Hrvatske službe su godinama prisluškivale privatne telefonske razgovore bračnog para Milošević-Marković

Nacionalna služba za elektronsko izviđanje (NSEI) najtajnija je hrvatska obaveštajna služba u poprilično razgranatoj obaveštajnoj zajednici našeg zapadnog suseda. O njoj se malo ili gotovo ništa ne zna, sem da joj je elektronsko prisluškivanje telekomunikacijskih veza komšija glavna "stavka" u opisu radnog mesta. U javnost su, međutim, nedavno procurili neki bizarni detalji iz supertajnog delokruga rada ove špijunske "firme".

Svakako je najzanimljivije ono što se odnosi na prisluškivanje telefonskih razgovora Slobodana Miloševića i njegove porodice. Bivši jugoslovenski predsednik je bio omiljena meta hrvatskih tajnih službi koje su - opremljene vrhunskom američkom opremom za takve poslove - registrovale bezmalo sve, čak i njegove najprivatnije telefonske razgovore.

Tata, daj pare

Hrvatska vlada je još krajem prošle godine dostavila Tribunalu u Hagu podeblji svežanj "materijala" prikupljenog prisluškivanjem Miloševićevih telefonskih razgovora sa njegovim saradnicima, stranačkim "gaulajterima", ljudima iz vojnog, policijskog i obaveštajnog vrha. To je, po svemu sudeći, bilo presudno za podizanje optužnice protiv bivšeg predsednika SRJ i nekih njegovih saradnika.

Interesantno je da je Milošević bio najlakša "mušterija" za hrvatske elektronske uši. Prema stenogramu prisluškivanih razgovora koje je nedavno objavio zagrebački nedeljnik "Globus" - Slobodan Milošević se dvadesetak dana tokom godine, obično za Uskrs i Božić, sklanjao sa porodicom u Karađorđevo. Ovom rezidencijom je upravljala Vojska Jugoslavije, pa su i komunikacije, uključujući i telefone, bile u njenoj nadležnosti.

Upravo je ta činjenica hrvatskim službama omogućavala lakše "probijanje" zaštićenih veza iz Karađorđeva. Naime, vojne veze su bile manje komplikovane za prisluškivnje od onih koje su koristile civilne tajne službe Srbije, odnosno SRJ.

Među brojnim prisluškivanim bizarnim detaljima, koji se mogu čitati kao laka špijunska lektira o Miloševiću i njegovoj porodici, najzanimljiviji je nesumnjivo onaj kada je jednom prilikom Miloševića pozvao sin Marko. Momak se zaigrao u nekoj grčkoj kockarnici i ostao dužan dve stotine hiljada maraka. Pošto se iz kockarnice nije mogla izneti živa glava dok se ne izmiri dug, Marko je panično telefonirao ocu da reguliše stvar kako zna i ume.

Tata naredio a banka podmirila Markov kockarski dug u Grčkoj: Marko Milošević sa suprugom i majkom

Nije prošlo dugo od Miloševićevog razgovora sa sinom, a direktor jedne beogradske banke je u gluvo doba noći dobio nalog da na račun jedne grčke banke uplati dvesta hiljada maraka: tačno onoliko koliko je nestašno dete spiskalo na ruletu.

Oprezni Mile Martić

Nije, međutim, samo sin tražio od oca da interveniše kad zatreba. U jednom telefonskom razgovoru Miloševićeva ćerka Marija je pozvla oca da mu se požali na šefa srpskih radikala Šešelja koji "politički sabotira otvaranje njene TV stanice". Takođe je "skinut" i jedan razgovor Miloševićeve žene Mirjane Marković koja se preko telefona vajkala jednoj bliskoj prijateljici da "šta ima čudnog u tome što ona ima sto pari cipela..".

Zbog relativno lakog pristupa i važnosti informacija koje su obilato stizale prisluškivanjem Slobodana Miloševića, javile su se sumnje da bi to možda mogla da bude podvala i nameštena igra jugoslovenske kontraobaveštajne službe. Međutim, posle detaljne analize prikupljenih materijala pokazalo se da su podaci verodostojni.

Bivšeg jugoslovenskog predsednika je, izgleda, bilo lakše prisluškivati nego Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. Obojicu lidera bosanskih Srba Hrvati su često prisluškivali, a svi podaci su dostavljani američkim partnerima iz CIA. Na osnovu tih podataka u nekoliko navrata su planirane akcije hvatanja Karadžića i Mladića.

Nekadašnji kninski policajac a kasnije lider RSK Mile Martić je, po oceni hrvatskih obaveštajnih stručnjaka, bio mnogo oprezniji od drugih: imao je dobro razrađenu zaštitu od eventualnih prisluškivanja. Biljanu Plavšić i Momčila Krajišnika hrvatske službe su godinama prisluškivale bez ikakvih teškoća.

Naravno da NSEI ne bi mogla da odradi ovakve poslove bez saradnje i izdašne pomoći zapadnih obaveštajnih službi. Hrvatsko elektronsko prisluškivanje doživelo je značajan kvalitativni skok naročito krajem 1995. godine, što koincidira sa dolaskom snaga NATO u ovaj region.

SRJ najinteresantnija

Američka agencija za nacionalnu bezbednost opremila je hrvatske prislušne službe opremom vrednom dvadeset miliona dolara i obučila im ljude. Na taj način je hrvatska Nacionalna služba za elektronsko izviđanje ostala deo globalnog američkog sistema prisluškivanja. Ako je to tačno, onda je Hrvatska jedna od retkih evropskih zemalja koje mogu elektronski da nadziru čak i satelitske komunikacije širom sveta.

Po okončanju rata promenili su se i prioriteti prisluškivanja: uz vojne informacije, hrvatska obaveštajna zajednica je počela sve više da se okreće civilnim ciljevima u susednim državama, prvenstveno u SRJ. Na ovim poslovima angažovani su i pojedini oficiri bivše JNA. Na području Hrvatske JNA je svojevremeno imala sličan prislušni centar u Velikoj Buni kod Zagreba koji je u jesen 1991. godine zauzet zajedno sa skupocenom opremom za prisluškivanje kratkotalasnih komunikacija.

Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića bilo je teže prisluškivati nego Miloševića

Posao u ovoj hrvatskoj službi ne može da se dobije na javnom konkursu, ali se zato na fakultetima pomno prate posebno daroviti studenti matematike, fizike, elektronike... kojima se po završetku studija nude "zanimljivi i dobro plaćeni poslovi". Zato je prosečna starost hrvatskih "prisluškivača" oko trideset godina, a prosečna plata početnika nešto više od dve hiljade maraka. Oni svakog meseca prikupe oko sto hiljada informacija od kojih se svega dva odsto tretiraju kao informacije obaveštajnog karaktera.

Razrađeno je nekoliko nivoa prioriteta praćenja telefonskih brojeva koji se prisluškuju. U takozvanu crvenu grupu uknjiženi su "kapitalci", odnosno osobe ili ustanove koje u obaveštajnom smislu mogu da pruže najviše. U istu kategoriju svrstani su i ljudi za koje su zainteresovane druge strane obaveštajne službe ili međunarodne institucije poput Haškog tribunala.

Posebno se prate telefonski razgovori lica sa prebivalištem u SRJ i BiH za kojima su raspisane poternice zbog "rušenja ustavnog poretka Republike Hrvatske". Stoga hapšenje takvih osoba, prvenstveno srpske nacionalnosti, na graničnim prelazima sa Hrvatskom nisu puka slučajnost.

Inače, na čelu te hrvatske službe, koja je u sastavu Ureda za nacionalnu sigurnost (UNS), nalazi se četrdesetogodišnji Ivan Baketa, bivši oficir JNA, inženjer-analitičar u vojnoj bazi Divulje kod Splita, a kasnije pukovnik Hrvatske vojske. Na to mesto ga je postavio svojevremeno lično Tuđman na preporuku sina Miroslava, bivšeg šefa svih hrvatskih tajnih službi. Posle promene vlasti u Hrvatskoj Baketa je jedan od retkih koje je novi hrvatski predsednik Mesić ostavio na starom mestu.

Dve lokacije

Na najmanje dve lokacije na području Hrvatske smeštena je oprema za elektronsko prisluškivnje koju je isporučila CIA 1995. godine.

Jedan prislušni centar se nalazi kod Okučana u staroj vili, a drugo sedište elektronske špijunaže nedaleko od Slavonskog Broda, okruženo vinogradima. Odatle godinama hrvatske obaveštajne službe i CIA pomno prisluškuju sve komunikacije u BiH i Jugoslaviji.

I danas su prislušne antene okrenute prema susednim državama. Hrvatski obaveštajni stručnjaci tvrde da nema osobe ili institucije u SRJ i BiH koju oni ne mogu da prisluškuju.