Tog lepog septembarskog jutra bivši Beograđanin a sada Njujorčanin Ivan Linčevski brzim koracima, kako to čini uostalom i većina Amerikanaca svakodnevno kad kreću na posao, ušao je u ekspres-voz na relaciji Nju Džersi - Njujork. Bio je utorak, 11. septembar. Uobičajeni radni scenario podrazumevao je dolazak u metro-stanicu ispod Svetskog trgovinskog centra. Ništa nije nagoveštavalo da će taj utorak biti dan najveće tragedije koju je Amerika ikada doživela.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Nešto posle 8.30 časova Ivan je još bio na putu do radnog mesta, ali u dobrom tajmingu. Bio je baš raspoložen za početak novog radnog dana u japanskoj "Daiči kangujo banci", koja pripada moćnom finansijskom koncernu Micuko. Pravo na kašnjenje je odavno izbacio iz sopstvenog rokovnika, intenzivno razmišljajući o silnim obavezama koje mora da odradi tokom dana.

Stanicu, na kojoj se ukršta desetak metro-linija, prilagođenu potrebama Svetskog trgovinskog centra u srcu Menhetna, ostavio je za sobom veoma brzo uprkos uobičajenim gužvama u ovom delu grada. Navike se u Americi veoma brzo stiču. Ivan je radio kao analizator kredita u poznatoj banci i kancelarija mu se nalazila na 49. spratu severnog tornja.

Užas u liftu

Njegova priča o minutima koji su usledili predstavlja svedočanstvo o užasu koji će cela Amerika, samo koji minut posle njegovog ulaska u zgradu, doživeti.

- Po uobičajenoj proceduri dolaska na posao - priča dvadesetsedmogodišnji mladić koji je preživeo rušenje tornja smrti - ušao sam u veliki lift. Bio je krcat. Veoma brzo smo stigli do 44. sprata. Tu sam izašao i sa još trojicom nepoznatih ljudi krenuo ka manjem liftu da stignem do 49. sprata gde mi se nalazila kancelarija. Ne sećam se koliko je vremena prošlo kada smo malim liftom krenuli naviše. Možda nekoliko desetina sekundi, a onda sam začuo strahovit udar. Tada se to dogodilo. Bilo je tačno 8.45. Detonacija je bila strahovita. Sve se zatreslo. Nas četvorica u liftu smo izgubili ravnotežu. Bili smo u šoku i unezvereni. Prva misao mi je bila: ovo je smak sveta. Početak apokalipse! Pojma nismo imali šta se zapravo dogodilo. Da li je eksplozija na instalacijama? Možda je podmetnuta bomba? Poslednje što bi mi palo na pamet bilo bi da je avion udario u zgradu.

O tim trenucima priča Ivan i sada uzbuđeno kao da ponovo preživljava taj jezivi utorak kada je jedan užas smenjivao drugi i gde se sve dešavalo kao u magnovenju.

- U sledećem momentu lift se automatski otkačio. Počeli smo da propadamo. Bio sam uveren: ovo je kraj. Propašćemo do prizemlja. Ali smo se nekim čudom zaustavili na 44. spratu. Sekunde su izgledale kao večnost. I tada su se, na naše zaprepašćenje i verovatno uz božju pomoć, vrata od lifta sama otvorila i mi smo izleteli napolje.

U hodnicima smrti

Taj trenutni spas iz lifta bio je samo ulazak u novu klopku smrti jer se u hodnicima severnog tornja odigravao pravi ljudski stampedo. Sve je vrvelo od izbezumljenih ljudi i panike. To je bio haos koji Ivan jednostavno ne može da opiše.

Ivan Linčevski ispred lifta u Svetskom trgovinskom centru

- Veoma dobro znate da se u Americi dnevno snimi na desetine horor filmova, akcionih u kojima dominira terorizam, nasilje, krv, bol i smrt - pokušava da dočara prizor kataklizme u kojoj je učestvovao. - Uveravam vas da su to samo blede kopije i loši pokušaji onoga što smo mi doživeli u trgovinskom centru.

Ivan je u Americi završio srednju školu i kao briljantni student Jel univerziteta veoma brzo uspeo da se probije u svetu kompleksnih i teških bankarskih poslova.

Sećanja su mu iskidana zbog užasa koji je proživljavao.

- Nisam imao vremena da mislim ni o čemu. Spasavao sam glavu. Imao sam strahovitu želju da što pre pobegnem iz ovog pakla. U sekundi sam premotao ceo život. Zajedno sa trojicom ljudi iz lifta, nasumice sam nastavio da trčim. U stvari, sumanuto sam jurio niz stepenice. Svuda oko mene čuli su se nepodnošljivi urlici. Jurio sam pored bespomoćnih ljudi koji su bili slomljenih ruku i nogu. Mnogi su bili okrvavljeni. Jureći nadole, slušao sam užasna zapomaganja iz zaglavljenih liftova. Bilo je strašno... Silazeći ka nižim spratovima, nailazio sam na sve veću gužvu. Mi smo jurili nadole, a mnogobrojni vatrogasci nagore. Sad mi je jasno koliko su bili fanatično hrabri. Oni su, nijednog trenutka ne vodeći računa o sopstvenom životu, išli ka višim spratovima, pokušavajući da pomognu unesrećenima. Njihov napor da pruže ruku spasa bio je zaista herojski. Ti ljudi su svi završili pod ruševinama severnog tornja. Od nas koji smo pokušavali da što pre pronađemo izlaz iz zgrade gotovo niko se nije obazirao na ljude zatočene u liftovima. Njima pomoći nije bilo i da smo želeli da im je pružimo. U glavi je kucalo samo jedno: da izvučemo živu glavu.

Šok na 19. spratu

I premda se prilično spretno i brzo probijao do nižih spratova, Ivan je ipak morao da zastane na 19. spratu i ponovo doživi pravi šok.

- Nalazio sam se, otprilike, na sredini puta ka prizemlju zgrade. Tada već gotovo nisam mogao da dišem. Dim, prašina i nekakve čestice su mi nagrizali usta, pekli oči i onemogućavali mi da brže silazim. Ali to je sve bio manji deo problema kada sam začuo novu eksploziju. Bilo je 9.05. Naravno da u tim trenucima nisam znao da je pogođena i druga kula. Pomislio sam da je u mojoj zgradi došlo do još jednog udara. Šta čovek da misli u tim trenucima? Sve radi nekako u magnovenju, sa ludačkom nadom i verom da će mu se, ipak, sreća osmehnuti i da će pronaći put do izlaza.

Ivanova evakuacija od 44. sprata, tada već dopola srušene zgrade, do samog prizemlja trajala je za njega celu večnost.

- U jednom trenutku noge su počele da mi otkazuju. To je onaj osećaj kad hoćete da iz sebe izvučete maksimum, a potpuno ste paralisani. Ni sam ne znam kako, ali domogao sam se prizemlja. I naleteo baš na šefa, postarijeg čoveka. Bio je potpuno paralisan od straha. Iako sam sišao u prizemlje, osećao sam da sam još daleko od spasa. Ništa se nije videlo. Oblak prašine postajao je sve gušći i nepodnošljiviji. Posle dve-tri razmenjene reči sa šefom, odlučili smo se da zajedno bežimo iz zgrade. Ali kuda? Skinuo sam košulju, pocepao majicu i zavezao je preko lica kako bih mogao da dišem. Moj šef je disao veoma teško, ali nikada neću zaboraviti njegovu prisebnost i veru da ćemo uspeti da napustimo kvart pakla. Ja sam išao prvi, a on za mnom. Stalno je ponavljao, japanski: "Napred, Jugoslavijo, napred, Jugoslavijo". Tako smo nekako zajedno ruku pod ruku pretrčali dvadesetak blokova i stigli do Grinič vilidža.

Majka Mirjana, otac Vladimir i brat Kolja

Tek tada je Ivan, zapravo, prvi put zastao, okrenuo se prema "blizancima" gotovo ne verujući sopstvenim očima.

- Pogledao sam ka južnom tornju i video kako cela zgrada u tom času propada. Nešto kasnije istu sudbinu doživeo je i severni toranj u kojem se nalazio moj ofis. Prizor je bio užasan. Ne verujem da ću ga ikada zaboraviti. Pomislio sam na sve ljude, prijatelje i saradnike. Šta li je s njima? U glavi mi se odvijao film moje evakuacije, pomešan sa ljudskim vapajima i bespomoćnošću. U tim trenucima zaista sam mislio da je počeo smak sveta.

Panika u porodici

Mladi bankarski stručnjak odmah je pokušao da uspostavi telefonsku vezu sa Beogradom i roditeljima. Linije nisu funkcionisale, kao ni saobraćaj.

- Sve je stalo za samo nekoliko minuta. Potpuna paraliza života. Nisam imao ideju kako da se vratim kući u Nju Džersi pa sam odlučio da svratim do kafea "Danog" gde se okupljaju naši ljudi. Pred ogledalom sam tek video da mi je kosa potpuno bela. Posedeo sam, pomislih, ali to je na moju sreću bila samo prašina. Bela i gusta kao ljudske vlasi.

Ivanovi roditelji majka Mirjana i otac Vladimir doživeli su pravi šok kad su na ekranu videli prizor sa Menhetna i rušenje "bliznakinja". Od neverice i panike dugo nisu uspeli da se sete u kojoj zgradi Ivan radi. Njihov stariji sin Kolja, koji je u Americi sa velikim uspehom završio najuglednije škole pa se potom vratio i karijeru nastavio u Beogradu, pokušavao je iz sve snage da obuzda paniku u porodici Linčevski.

- Slučajno sam uključila televizor i videla horor prizor. Pomislila sam, valjda kao i većina ljudi, da je reč o filmu, ali sam koji sekund kasnije saznala da je izvršen teroristički napad na Svetski trgovinski centar. Nemoguće je rečima objasniti kako smo se osećali i šta mi je sve kao roditelju prolazilo kroz glavu, ali je za nas ohrabrujuće delovala činjenica da je sve do samog rušenja zgrade u Ivanovoj kancelariji uredno funkcionisala telefonska sekretarica. To nas je učvršćivalo u uverenju da se Ivan na vreme evakuisao ili da nije ni ulazio tog jutra u zgradu - prepričava detalje užasnog dana Ivanova majka Mirjana.

Tri sata kasnije teški teret neizvesnosti i crne slutnje napustili su dom porodice Linčevski u Dubrovačkoj ulici na Dorćolu.

- Ivan je živ i zdrav, javio nam je jedan prijatelj. Nešto kasnije pozvao nas je i drugi, da bi nam se pred ponoć javio Ivan, koji je tek tada uspeo da stigne do stana - kaže Mirjana Linčevski.

Neočekivani šefov poziv

Porodica Linčevski je ruskog porekla i ne slavi krsnu slavu, ali su odlučili da ubuduće 11. septembar slave kao porodičnu svetkovinu. Kako je u crkvenom kalendaru taj dan obeležen kao Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja, to će onda biti slava porodice Linčevski.

- Moj sin je rođen 4. januara 1974. godine u pančevačkoj bolnici ali se ponovo drugi put rodio u Svetskom trgovinskom centru. Možemo samo da zahvalimo Bogu što je Ivan izbegao ovu tragediju koja je potresla ceo svet. Ni dan-danas ne mogu da se smirim pri pomisli kakva je nesreća mogla da nam se dogodi.

Za kraj priče o drami i nesreći svetskih razmera u Trgovinskom centru Ivan Linčevski je ispričao jedan detalj koji najbolje odslikava odnose prema poslu i životu koji se odvijaju u japanskoj banci "Daiči kangujo".

- Tog istog utorka uveče pozvao me je telefonom moj šef. Da čuje kako sam i da me podseti da se ujutru uredno javim na posao. Pomislio sam u trenutku da se šali, ali mi je on strogo poslovno izdiktirao novu adresu gde ćemo ubuduće raditi. Japanci su, verovali ili ne, preko noći iznajmili nove prostorije kako ne bi gubilu vreme. Ostao sam bez reči.