Dački kralj Boirebista, ispruženog tela i nalakćen na spojene kože oštro dlakih karpatskih vukova, jedva je uspevao da savlada dremež koji mu je umrtvljivao izmoždeno telo. Ispred njega je tekla velika reka, mirno, kao da se hiljadama godina tu ništa nije događalo. Sa brda iza njega su dopirali povici vojnika, zabavljenih pljačkom i ubijanjem preživelih neprijatelja. Smetao mu je i težak vonj zapaljenih drvenih greda naselja koje je upravo slistio, činilo mu se kako ga danima neće isterati iz nozdrva.

Pokušavao je da ne misli na to, usredsredio se na veliku reku, po kojoj je sunce izvodilo poslednju igru pred zalazak. Možda bi i uživao da nije bilo tog prosto opipljivog zadaha smrti: još jedan trijumf u nizu na ovoj divljoj zemlji koju je želeo da pripoji svojoj kraljevini.

Pokrenuo se, ispravio leđa, krajičkom oka pogledao na zgarišta iza sebe, na malenu tvrđavu koja to više nije, na gradić koji više nikad neće oživeti i robu Skitu, usredsređenom na svaki njegov pokret, rekao:

"Hoću da pošaljem pismo u prestonicu Sarmisegetuzu!"

Glasnik je sedlao konja dok je vladar završavao pismo u kojem je kratko izvestio kako je razorio naselje nekakvog plemena. Mogao je tada da otpočine u skromnom vojničkom šatoru, koji će ga bar malo zaštititi od hladnog večernjeg vetra što je počeo da nadima i podiže barjake na pobodenim kopljima.

Boirebista nije ni slutio da je te večeri zatvorio jednu knjigu koja će tek posle više od dve hiljade godina početi da se prelistava na sasvim drugačiji, ali ne manje uzbudljiv način.

Privezak u obliku goluba

Bilo je to pola veka pre nego što je rođen mesija kojeg svet poznaje po imenu Isus Hristos.

Blago na dlanu

Godina je 2001, puna dva milenijuma i još neka decenija su prošli od tada, datum 14. septembar, petak, 11 sati i 30 minuta. Židovar, brežuljak na južnom delu Deliblatske peščare, nekoliko kilometara udaljen od Dunava, sa kojeg jasno mogu da se vide, ali samo kad vetar ne poseje po vazduhu prašinu i sitan pesak, tornjevi crkava u selima Orešac i Straža, kuće među kojima ima velelepnih, izgrađenih šilinzima od gastarbajterskog rada, i na drugoj strani dimnjaci termoelektrane u Kostolcu. Tu je i neizbežni Dunav, možda je u vreme onog dačkog kralja tekao koji kilometar bliže, a sad treba bar sat ili sat i po pešačenja do njega.

Na vrhu brda je sasvim drugačije društvo od onog ratobornog i surovog od pre 2050 godina. I oružje im je drugačije. Najubojitiji su im krampovi i lopate, ali su se svi opremili malim mistrijama specijalnog oblika, špahtlama, a poneko dletom, olovkom, notesom i fotoaparatom.

Arheološka ekipa sa radnicima provodi uobičajeni dan ožežena suncem pravo u potiljak. Još su šest dana tu, napunili su vreće i kutije kojekakvim materijalom, trebaće im meseci da to očiste u svojim kabinetima i laboratorijama, da konzerviraju, spoje i utvrde od čega su ti delići i kojem vremenu pripadaju.

Sasvim običan dan je uzburkao uzvik studentkinje arheologije Marije Maričić. Svi su pobacali alatke i sjatili se oko nje, njene koleginice i arheologa Mirka Pekovića. Zaista, taj uzvik je mnogo obećavao, možda baš ono što svaki arheolog u duši priželjkuje kad krene na neko iskopavanje.

To je, kako su stručno podelili, blok jedan prvog sektora na vrhu Židovara. Na jednom mestu, na potpuno ravnoj površini, sedamdesetak centimetara ispod trave što se do ovog leta blaženo povijala, izvirivao je čudan predmet, još neviđen ovde.

Dačka fibula tipa jarak

Metal, prsti su skinuli tanak sloj zemlje sa njega - plemeniti metal, oči su se upiljile - srebro.

- Bio je to dobošasti srebrni privezak, veličine tri puta tri centimetra - još je uzbuđen dok se vraća na taj dan arheolog iz Vojnog muzeja Mirko Peković. - Tako nešto na Židovaru nikad nije bilo nađeno. Sve nas je bila obuzela groznica. Da li je to slučajno ispušten deo nakita ili smo samo zagrebali po površini nekakve riznice? Svi su dotrčali. Radnike prosto nismo mogli da sklonimo odatle. A naslućivali smo da to neće biti jedino uzbuđenje do kraja dana.

Veze sa Heladom

I nije! Proradile su mistrijice specijalnog oblika kakve ne poznaju zidari. Počeo je da izranja komad po komad. Nežno skidanje zemlje sa svakog od njih otkrivalo je da su svi od srebra. Lep rad, filigranski, razni oblici. Kako je sve to dospelo ovamo među jedno pleme, najverovatnije mešavine Kelta i Dačana, koje je tavorilo gotovo primitivnim životom.

Do večeri, do mraka koji im se, činilo se, brzo primakao, izbrojali su dve ogrlice dužine 25 centimetara, dva prstena, osam većih fibula, jednu malu, ogledalo, nož oblika sove, osamdesetak privezaka iskucanih tako da liče na golubove, vrapce i lica ljudi... Sve od srebra. Pored njih su bile i kuglice za ogrlicu od ćilibara, zatim kuglice koje je vešti zanatlija napravio kombinujući srebro i ćilibar. Na dve se raspoznaju i tragovi zlata. Srebrne ptice imaju u očima poludrago kamenje crvene boje. Sve u svemu - oko dva kilograma. Blago kojim bi se svaka carica dičila.

Arheolog dr Miodag Sladić, naučni saradnik na Filosofskom fakultetu u Beogradu, kaže da je Židovar, inače dvadesetak kilometara južno od Vršca, poslednja linija nadiranja Kelta ka istoku. Bio je isturena tačka sa koje su lepo mogli da se kontrolišu ovaj deo Deliblatske peščare i ušće Karaša u Dunav. Karaša više nema. Vode su mu skrenute u kanal Dunav - Tisa - Dunav. Ostalo je močvarno tle na mestu gde se ova reka, uvek bogata ribom, migoljila često menjajući poslednje metre pre nego što bi se ulila u Dunav.

- Nalaz pripada periodu mlađeg gvozdenog doba, predrimskom, datuje se u prvi vek pre naše ere - napominje doktor Sladić. - Toliko zasad znamo. Kako je tu dospeo, možemo samo da nagađamo. Srebro je bilo pored ostave veće kuće, na čijem je podu bilo kružno ognjište sa preistorijskom crepuljom. Oko nje su bile postavljene tri velike zemljane posude, za čuvanje hrane i žrvanj za žito. Pored ove ostave otkrili smo i delove podnica od naboja i urušene spoljne zidove kuće koja je prethodno izgorela.

Dr Miloš Jevtić kraj mesta gde je otkriveno blago

Odatle je išao onaj dim koji je toliko smetao kralju svih Dačana.

Rukovodilac radova na Židovaru arheolog dr Miloš Jevtić, docent na Filozofskom fakultetu, napominje da je pre tridesetak godina nešto slično bilo otkriveno u blizini, u takozvanoj Kovinskoj ostavi:

- Deo tadašnjeg nalaza odgovara ovom sa Židovara i po tipu i obliku, ali je Kovinska ostava mnogo skromnija - tamo je bilo svega tridesetak komada. Ovim otkrićem smo obogatili horizont na Ekstra Limesu, na teritoriji varvara koji su padali pod naletima rimskih legija: Panoni, dačko-mizijska plemena, Skordijci... Najverovatnije da je vlasnik ovog blaga bio neki bogati pripadnik dačko- skordijske populacije. Ma koliko da je nalaz iznenađujući, on u krajnju ruku i ne treba da čudi. Ovi ljudi nisu živeli u izolaciji. U prethodnim iskopavanjima smo pronalazili keramiku i predmete od bronze koji se svrstavaju među najlepša i najvrednija ostvarenja preistorije u ovom delu jugoistočne Evrope. Imali su veze i sa dalekom Heladom, na šta ukazuje i jedan ranije pronađeni nož od bronze, koji je nekakvim trgovačkim putevima stigao sa obala Egejskog mora.

Grad džinova

Šest dana do završetka iskopavanja - odbrojavanje unazad. Kao u vojsci. Uostalom, oni su na terenu vojnog poligona. Hranu im spremaju vojnici kuvari, spavaju u jednom magacinu, zaposeli su gvozdene krevete na sprat. I prve čestitke su im stigle od starešina iz vršačkog garnizona.

Sad kad je završena ovogodišnja sezona istraživanja, celo iskopano područje je ponovo prekriveno zemljom. Do sledećeg leta kad će se oni opet pojaviti. Nadaju se da će nadležne ustanove odvojiti više para jer ovakvi nalazi ne izlaze baš često na svetlost dana. Tako nešto nije otkriveno već nekoliko godina u Jugoslaviji, čak ni u ovom delu Evrope.

A u sledećim mesecima maštu može samo da raspaljuje ko je i zašto zakopao srebro. Verovatno je neki od stanovnika, kad je bilo jasno da se grad neće odupreti rimskoj sili, malo začeprkao i sve to gurnuo u zemlju. Zapaljena kuća se srušila preko toga. Pobednici nisu ni pokušavali da razgrnu zgarište i da traže dublje.

Možda je vlasnik izdisao kraj svog blaga, možda je iz nekog žbuna podalje gledao u leđa kralju Boirebisti, očekujući da pobednici odu i da onda pokupi nakit i potraži životnu sreću na drugom mestu. Nije mu se dalo, ratni vihori su ga odneli na drugo mesto. Blago je ostalo u zemlji sve do 14. septembra ove godine.

Sujeverni su meštani u ovom delu najveće evropske pustinje. Znaju da se pre stotinak godina Židovar zvao Paganji varoš, a još su ga njihovi dedovi pominjali kao Grad džinova. Misterija je potpuna, nikad nisu nađeni nikakvi divovski zidovi, niti je moglo da se utvrdi da su tu živeli ljudi sasvim drugačiji od običnih. Ali, s pokolenja na pokolenje su se nadovezivale priče da to područje nastanjuju duhovi. I da nije dobro zanoćiti, pa se niko nije usuđivao da tako nešto učini.

To je sačuvalo brežuljak od noćnih tragača za blagom, mada su tu arheološka iskopavanja počela još pre 53 godine. Onda su prestala i nastavljena su pre nekoliko leta.

Ovog puta je arheologe sreća zaista pomilovala. Ili je i duhovima oslabila pažnja: izgleda da ni oni više nisu kao što su nekad bili.