"Rudari ili bravari"

Pošto ste me prozvali ni kriva ni dužna, na stranama na kojima se pojavljuju pisma čitalaca, iskreno se nadam da ćete u celosti objaviti moj odgovor. Ovde je, dakle, reč o odgovoru, tako da nema potrebe da, kako vi kažete, okrećete stvari.

Prva i osnovna stvar koja me je naterala da se javim jeste ta da ja uopšte nisam mašinbravar, već elektrotehničar i da na glodaru SRS 2000 radim kao električar. Dakle, dragi gospodine Dajmak, svaka sličnost sa pokojnim mašinbravarom je smešna.

Drugo, da vam kažem nešto iskreno, ja nešto preterano i ne cenim ljude koji ogovaraju pokojnike, jer od njih vam i ne preti nikakva opasnost, pa ih možete omalovažavati do mile volje.

Vidim, kritikujete rudare, kažete: "Šta oni hoće"? Pa, lepo je naš narod rekao: "Na sirotinju i zec diže, hajde da kažemo, šapicu".

Postavio bih vam nekoliko pitanja, pa ako na njih odgovorite, ja ću se izviniti svima koji su se našli uvređeni mojom izjavom da plata od 400 maraka nije dovoljona za neki normalan život. Dakle:

Da li ste se nekada u svom životu popeli na bager i da li uopšte znate kako teče proces proizvodnje uglja čiji je finalni proizvod struja?

Da li uopšte imate predstavu kako je to kad ceo dan ili celu noć na kiši ili vetru, po snegu i mrazu, na vrućini ili prašini radite sa stvarima opasnim po život, recimo sa naponima od 20.000 vati?

Da li znate kakav je osećaj kad se davite u blatu, kad svaki drugi-treći dan menjate radno odelo?

Da li znate kako je na +50 stepeni ići u čizmama?

Da li ste ikada pomislili da najviša tačka bagera visine oko pedeset metara mora svakog dana da se obiđe i održava? Stvari sa te visine izgledaju tako male, vi se možda ne biste ni videli.

Kažete da vaš komšija, narodni poslanik, ima platu 450 maraka. Pa, pitajte bilo kog prolaznika na ulici kome bi trebalo dati veću platu, narodnom poslaniku ili rudaru. Kažete malu platu imaju daktilografkinje. Evo ja se slažem, ali vas molim, ali vas stvarno molim, da mi nabrojite koliko je daktilografkinja poginulo na svom radnom mestu, koliko ih je povređeno, koliko je njih obolelo od kancerogenih oboljenja. Da li ih možda ima više nego rudara? Dragi gospodine Dajmak, vi ste, očigledno neupućeni, želeli da iskritikujete rudare i njihove plate. Ja vas javno pozivam da dođete u rudarski basen "Kolubara", pa tek onda da napišete da li su plate velike ili male.

I na kraju, vi u tekstu niste propustili priliku a da ne naglasite da mi ne želite rudarsku sreću. To je samo odraz vaše kulture. Sreća je varljiva. Dođe i ode onda kad se najmanje nadate. Ona se ne može naručiti.

Dragi gospodine Dajmak, ja kao lepo vaspitan i kulturan mladić vama želim sve najbolje u životu i još vas pozivam da ako nekada budete prolazili kroz Lajkovac, svratite na domaću rakiju i pršutu, na domaći med i pogaču. Ovde će vas svi tako dočekati. Ovde još žive Srbi i stari srpski običaji.

Tihomir Tejić,
14226 Jabučje,
Lajkovac

Najiskrenije se izvinjavam što sam u brzini pobrkao dva zanimanja, u čiju časnost ni trenutka nisam sumnjao. Reč je o nečem drugom!

Mihajlo Dajmak

Zemlja smešnih ljudi

Voleo bih da se stavim pod zaštitu policije jedne strane zemlje i da otuda pišem panagirike o svom poštenju napadajući usput sve koji su mi se ikad zamerili. Koliko bi mi samo zadovoljstva pričinila mogućnost da odande izražavam svoje nade da će moja voljena otadžbina krenuti putem demokratije i poštovanja valjanih zakona. Možda bih se snebivao i dvoumio da li da spomenem "sumnjivce naoružane snajperskim puškama sa nišanima za noćno ciljanje" što se vrzmaju oko moje kuće, ali bih verovatno i to učinio. Pragmatično. Sve bih dao od sebe, pa i više, samo da sačuvam bogatstvo, ako bih ga kojim slučajem imao.

Nemam bogatstvo. Možda sam i nesposoban da ga steknem, ne umem, ne leži mi? Pre bih rekao da nisam bio dovoljno blizak s vlašću i s ljudima koji su mogli da me poguraju na putu u kapitalizam, živeo sam daleko od državne kase i partijskih lagodnosti.

Porodica Karić na čelu s Bogoljubom prebegla je u Rusiju ne zbog brige za sopstvene živote, kako bi to hteli da predstave, već da ne bi platili bogu božje i caru carevo. Kada je zamršeno klupko oko finansijskih i bankarskih poslova (njihove) "Astra banke" počelo da se odmotava, kada su raskrinkani bar neki mehanizmi dugogodišnje muže nesrećnih komitenata i poslovnih partnera, kada je došao račun za ekstraprofit, dali su se u beg.

A šta misle o nama, običnim smrtnicima bez ikakve šanse da se "stavimo pod zaštitu policije jedne zemlje", najbolje pokazuje njihovo uverenje da će proći priča o snajperistima i eventualnom atentatu na "lik i delo" porodice Karić. Jer, to znaju i pripravnici među "reketašima": čuvaj velikog dužnika da mu ni dlaka ne zafali s glave, bar dok ne vrati dug, a male trebi kao vaške, za nauk ostalima.

Baš me interesuje šta će se sve otkriti o čansom poslovanju BK kompanije.

Dušan Lazić,
Beograd

Alo nije luksuz

Spravom ste se obrušili na Elektrodistribuciju, jer nam šalju paprene račune, ne razmišljajući da to može da im se vrati kao bumerang. Da se narod jednom ujedini i otkaže poslušnost. Pa, šta će onda. Raspad sistema, ali i države. Na vidiku je ozbiljna zima. Ali...

"Telekomovi" telefoni i računi koji stižu narodu takođe su varnica na buretu baruta narodnog nezadovoljstva. A tome se pridaje mala pažnja. Grubo, monopolistički nam zavlače ruku u džep, bez pardona. Raznim mahinacijama, skraćenjem dužine impulsa, ukidanjem gradske neograničene tarife... na sve načine, tajne i javne, zavlače nam ruku u džep, želeći da nas vrate u 19. vek. Jer, veze nam ionako ne valjaju, šušte, krče, mešaju se glasovi, da smo od Evrope veoma daleko.

Trošim mesečno oko hiljadu impulsa, a račun iz septembra prošle godine i ove mi se razlikuje utoliko što je današnji novi - pet puta veći. Dok u Evropi impuls pojevtinjuje - nude se razne pogodnosti, nagradne igre, samo da se troši - kod nas je i gradski razgovor ograničen i iseckan minutažom koja košta.

Danas, recimo, na Internetu, noću, osim što plaćam provajderu cenu sata po zakupu od tridesetak dinara, trošim po satu petnaest impulsa, a do pre dva meseca je to bio jedan impuls, jer je reč o gradskom pozivu. Hoćemo da modernizujemo državu, dovodimo Bila Gejtsa i "Majkrosoft" u Srbiju, a telefon zbog cene - postaje luksuz. I još se "Telekomovi" radnici bune, traže plate, štrajkuju. Ko onda uzima kajmak?

Strahinja Stojković,
Zemun

Humanost na delu

Smatram svojom obavezom da javno zahvalim uredništvu lista "Timok" i novinarki Slavici Marković koja je napisala priču o jednoj volonterskoj humanitarnoj organizaciji u Zaječaru, osnovanoj marta 1973. godine pod imenom "Majka Tereza iz Zaječara".

Sa velikim vremenskim zakašnjenjem dobili smo moralnu satisfakciju koja se nikakvim novcem ne može platiti. Sve ove godine pomagali smo bolesne, siromašne i nesrećne. Po evidenciji bilo nas je sedamsto, od dece do penzionera, građana svih zanimanja koji su učestvovali u više od sto akcija.

Bili smo i ostali armija heroja-humanista.

Koristim priliku da zahvalim i vašem listu "Ilustrovanoj Politici" i novinaru Desimiru Milenkoviću. On je pišući o humanim Zaječarcima upoznao mnoge zemljake, koji su, naravno, imali priliku da dođu do vašeg časopisa, sa radom naše volonterske organizcije.

Od mnogih smo dobijali i pisma podrške, kako iz zemlje tako i iz daleke Amerike i Australije. Zato hvala "Timoku", "Ilustrovanoj Politici" i Radio-Zaječaru.

Nedavno je još jedna humana sugrađanka Svetlana Vojvodić dopremila u moj stan veću količinu solidarne pomoći u odeći, obući, igračkama i knjigama za decu bez roditelja, koja će biti raspoređena. Hvala svima i neka vas čuva Bog.

Ljubinka Kovačić-Nikolić,
Zaječar

Opasni kilovati

Vaš novinar Ozren Milanović je uložio dosta truda (2230. broj "Ilustrovane", tekst "Kilovati opasni po život") da uz prilično bombaste naslove i podnaslove zaplaši nesrećne penzionere koji se greju na struju. Ali, trebalo je bar da se potrudi i obavesti se kako će se struja obračunavati po tom, najblaže rečeno, neobičnom tarifnom sistemu. Kad je izračunao da će neophodnih 2.500 kwh (kilovat/časova, a ne kilovata) za dvosoban stan sa grejanjem na struju koštati 12.000 dinara mesečno, ispustio je iz vida da najskuplja (crvena) tarifa važi samo za potrošnju preko 1.600 kwh, a to je u ovom primeru 900 kilovat-časova. Potrošnja do 600 kwh se plaća po najnižoj (zelenoj), a od 600 do 1.600 po srednjoj (plavoj) tarifi. Kad se to stavi na papir, dobija se da će tu porodicu struja košta oko 6.000 dinara. Naravno da je i to previše, ali nije 12.000.

Kad se već bavi ovom tematikom, predložio bih da vaš reporter ispita i u sledećem broju "Ilustrovane" objasni jednu nedorečenu stvar u novim akontacijama za sledeći period koje pristižu ovih dana. Rečeno je u štampi, ali nije iskazano ciframa, da će se akontacije izračunavati prema prosečnoj prošlogodišnjoj zimskoj potrošnji. U redu, ali nigde nije kazano koji je odnos dnevne i noćne potrošnje pretpostavljen u akontacijama. To sigurno ne može biti isti odnos kao i prošle godine kada su i niža i viša tarifa trajale po dvanaest sati. Smatram da bi bilo jedino ispravno da se navede broj kilovat-časova koji je uzet u obračun akontacije kao i koliko je pretpostavljeno da će potrošač od toga trošiti u dnevnoj i koliko u noćnoj tarifi i da se sve iskaže ciframa i dinarima na isti način kako je obavljen konačan obračun za prethodni period. Ovako smo umesto svega ovog dobili jedan zbirni iznos koji je nemoguće kontrolisati.

S poštovanjem,
Vaš čitalac
dipl. inž. Ivan Pantelić,
Beograd

Bilo jevtino, a sad...

Poštovana redakcijo,

Ovih dana sam pročitao više tekstova povodom poskupljenja električne energije, a takođe i napis u "Ilustrovanoj" "Kilovati opasni po život". Cene su i ove jeseni tema broj jedan za narod, iako se političari više bave međusobnnim prepucavanjem kao i besplodnim razgovorima-pregovorima o saveznoj državi za koju ne mogu da se slože ni da li postoji.

Ipak, hteo bih da ukažem da se i građani moraju drugačije ponašati nego do sada. Struja, hleb, ulje i šećer bili su do sada jevtini pa smo navikli na tu vrstu socijale, ali valjda imamo veću ambiciju kao narod - da živimo u bogatijem društvu a ne da budemo siromašni sa privilegijom da kupimo jevtin hleb i jevtinu struju. Reforme zato udaraju po svima nama, građanima koji se moraju mnogo racionalnije ponašati, radnicima koji sada štrajkuju a moraju da shvate da se i oni moraju tržišno ponašati. Jer zašto bi javna preduzeća bila nedodirljiva, zašto bi radno mesto bilo dato nekome jednom za svagda. Imali smo u minulim štrajkovima, a posebno u rudniku "Kolubara", čini mi se više želju za očuvanjem privilegija i nerada nego stvarne želje za efikasnijim poslovanjem i plaćanjem prema radu i učinku.

Ono što, nažalost, daje za pravo raznim "sindikalcima" i parazitima koji se kriju iza rudara je što nova vlast nije mnogo učinila na razotkrivanju korupcije u prethodnom periodu i nije jače udarila po Miloševićevim bogatašima tako da je sada ispalo da su oni bili u pravu što su bili bliski sa prošlim režimom jer su zaradili milione. Otuda i toliko nezadovoljstva i pretnji obustavama rada, generalnim štrajkovima... Jer umesto od "viška" korupcije, reforme počinju od viška radnika.

Tihomir Jelić,
Beograd