Tatjanu Dena, ipak, najviše voli

Pozdrav od Dene

Naš list je pre nešto više od pet godina pisao o putešestviju keruše zvane Dena koja je, tek što je završen rat u Srpskoj Krajini, i nakon bežanije Srba iz tih krajeva, sa Banije put Srbije krenula tragom izbegličkih kolona u potrazi za svojim vlasnicima da bi ih konačno pronašla u Rumi gde su se bili smestili.

Za četiri meseca i sedamnaest dana, koliko je trajalo njeno putovanje, prevalila je gotovo petsto kilometara.

Pri tom je savladala mnoge prepreke: pet reka, ko zna koliko potoka, minskih polja, gora i planina i ko zna kakvim i kolikim je sve iskušenjima morala da odoli da bi stigla do cilja, o čemu je naš list detaljno pisao .

U posetu je stigao i Vuk Bojović

Tim povodom ovih dana nam je stiglo pismo iz daleke Kanade od porodice Radanović, vlasnika pomenute keruše, u kojem nam pišu:

Draga redakcijo,

Pre nekih šest godina sve nas je iznenadio hrabri poduhvat jedne predivne keruše koja je sa Banije krenula na dug put ka Srbiji.

Bila su joj potrebna četiri meseca da pronađe svoje vlasnike u Rumi. "Ilustrovana Politika" je bila jedna od mnogobrojnih novina koje su pisale o tome na čemu smo vam mi veoma zahvalni i to je jedan od razloga našeg javljanja.

Srećni trio: Dejan, Dena i Tatjana

Želeli bismo da vam još jednom zahvalimo na svemu i da vam kažemo da Dena poslednje dve godine živi u Kičeneru, u Kanadi, sa svojim vlasnicima. Veoma je dobrog zdravlja i lepo izgleda, jednom rečju i ovde je mezimica celog komšiluka.

Veliki pozdrav celoj redakciji, a posebno gospodinu Jovanu Antonijeviću i gospodinu Gradimiru Višnjiću koji su tada pisali o njoj.

Hvala vam od srca,
Tatjana Radanović
Kičiner, Kanada

Prava dama

Ksenija Jovanović je naša uspešna i divna glumica.

Ona je pametna, lepa, otmena, elokventna - prava dama.

Tako sam pokušala da svojim vršnjacima prenesem svoje utiske povodom emisije na RTS posvećene gospođi Kseniji Jovanović. Dok sam gledala glumicu produhovljenog lica i slušala o njenim uspesima i ulogama, razmišljala sam o tome koliko je falš umetnost zasenila prave vrednosti. Nehotice pamtimo imena manje važnih ljudi. Naravno da pojedinac odlučuje koga će poštovati, ali su danas, ipak, mediji ti koji plasiraju "zvezde". O nekima se zna previše. O onim važnijim mnogo manje. Oni su u senci vremena koje obiluje neukusom, nekulturom i agresivnošću.

Strahovala sam da moji mladi prijatelji neće znati o kome je reč. Rekli su da bi možda prepoznali glumicu, ukoliko bi je videli, ali po imenu i prezimenu, jednostavno, ne mogu da je se sete. Takođe sam te večeri, gledajući emisiju, prepoznala kulturu življenja u ličnosti, razgovoru i otmenosti gospođe Ksenije Jovanović. Utočište od neukusa i nekulture se, dakle, može pronaći u liku i glasu glumice Ksenije Jovanović, jer ona je dragocena ličnost.

Natalija Cajić,
Novi Sad

Reagovanje na policijska saopštenja

Ubijen u sačekuši

Povodom učestalih policijskih saopštenja u kojima se tvrdi da je naš Mirko Bešević Beša ubijen posle razmene pucnjeva sa interventnom jedinicom SUP-a, primorani smo da se obratimo javnosti i da kažemo da Mirko prilikom tog, navodnog, hapšenja u Borskoj ulici u Beogradu nije pucao na policiju već je likvidiran u klasičnoj sačekuši. Takođe, potpuno je nelogično da neko putničkim automobilom nasrne na policijski džip težak između dve i tri tone, što se takođe podmeće u pomenutim saopštenjima.

Želimo da kažemo i da postoji neposredni svedok celog događaja koji će, kada za to dođe vreme, pred sudom ispričati šta se zaista dogodilo i potvrditi da Mirko nije ispalio nijedan metak u pravcu policijaca. Taj svedok je kobnog dana sedeo sa Mirkom u automobilu i uspeo je da preživi. Takođe, postoje i očevici koji tvrde sasvim suprotno od onoga što saopštava policija.

Dakle, prema priči neposrednog svedoka i očevidaca sve se odigralo za nekoliko sekundi. Policijski džip je velikom brzinom naleteo otpozadi na Mirkov automobil i okrenuo ga za 180 stepeni. Od siline udarca motor Mirkovog vozila se ugasio i dok je on pokušavao da ga ponovo pokrene policajci su iskočili iz džipa i bez upozorenja zapucali rafalnom paljbom.

Mirko je startovao automobil i bežeći pokušavao da spase život. Međutim, očigledno već pogođen posle pedesetak metara je klonuo na suvozača (svedoka) koji je sa svog sedišta preuzeo volan. Nakon 150 metara automobil je udario u trotoar i zaustavio se, a suvozač se spasao bekstvom. Za Mirka više nije bilo spasa.

Mirko je ranije osuđen za saobraćajnu nesreću u kojoj je stradao maloletni dečak. Uz svu bol koju je od tog dana nosio u sebi, policija je još napravila od njega okrutnog ubicu. Osuđen je i za napad na službeno lice. Tada je, pokušavajući da umakne policajcima, pogođen metkom u glavu. Projektil mu je izvađen tek posle sedam dana kada je policija obavila svoj posao. Zašto je tada oglašen krivim i osuđen nikom nije jasno.

Želimo da obavestimo javnost o još jednoj neprijatnosti koju nam je policija priredila. Vraćali smo se sa sahrane. Negde kod restorana "Košuta", ispod Topčiderskog groblja, dva džipa intervetne brigade su zaustavila kolonu vozila. Sve su poizbacivali napolje, a nekima su stavili lisice na ruke. Kada su nas videli kako izlazimo u crnini i sa Mirkovom slikom, zbunili su se i ostavili nas na miru. Verovatno su tražili incident, ali ga nisu našli.

Zvaničan izveštaj sa uviđaja nakon Mirkovog ubistva, kao ni rezultate autopsije, još nismo dobili. Nadamo se, ipak, da će istina kad-tad isplivati na površinu i da ćemo saznati odgovor na pitanje: ako je Mirko za nešto bio kriv, zašto nije uhapšen i osuđen već je ubijen na ulici.

Porodica Bešević

Novo "bratstvo i jedinstvo"

Obraćam vam se podstaknut odgovorom novinarke iz Zagreba. Hteo bih samo da mi dotična novinarka odgovori šta se to desilo sa Srbima na području današnje Hrvatske u poslednjih sto godina, a voleo bih, ako može, da mi to izrazi u procentima. Posle svake nove čistke oni su velike demokrate, a treba ih pitati šta su pisali 1991. kada su Srbi odvođeni iz svojih kuća, zatvarani i ubijani, kada im je od pobesnelih "hrvatskih hordi" prećeno da napuste svoje domove. Niko se više ne seća tih dana nego se pozivaju na demokratiju, a gde su te sadašnje "demokrate" bile tada, naravno u službi režima koji danas blate.

S poštovanjem redakciji jedan Srbin koji nikada neće zaboraviti ni preći preko onoga što se desilo, kao što su mnogi već uradili i ponovo grade neko novo "bratstvo i jedinstvo".

Branko Tošić

"Neumoljivi borac u mantiji"

Pročitao sam članak g. Milanovića o dr Žarku Gavriloviću i ne mogu se oteti mučnom utisku zbog njegove mržnje i osuđivanja svih i svakoga, od najvećih grešnika pa do crkvenog vrha. No, da počnemo redom:

Prota Žarko kaže da je svešteno lice za mnoge baksuz. To nije plod bezbožničke propagande, već ostatak iz turskog zemana, kao što je i sam izraz (baht-suz, ne-srećan). Novinar kaže da je ovaj sveštenik jedan od retkih ljudi u mantiji koji se usudio da se bavi politikom (jer se moraju, kako kaže episkop Nikodim Milaš, uzdržavati od toga) po cenu svrgavanja. Prekidanje predstave "Sveti Sava" ne bi se dogodilo da je o. Žarko poštovao kanone, jer se sveštenicima (pa čak i njihovoj deci) brani odlazak u pozorišta, pod pretnjom svrgnuća (odluke Trulskog sabora 24. i 51). Ophođenje sa voditeljkom na TV i obraćanje sa "Devojko!" nedostatak je osnovne kulture, i pored, kako sam tvrdi, postdiplomskih studija na Oksfordu, jer se tako ne oslovljavaju voditeljke ni u Velikoj Britaniji.

Prota kaže da je Broz 1946. preko noći ukinuo veronauku. To ne odgovara istini. Gđa Radmila Radić tvrdi da se veronauka održavala u našim školama do 1952. godine. Čudno da se prota toga ne seća, jer tada nije bio tako mali. A o zavođenju devojčica na ekskurzijama mašta prota, opsednut seksom i nekim lažnim čistunstvom i moralom, a zbog čega, videćemo.

Malo njih zna da se prota kao sveštenik rastao od prve supruge, sa kojom je bio venčan u crkvi. Kasnije je živeo sa drugom, nevenčano, što je protivno kanonima, jer se i građanski brak čak smatra (sa crkvenog gledišta) ne brakom, već javnim bludom. Crkvena pravila brane sveštenoslužiteljima sve što je protivno telesnoj uzdržanosti, pa i drugi brak (25. apostolsko pravilo preti svrgavanjem) a kod Milaša svešteni čin je bračna smetnja i oni koji su postali sveštenici ne smeju se više ženiti - ožene li se, podvrgavaju se kazni i brak se poništava, kao nezakonit. Neokesarijski sabor kaže da prezviter koji se oženi treba da izgubi čin (1. pravilo). U "Nomokanonu" piše da sveštenik, koji učini blud ili preljubu, muželožnik itd. mora da se raščini po 51. pravilu Vasilija Velikog. Znači, greh je greh, pa bio on mio ili odvratan proti Gavriloviću.

O "visokoj ceni bunta" o. Žarko ništa ne kaže, da li je bio zatvaran, mučen (poput prote Bankovića i mnoštva drugih). On napada arhijereje, a nije mu strano napasti ni samog poglavara SPC, svoga dijecezana, upućujući mu otvoreno pismo, objavljeno čak i u knjigama Crnogorske pravoslavne crkve. Kanonička poslušnost je normirana kanonima îć pomesnog sabora (carigradskog). Za neposlušnost sveštenika kanoni propisuju svrgnuće, označavajući takav čin od neposlušnih kao vlastoljublje i samosilje.

Što se tiče pribivanja gej-paradi, normalno je da prota Žarko nije išao da se tuče, jer iako se nije videlo na TV-u, ruke su mu bile zauzete ikonom i kadionicom, koje je poneo da bi ih pozvao na pokajanje. Sve je to, ipak mi se čini, bacanje bisera pred svinje... Nisam čuo da homoseksualci kupuju decu, već ih usvajaju, što je, ipak, humano delo. Nigde ne piše da li prota ima dece i zar nije mogao da usvoji bar jedno (ne da kupi, jer nije gej), mnogo bi pomogao tome detetu da odraste pored takvog moraliste i sveštenika, jedinstvenog u SPC. Ako nema dece, eto otkuda frustracije! Dr Gavrilović u nastavku kaže da su došli neki novi ljudi koji se ponašaju ekumenistički. Dr Irinej Ćirić je bio predsednik Ekumenskog saveta crkava, dr Nikolaj se takođe bavio ekumenskim radom, imamo niz episkopa koji su studirali kod inoveraca (pa i sam prota). Za episkopa znam, ali za protu pretpostavljam da je to bio u to vreme pseudoekumenizam i vrhunac hipokrizije.

Moglo bi se još mnogo pisati o vrlinama i manama ovog borca u mantiji, ali o tome drugom prilikom i na drugom mestu. Samo, neka ne misli da sveštenik ostaje sveštenik do kraja života, a ovamo traži raščinjenja episkopa! Hvala "Ilustrovanoj Politici" što je odvojila i ovoliko mesta za ovo moje pismo! Na kraju bih, kao protin dobroželatelj, uputio visokoprečasnom samo jedan savet:

Ostavite se muželožnika, inoveraca, političkih neistomišljenika, za njih sve postoji predviđeni član u kanonima ili građanskim zakonima. Pokušajte bar u ovim godinama da spasete dušu svoju, neprekidnim ponavljanjem molitve sv. Jefrema Sirina: "... Da, Gospode Care, daruj mi da uvidim svoja sagrešenja i da ne osuđujem brata svojega... Amin".

Vaš čitalac
smireni jeromonah Georgije,
Beograd

Čija je zgrada

Trinaestog oktobra 2000. godine državni tužilac Crne Gore Božidar Vukčević je podigao optužnicu protiv Saveza slijepih Crne Gore osporavajući im vlasništvo zgrade u Njegoševoj broj 6. On tvrdi da je zgrada vlasništvo države Crne Gore. Započeo je otimanje zgrade Savezu slijepih Crne Gore u centru grada za koju je ta organizacija državi platila milion i po nemačkih maraka i ustupila svoje prostorije tadašnjem vlasniku - Opštini Titograd još 1974. Opštinski tužilac Podgorice u maju ove godine podneo je, takođe, tužbu tvrdeći da je to vlasništvo opštine. Oni tako zabiše prst u oko pravdi!

Direktor građevinskog zemljišta opštine Podgorica gospodin Klisić se slijepima još i ruga izjavljujući u javnim glasilima da "nenamjenski" koriste prostorije. Zar smo mi krivi za sve ratno zlo koje smo iskusili i morali se prometati kako smo znali i umjeli. U to zlo vrijeme, kad je država davala malo novca za narasle potrebe članstva organizacije slijepih, rukovdstva su bila prinuđena da prostorije iznajmljuju i zakupninama pomognu socijalno ugroženim.

Organizacija slijepih Crne Gore u septembru izlazi već na deveto ročište pred sudom. Nisam pravnik, ali mislim da bi se moglo naći jednostavno rješenje. Ako je zgrada u Njegoševoj broj 6 državno ili opštinsko vlasništvo, mogla bi država Crna Gora i opština tu zgradu darovati Savezu slijepih Crne Gore.

Mr Đuro Šurlan,
(građanin Sarajeva i Beograda)