Kao i mnogim drugim našim ljudima ovde, i Milki Petrović-Stojadinović Australija je bila prvi iskorak u inostranstvo. Iz svog rodnog Kraljeva se zaputila, na poziv ujaka Avrama Mihailovića, ovamo još 1963. godine, kao mlada devojka - da sretne ujaka, vidi malo sveta i usput zaradi za automobil. Kad je zaradila za automobil, valjalo je zaraditi i za povratak, a i kad je to smogla, trebalo je i decu zbrinjavati. Milka još ne odustaje. Od pre petnaestak godina piše pesme, stigla je da objavi dve zbirke ("Suza Pacifika" i "Dug hod pamćenja"), a i treća knjiga, ovoga puta ispovesti "Knjiga za Aleksandra" (kako se zove njen unuk), u pripremi je.

Gospođa Milka Petrović-Stojadinović sa Momom Dimićem

Najsrećniji dan svoje poezije Milka Petrović-Stojadinović je doživela nedavno prilikom susreta sa učenicima kraljevačke osnovne škole "Sveti Sava" (ranije "29. novembar") koju je nekada i sama pohađala. Na poziv nastavnice Nade Janjić održala je jedan pesnički čas. Čitala im je svoje pesme o Kosovu i južnom Pacifiku, o Ostrogu i demonstracijama protiv NATO-a na Trgu Sen Martin u Sidneju. Čitali su javno, na tom času, njene ljubavne i rodoljubive pesme i sami učenici, a onda postavljali i pitanja pesnikinji iz daleke Australije, hiljade pitanja o kengurima, ima li mnogo naših ljudi tamo, da li će dolaziti svake godine u zavičaj... Na kraju susreta đaci, njih četrdesetak, ispisali su i iscrtali poseban đački spomenar koji će pesnikinja poneti u Australiju, i na čijoj prvoj stranici stoji ispisano: "Draga Milka, dobro nam došla!"

Dok preda mnom lista ovo nesvakidašnje uzdarje iz zavičaja, Milka Petrović- Stojadinović se podseća na taj svoj "dugi hod pamćenja" koji ju je doveo u Australiju:

- Ujak je hteo da se u Australiju doseli moja majka sa sve petoro dece, ali niko od njih nije hteo da pristane, jedino se, eto, Milka "našalila". Rekla sam: "Ja ću..".

Imala je Milka tada svega četrnaest, petnaest godina. Četiri godine je razmenjivala pisma sa ujakom, pripremala se za put, sređivala dokumenta i čekala kartu.

- Sve sam tada shvatala još kao neku šalu, izlet. U Fabrici vagona nisam dala čak ni otkaz, kao vratiću se ja. I stigla je konačno karta za brod, "ugovor za putničku kartu" (cena 203 australijske funte) preko LloÚdd Triestino, kabina C4, ležaj 363. Bila je to, zapravo, najjevtinija karta, "u potpalublju". Na brod "Neptunija" sela sam u Đenovi i putovala do Australije mesec dana!

Najuzbudljivije čega se Milka seća s tog svog prvog (i jedinog) prekookeanskog putovanja brodom (kasnije je putovala jedino avionom) bilo je pristajanje u indijsku luku Bombaj. Mrka, ljupka dečica plivala su kao žapčići oko broda i kad im neko baci koju paru ona rone i prečiste morske dubine da je dograbe.

Prvih nedelja i meseci Milka je u Australiji živela iščekujući pisma od svojih, od kuće, ali još više od svojih koleginica daktilografkinja, kao i onih iz računovodstva, iz arhive, finansijske operative. Svi su je bodrili da izdrži i da im se što pre vrati, čuvali su joj radno mesto. Pisale su joj njene drugarice Milica, Ljubica, Angelina i druge o momcima, o roditeljima ili velikim poplavama. Svako pismo je i po nekoliko puta otplakala.

Milka se nije vratila, barem ne odmah. Posle deset godina braka s njenim Milutinom rodila im se ćerka Anita, a onda i sin Oliver.

Milka je radila u fabrici, zatim je držala kiosk "brze hrane" - "fiš and čips", a najviše je šila.

Setne su, elegične pesme Milkine. I lepše joj se čini ono vreme kad nije bilo ni igračaka, ni televizora, ni automobila, ničega...

- Ako zbog nečeg i pišem pesme - kaže Milka Petrović-Stojadinović - to je da za moju decu, unuke i sebe samu sačuvam jedino još ono što imam, a to je naš jezik...