Uređuje pukovnik profesor dr Vojkan Stanić

Hemoroidi

• Već nekololiko godina imam krvavljenje iz debelog creva. Koristila sam mnoge kreme i čepiće koje sam dobila od lekara kao i razne meleme, ali nije pomoglo. Šta da radim?
(Zabrinuta čitateljka, Sombor)

Krvavljenje i anemija, posebno kod ljudi sa zatvorom i tvrdom stolicom, sa pojavom sveže crvene krvi nakon stolice, uz bol i eventualni prolaps - izbacivanje čvorova na analni otvor - najčešći su znaci hemoroidalne bolesti. Hemoroidi predstavljaju čvorove proširenih vena ispod sluzokože završenog dela debelog creva, a kod nas ih ima oko dve trećine ljudi, i nikada ne prelaze u malignu bolest.

Nažalost, ove simptome mogu dati i druge bolesti organa za varenje, a posebno debelog creva, kao što su polipi i tumori, akutna i hronična zapaljenja sluzokože debelog creva, urođene malformacije krvnih sudova ili proširenja na zidu debelog creva - divertikulumi, kao i još mnoge druge bolesti.

Zbog toga je pre početka lečenja neophodno učiniti opšti pregled bolesnika i njegovog debelog creva. Najjednostavnijim pregledom hirurg ili gastroenterolog mogu da dijagnostikuju do trideset procenata tumora debelog creva, a kada se otkriju na vreme, ovi veoma agresivni tumori se mogu i izlečiti. Svi ovi pregledi su neprijatni, ali ne i posebno bolni, te ih uz adekvatnu pripremu treba učiniti imajući na umu njihovu vrednost.

Lečenje od hemoroidalne bolesti zahteva prilagođavanje životnih navika i načina ishrane ovom stanju kao i lekarsku pomoć.

Veoma je važno regulisati stolicu da bude svakodnevna i ne bude tvrda. To se postiže uzimanjem hrane koja je bogata vlaknima celuloze. Pre svega, to su povrće, kuvano žito, mekinje, razne vrste pahuljica, seme lana i tako dalje. Treba izbegavati hranu sa jakim začinima, feferone i slično, kao i žestoka alkoholna pića i crno vino u preteranim količinama. Povremena upotreba parafinskog ulja može biti od pomoći, dok treba izbegavati razna sredstva za čišćenje, jer naglim pražnjenjem stolice samo mogu pogoršati stanje.

Gladovanje i izbegavanje pražnjenja stolice su takođe kontraproduktivni. Posle stolice se preporučuje izbegavanje upotrebe toaletnog papira uz obavezno pranje vodom i sapunom. U slučaju većih tegoba mogu pomoći kupke u mlakom rastvoru sapunice.

Hemoroidalna bolest se deli na četiri stadijuma. Zavisno od uznapredovalosti stanja uz primenu mera higijensko-dijetetskog režima planira se i lečenje. U početnom stanju biće dovoljno povremeno korišćenje antihemoroidalnih krema i čepića. Za uznapredovala stanja u svetu i kod nas su široko prihvaćene dve vrste lečenja, sklerozaciona terapija i primena gumi ligatura po Baronu, ili njihova kombinacija. Ova se terapija primenjuje u većini hirurških ustanova u Beogradu, a posebno na VMA i Institutu za digestivnu hirurgiju UKC Srbije.

Sklerozaciona terapija podrazumeva ponovljeno davanje injekcija sa sklerozantnim sredstvom u sluzokožu iznad hemoroida, u mesečnim intervalima koji se produžavaju, što dovodi do povlačenja hemoroidalnih čvorova. Gumene ligature se postavljaju oko vrata čvorova pomoću posebnog aparata što potom dovodi do njihovog tromboziranja i eliminacije. Ovim se postupcima kod oko 90 odsto bolesnika stanje reši definitivno ili se oslobode tegoba u dužem periodu. Ako se ovim merama bolesnici ne oslobode tegoba, neophodno je učiniti hiruršku intervenciju, koja je veoma efikasna i bezbedna, i zato je ne treba izbegavati.

Dakle, reč je o bolesti koja se uz neophodnu saradnju bolesnika i lekara može povoljno rešiti.

Docent dr sci. med. Vladimir M. Ćuk,
hirurg

Veštački kuk

• Imam 62 godine. Utvrđeno mi je da bolujem od artroze zgloba kuka i da treba da mi se ugradi veštački kuk. Kakva je to operacija i da li se može obaviti u VMA?

(Z. Veljković, Smederevo)

Različita oboljenja mogu dovesti do propadanja zglobne hrskavice i kosti što se manifestuje bolom, ograničenjem pokreta u zglobu i otežanim hodom. Ukoliko je reč o velikim zglobovima, kao što je kuk, tegobe mogu dostići takav stepen da bolesnik postane praktično nepokretan. Savremena ortopedija je u mogućnosti da ugradnjom veštačkog kuka (endoproteza kuka) omogući bezbolan i stabilan kuk i povrati funkciju zgloba, odnosno omogući normalno kretanje ovakvih bolesnika.

Postoje delimična i totalna endoproteza kuka.

Delimična se primenjuje kod uglavnom starijih osoba kod kojih je došlo do preloma vrata butne kosti u sklopu zgloba kuka i kod kojih je očekivana dužina života nekoliko godina. Zamenjuje se glava i vrat butne kosti, a čašica na karlici ostaje normalna. Poenta je da se ovi bolesnici što pre dignu iz kreveta, oslone na povređenu nogu i izbegnu komplikacije dugog ležanja što ovim bolesnicima veoma često ugrožava život.

Totalna endoproteza podrazumeva promenu i glave butne kosti i čašice na karlici. Postoje takozvana cementna i bescementna endoproteza zgloba kuka. Cementna se primenjuje kod osoba iznad 60 godina i trajanje je oko 15 do 20 godina. Bescementna se koristi kod osoba mlađih od 60 godina, pa i kod onih u trećoj deceniji života. Predviđa se da je trajanje ove endoproteze nekoliko decenija, pa i doživotno.

Danas je tehnologija izrade veštačkih kukova izuzetno napredovala i rezultati ovakve operacije su veoma dobri. Potrebno je da se radi u centrima koji imaju odgovarajuću opremu i obučene stručnjake za ovu vrstu hirurgije. U VMA se ova operacija izvodi rutinski.

Potpukovnik docent dr sci. med. Zoran Popović, ortopedski hirurg

Matične ćelije

• Načuo sam nešto o istraživanjima vezanim za matičnu ćeliju i o rezultatima koji će uneti revoluciju u tehnologiju transplantacije. Da li je to već negde primenjeno i kod kojih organa?

Transplantacija matičnih ćelija hemotopeze je široko prihvaćeni oblik lečenja od hematoloških maligniteta u svetu sa tendencijom da se indikacije za ovaj tretman sve više proširuju. Do sada je u VMA urađeno više od sto presađivanja matičnih ćelija hematopeze i to uglavnom bolesnicima sa hematološkim malignitetima.

Međutim, ova transplantacija se radi i kod hematoloških bolesnika koji nemaju maligne bolesti (anemije, nasledne teške imunodeficijencije) ili kod osoba koje imaju solidne tumore (karcinom dojke). Izvor matičnih ćelija hematopeze može biti kostna srž, ali one se mogu prikupiti i iz periferne krvi. Davalac je najčešće neki bliski srodnik, ali to može biti i osoba koja ima odgovarajuću sličnost u krvnogrupnim i tkivnim antigenima. Takođe, matične ćelije se mogu uzeti i zamrznuti od bolesnika kada je u fazi remisije bolesti, da bi mu se vratile nakon primene odgovarajuće terapije.

Iako se malo zna o molekularnim mehanizmima koji regulišu rast i diferencijaciju ćelija, logično je bilo pretpostaviti da će se matične ćelije prikupljene iz kostne srži ili periferne krvi diferentovati u pravcu različitih krvnih loza. Međutim, smela predviđanja i neki eksperimenti na životinjama su ukazali na važnost mikrookoline u kojoj se nalaze matične ćelije i specifičnih faktora rasta na njihovu diferencijaciju i u drugom pravcu. Tako su ove ćelije implantirane prvo kod eksperimentalnih životinja, a posle toga i kod obolelih od Alchajmerove bolesti, i stimulisane raznim faktorima neophodnim za rast i diferencijaciju nervnog tkiva diferencirale u pravcu nervnih ćelija.

Ovi rezultati, iako preliminarni, pružaju veliku nadu da će sa boljim razumevanjem gena i njihovih produkata koji učestvuju u regulaciji diferencijacije ćelija biti moguće efikasnije lečiti i izlečiti ljude od bolesti kod kojih je dosadašnji način terapije samo usporavao tok oboljenja.

Matične ćelije zbog pristupačnosti i dugovečnosti predstavljaju gotovo idealne ciljne ćelije za terapiju genima, čiji produkti mogu uticati na lečenje od naslednih, ali i malignih, infektivnih, kardiovaskularnih i autoimunskih bolesti. U eksperimentalnim uslovima transdukcija humanih matičnih ćelija je bila uspešna, a regulacija aktivnosti ubačenog gena zadovoljavajuća (kao vektor za terapijski gen najčešće se koriste izmenjeni RNK i DNK virusi). Ipak, u kontrolisanim kliničkim studijama nisu dobijeni ovako ubedljivi rezultati, ali se na rešavanju ovog pitanja u svetu radi intenzivno više od deset godina.

Profesor dr sc. med. Zvonko Magić,
patofiziolog

Paradentoza i lečenje

• Stomatolog mi je rekao da bolujem od paradentoze. Imam pedeset godina i dugogodišnji sam pušač. Da li je to doprinelo ovom oboljenju i kako da se izlečim?

(L. J., Bačka Topola)

Paradontopatije spadaju među najmasovnije bolesti savremene civilizacije. To su bolesti potpornog aparata zuba, odnosno tkiva koja povezuju zube i viličnu kost. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od devedeset odsto svih odraslih osoba u bilo kom kraju naše planete boluje od nekog oblika paradontopatije.

Bolest prvo prati otok, crvenilo i krvarenje desni, a potom klaćenje zuba i pomeranje iz njihovog ležišta. Desni se u kasnijem stadijumu povuku, tako da korenovi bivaju ogoljeni. Prisustvo velikih količina čvrstih i mekih naslaga izaziva stalno zapaljenje koje je uzrok neprijatnog zadaha iz usta. Rasejavanjem bakterija i njihovih produkata po krvotoku biva ugroženo i ukupno zdravstveno stanje bolesnika.

Mnogobrojni su uzroci nastanka oboljenja desni i paradontopatije. Osnovni je lokalne prirode, na prvom mestu naslage na zubima, to jest dentalni plak i zubni kamenac. Tu treba ubrojati i neke loše navike, pušenje, disanje na usta, stiskanje zuba, noćno škripanje, grickanje stranih predmeta...

Neka opšta sistemska oboljenja kao i hormonalni poremećaji (pubertet, graviditet), stres i nasleđe, starenje, takođe mogu imati dominantnu ulogu u nastanku paradontopatije.

Za lečenje postoje dve osnovne metode: konzervativna i hirurška. Konzervativna podrazumeva uklanjanje svih čvrstih i mekih naslaga, upotrebu raznih medikamenata, obuku pacijenta za održavanje oralne higijene, redovne kontrole, održavanje postignutog stanja. Hirurška - radikalno odstranjivanje promenjenog tkiva uz primenu zamenika za izgubljeni deo koštanog tkiva oko zuba.

I jedna i druga terapija imaju za cilj zaustavljanje progresije bolesti što se izjednačava sa izlečenjem.

Docent dr Smiljana Matić,
oralni hirurg

Sarkoidoza i lečenje

• Imam 24 godine. Pre dva meseca, bez prehlade, imala sam visoku temperaturu i bolove u kolenima. Istovremeno su se pojavile promene na nogama u obliku okruglih, crvenih i bolnih otoka. Kada sam se javila lekaru, slikali su mi pluća i uzeli krv na analizu i utvrdili da imam sarkoidozu. Od lekova preporučen mi je samo brufen i da se javim na kontrolu za mesec dana. Kakva je to bolest i kako da se lečim. Ima šestomesečnu bebu. Da li smem da je dojim i da li je to zarazna bolest?

(R. B., Užice)

Sarkoidoza je nemaligna i nezarazna, sistemska granulomatozna bolest. Pripada grupi oboljenja koja su uslovljena imunološkim mehanizmima i odlikuju se formiranjem granuloma, čvorića, sastavljenih od zapaljenskih ćelija karakterističnog rasporeda u obolelom tkivu.

Bolešću mogu biti zahvaćeni svi delovi organizma, ali su to najčešće pluća. Sarkoidoza pluća se manifestuje simetričnim uvećanjem limfnih žlezda hilusa pluća i medijastinuma ili promenama u plućnom parenhimu, što se dokazuje rendgenskim snimkom pluća. Često su zahvaćeni koža, oči i limfne žlezde. Oboljenje se najčešće javlja kod mlađih osoba, između 20 i 40 godina života.

Uzročnik i okolnosti koje dovode do bolesti su nepoznati, ali to nije zarazna bolest i ne prenosi se dodirom, kao ni dojenjem.

Uprkos tome što oboljenjem može biti zahvaćen svaki deo organizma, gotovo 25 do 50 odsto bolesnika nema nikakvih tegoba, već se bolest otkriva rendgenskim snimkom pluća. Bolesnici najčešće imaju respiratorne tegobe: suv kašalj, bol u grudima, osećaj nedostatka vazduha u naporu. Nekad su pridruženi opšti simptomi kao temperatura, malaksalost, gubitak na telesnoj masi, bolovi u velikim zglobovima i promene na koži.

Nodozni eritem, pečataste promene slične koprivnjači obično se javljaju na koži donjih ekstremiteta, često kao prva manifestacija bolesti i najčešće iščezava za mesec dana. Uporedo sa ovim može se javiti povišena telesna temperatura i bolovi u velikim zglobovima, na primer skočnom zglobu, kolenu ili ramenu. Na učinjenoj radiografiji pluća postoji simetrično uvećanje hilarnih limfnih žlezda. Ovakav oblik sarkoidoze je utvrđen kod Vas. Češći je kod mlađih žena, dobre su prognoze i po pravilu tokom prve godine spontano dolazi do izlečenja, a ponovna pojava bolesti je retka.

U sklopu ispitivanja bolesti potrebno je da se pored radiografije pluća učini i kompjuterizovana tomografija grudnog koša, složeni testovi funkcije pluća i bronhoskopija sa bronhoalveolarnom lavažom. Korisni su i pregledi kardiologa i oftalmologa.

Dijagnoza se najsigurnije utvrđuje kada su klinički ili radiološki nalazi potpomognuti histološkim.

Specifično lečenje od sarkoidoze ne postoji. Kod mnogih osoba lečenje nije neophodno, jer je bolest dobre prognoze i u visokom procentu pokazuje sklonost ka spontanom izlečenju. Međutim, kod nekih ima agresivan tok i dovodi do oštećenja tkiva i organa. U takvim okolnostima primenjuju se kortikosteroidni lekovi, čijom primenom dolazi do poboljšanja, ali je i ponovna pojava bolesti češća nego posle spontanog izlečenja pa je i dugotrajna korist sa ovakvim lečenjem još neizvesna.

Pukovnik docent dr sc. med. Ilija Tomić,
pneumoftiziolog

Stentovi

• U poslednje vreme često se govori i piše o federima, federčićima, odnosno stentovima koji se ugrađuju u krvne sudove. Pominju se srčane arterije i ugradnja stentova u funkciji sprečavanja ponovnog suženja arterije posle širenja balonom. Šta su stentovi i gde se sve koriste?

(D. Cvetković, Niš)

Ideju i primarni koncept stenta postavio je radiolog Čarls Doter još 1969. On je samo pet godina ranije uradio prvu intervenciju "nehirurškog" širenja krvnog suda da bi poboljšao cirkulaciju. Njegov vizionarski rad je otvorio eru najrazličitijih intervencija koje, pored krvnih sudova, obuhvataju i mnoge druge organe i sisteme organizma gde direktnim pristupom, bez hirurškog zahvata, utiču na lečenje od najrazličitijih oboljenja.

Interventne ili minimalno invazivne metode lečenja predstavljaju najbolji spoj medicinskog znanja i savremene tehnologije. Stentovi, ma kako spektakularno izgledali, samo su deo širokog dijapazona mogućnosti interventne radiologije (i kardiologije). Tek osamdesetih godina počela je ugradnja stenta u krvne sudove ljudi, a devedesetih i u srčane arterije. Ugradnja u srce je zahtevala rešenje mnogobrojnih konstruktivnih zahteva koje je nametao ovaj organ u stalnom kretanju.

U suštini, reč je o cevastoj, mrežastoj, elastičnoj protezi od specijalnih biokompatibilnih čeličnih legura koja se u komprimovanom stanju uvodi u krvni sud i zatim širi na potreban prečnik. Ovo širenje se obavlja punjenjem balona preko kojeg se nalazi stent ili spontano po oslobađanju od uvodnika.

Potreba za ugradnjom stenta u krvni sud proizašla je iz okolnosti da se posle širenja suženja krvnih sudova već klasičnim balon kateterom povremeno pojavljuju naknadna suženja - restenoze. Nismo uvek zadovoljni postignutim efektom širenja krvnog suda samo balonom, pa stent obavlja dodatnu korekciju širine. Stent je u stanju da pregradi rascepe i ograničena proširenja krvnog suda i time spreči potencijalne komplikacije. Generalno, stentovi "armiraju" krvni sud, a svojim elastičnim pritiskom ne dopuštaju ponovno formiranje suženja.

Stentove smo primarno koristili samo u "perifernim" arterijama. Najčešće su to bile arterije donjih ekstremiteta, prvenstveno bedrene.

Danas stentove ugrađujemo u gotovo sve krvne sudove, ali i u različite cevaste organe, kao što je dušnik, jednjak, delovi creva, žučni i mokraćni putevi. Nova generacija presvučenih stentova uspešno zamenjuje složenu operaciju aneurizme aorte (lokalno proširenje aorte u grudima ili trbuhu) prekrivanjem odgovarajućeg segmenta aorte.

Profesor dr sc. med. Svetozar Pervulov,
radiolog