Hipokratova bista

Poštovana redakcijo!

Pre tri meseca uputili smo vam pismeni predlog u kome smo vas zamolili da dodelite Hipokratovu bistu dr Nadi Šarčević, lekarki u Bukovcu.

Obrazloženje smo dali zbog čega je predlažemo, a vi nam niste ništa odgovorili.

Bićemo slobodni da vam se ponovo obratimo da naš predlog prihvatite i da doktorku Šarčević nagradite, a verujte ona to zaslužuje kao vrsna lekarka.

Bratski vas pozdravljamo.

Vlado Marković,
Bukovac

Pismo koje ste nam poslali pre tri meseca nismo dobili tako da o Vašem predlogu ništa ne znamo. Možda ćemo Vas, posle ovog odgovora, malo razočarati. Mi smo nekad nagrađivali Hipokratovom bistom zaslužne lekare, ali to već ne činimo desetak godina.

I pored svega, hvala Vam na predlogu, možda ćemo razmisliti da ponovo uvedemo to priznanje.
Redakcija

Znaju Srbi i za mirenje

Mirenje, pa i pred TV kamerama, nije marketinški postupak gospode Čovića i Trajkovića. Imali su stotine drugih načina da se predstave javnosti da im je do toga stalo. Mirenje, ovih ljudi, u ovom slučaju, predstavlja mirenje dvojice državnika, republičkog i saveznog, i to kako značajnih za rešavanje teškoća na Kosovu i Metohiji, u Srbiji i SRJ.

Uz iskrene čestitke i opštu radost želimo da verujemo, u interesu svih nas, da će ovaj slučaj preći u običaj, da će se konačno naši uvaženi političari prepoznaviti po pomirljivosti, a ne aroantnosti i drskosti.

Dijaspora sa posebnim simpatijama gleda na to. Dvadeset prvi vek u matici počinje mirenjem njenih viđenih ljudi.

Bez obzira na individulna mišljenja, čini se da je ovo događaj za istoriju.

Patriotska stranka dijaspore,
Beograd

Da ne ostanemo na ulici

Nalazimo se u veoma teškoj situaciji. Kuća u kojoj stanujemo majka i ja, ako to može i da se nazove kuća, veoma je stara i posle svake obilnije kiše se urušava. Nedavno je u sobi gde spavamo otpao plafon, umalo da nas pobije.

Iako smo u teškoj materijalnoj situaciji, mi ponekad kupimo "Ilustrovanu" ili nađemo neki stari broj pa čitamo. Vidimo da pomažete unesrećenima svojim pisanjem, pa se nadamo da ćete i nama pomoći. Nemamo nikakvu imovinu, ni pokretnu ni nepokretnu. Mama i ja skupljamo stari papir i nekako preživljavamo prodajući ga. Mama je, pored toga, i bolesna, dolazi zima, pa ne znam kako ćemo da preživimo u našoj polusrušenoj kući.

Zato vas molimo da objavite ovo naše pismo. Sigurne smo da će nam ljudi dobre volje, kada ga pročitaju, izaći u susret i pomoći nam.

Molim vas, nemojte nas odbiti, uvek ste bili dobar i human list, mnogima ste pomogli. Ne dozvolite da zimu provedemo na ulici.

Unapred vam na svemu zahvaljujemo.

Ruženka Horvat,
Veselina Masleše 19,
21400 Bačka Palanka

Rudari ili bravari

Obično se na ovim stranama pojavljuju pisma čitalaca upućena nama, upućena drugim čitaocima. Zašto, međutim, ne bismo malo okrenuli stvar? Zašto drug mašinbravar Tihomir Tejić iz "Kolubare" ne bi zaslužio jedno pismo? Ako ni zbog čega drugog ono zato što njegov kolega po zanatu, kad je pisao pisma, pisao ih je sa velikim "P". Mislim da bi i drug Tejić ovo pismo mogao da shvati kao pismo sa velikim "P".

Elem, 4. oktobra 2001. godine u dnevniku Televizije "Studija B" primalac pisma se javno zapitao kako on može da živi sa četiristo maraka. Odmah je odgovorio da ne može pa je to sve nas što smo ga gledali i slušali trebalo da uveri da je štrajk u "Kolubari" nešto sasvim normalno, nešto sasvim uobičajeno, na kraju krajeva nešto sasvim demokratski.

Bilo me je sramota da zagledam u listić sa obračunom plata za prethodni mesec. Možda bi onda drug Tejić ovo pismo shvatio sasvim lično. Zato sam svratio kod komšije, poslanika u saveznom parlamentu da ga pitam kolika mu je plata. Ne znam da li ponosno, da li razočarano, da li sa štrajkačkim namerama, ali odgovorio je - četiristo pedeset maraka. Onda sam na televiziji video ministra Aleksandra Pitića koji je objasnio da i dalje prima platu profesora na Ekonomskom fakultetu: pet stotina maraka što me je odmah navelo na zaključak da je plata ministra manja. Ne smem ni da pitam koliko zarađuje daktilografkinja s dvoje dece što upravo radi dok vi štrajkujete.

Ne smem ni da mislim šta bi bilo kada bi cela zemlja na čelu sa vojnicima, policajcima, lekarima i profesorima krenula u štrajk. Da li bi to bilo legitimno jer razlozi koji su vas naterali da štrajkujete isto tako mogu naterati i njih. Možda neke od njih i pre jer bi, siguran sam, bili presrećni da imaju makar četiri stotine maraka.

Nažalost, takva je zemlja u kojoj danas živimo.

A možda vi samo žalite za nekim vremenima kada vaš kolega po zanatu nije ni znao kolika mu je plata dok je pisao ona pisma sa velikim "P". Sumnjam, jer tada na štrajk niste smeli ni da mislite. Ali, ovo što sada radite onda se zove drugačije, a ne bitka za golu egzistenciju.

S drugarskim pozdravom, jer i pored najbolje volje ne mogu da vas pozdravim rudarskim "srećno".

Mihajlo Dajmak