševića i njegovog naroda. Što smo rekli, ako jedni imaju pravo da izađu iz SFRJ, onda drugi imaju pravo da ostanu.

Ali, baš ta politika je Miloševića lansirala u sam vrh?

- Da, ali i politika koja je ovom narodu, na teritoriji sadašnje SRJ, i svim Srbima van sadašnje SRJ donela ekonomski slom. To je politika koja je referendum u Bosni gde su glasali samo muslimani priznala. To je politika koja je dovela do izmišljenih Markala, do embarga, to je politika međunarodne zajednice koja je dovela do prekida svih finansijskih i robnih tokova, to je politika koja je neminovno dovela do pada standarda građana Srbije, da samim tim Socijalistička partija Srbije ne može da ispuni izborna obećanja.

Milošević je govorio suprotno. Za njega su sankcije i embargo bili inspirativni?

- Znam da će me zbog ovoga ponovo grditi neki drugovi koji su me grdili jer sam rekao da volimo Miloševića iako je grešio, ali, molim vas, da nismo grešili ne bismo 24. septembra izgubili izbore. Svako od nas je grešio u svom sistemu rukovođenja, pa i Slobodan Milošević. Da se vratim onoj izjavi: rekao je da će sankcije biti inspirativne za našu privredu kako bi podigle moral građanima Srbije. Verovalo se da će odnos snaga u svetu biti povoljniji za nas. Nažalost, nije bilo tako. Sledila je i agresija koja je imala samo jedan cilj: da ekonomski iznuri Srbiju. Tvrdim: opozicija je dobila izbore i zato što smo bili ekonomski iznureni.

Ali, Milošević je proglasio pobedu i počelo je besomučno deljenje odlikovanja?

- Reč o pobedi nad NATO je simboličkog karaktera. Zna se da smo pretrpeli ogromne žrtve, 32 milijarde je direktna materijalna šteta, posredno iskazana u gubitku proizvodnje dostiže i 100 milijardi dolara. Prema tome mi nismo vojno pobedili agresore, ali smo ih vojno nasamarili. Jer, štete nanete našoj vojsci deset ili pedeset ili sto puta su manje nego što su lagali Džejmi Šej i ostali. Dakle, reč je o moralnoj pobedi.

Ima se utisak da je sve bilo u najboljem redu i da je vašu partiju sa vlasti skinula svetska zavera?

- Suštinska greška je bila u nastupima perjanica JUL-a koji su podelili građane Srbije na patriote i izdajice, iako su 1999. godine svi, bez obzira na politička opredeljenja, jedinstveno branili ovu državu.

Ali, vi ste na najvišem nivou odlučili da se s njima družite?

- Što se tiče JUL-a i ispravnosti odluke da se sa njima ide u koaliciju, o tome se izjasnio Glavni odbor SPS koji je posle poraza 24. septembra rekao da SPS više nikada neće ići na izbore u koaliciji. Postizborne koalicije, to je nešto drugo. Koalicije pre izbora su mnogo loše, i to se vidi i sada u DOS- ovskoj vlasti jer neka ključna ministarstva drže minorne partije. To je i naše neprijatno iskustvo s JUL-om. Govoreći o njihovim perjanicama mislio sam pre svega na Milovana Bojića, onda Gorana Matića i Ivana Markovića, ljude koji su bili istureni jurišnici u medijima, koji su tumačili ekstremne i neprijemčive stavove što se na kraju odrazilo na njihove izborne rezultate u decembru.

Da li su, dakle, njih trojica krivi za sve, ili još neko, mislim da znate na koga mislim?

- Što se SPS tiče, od formiranja JUL-a pa do razlaza rastao je animozitet prema Jugoslovenskoj levici i prema vodećim ljudima ove stranke. Socijalistička partija Srbije ima najveći izbor kadrova za sve bitne poslove u državi. Ali, ima i gusto kadrovsko rešeto koje neki ljudi nisu mogli da prođu. Oni su onda odlazili tamo gde su lako napredovali, dakle u JUL i često su to bili ljudi koji su stvarali najveći animozitet u partiji i najveći otpor u narodu. Uticaj Mirjane Marković na rad JUL-a jeste sigurno bio odlučujući, pa samim tim i na odnos članova naše dve partije.

Kako se tu ponašao Slobodan Milošević?

- On je bio u vrlo delikatnoj situaciji.

(U sledećem broju: O sukobu sa Čovićem, o Bubi Morini, transportu mazuta...)

On ili dvojnik

Branislav Ivković je prokomentarisao spekulacije da u Hagu sedi Miloševićev dvojnik:

- Meni je to neverovatno. Slobodan Milošević je pred Tribunalom rekao upravo ono u šta je duboko uveren. A to je da je potpuno ispravno postupao braneći ovu zemlju sa svojim narodom i da bi u istoj situaciji to ponovo činio. On je duboko uveren u svoju nevinost. Ja sam to tačno video po njemu, po izrazu njegovog lica. Koliko ga znam, to je pravi Slobodan Milošević.

Miloševića je iz zatvora strašno interesovalo kako narod živi, šta je sa privredom, vrlo je bio neraspoložen zbog pada privredne proizvodnje, velikog rasta cena, pada standarda.

Govoreći o njihovim perjanicama mislio sam pre svega na Milovana Bojića, onda Gorana Matića i Ivana Markovića, ljude koji su bili istureni jurišnici u medijima...