Devet meseci za odbranu i napad

Imam utisak da se u štampi malo piše o temi koju pokrećem u priloženom tekstu.

Na predlog vlade države koje nema u skupštinsku proceduru je unet Predlog novog zakona o Vojsci Jugoslavije. Vojni rok se skraćuje sa dvanaest na devet meseci i uvodi se "civilno služenje vojnog roka". Srpski cinici su odavno rekli da Englezi uče na Kembridžu, a Srbi na greškama.

Odbrambena doktrina u SFRJ nazivana je "opštenarodnom odbranom". Ideja je bila jasna. Niko ne sme da potpiše kapitulaciju, a u slučaju dolaska okupatora organizovao bi se gerilski otpor koji bi uključivao najšire slojeve stanovništva.

Na vežbama su postizani vrlo dobri i odlični rezultati. Vojni stručnjaci su tvrdili da je tadašnja Jugoslavija imala, po snazi, četvrtu vojsku u Evropi. Sračunali su broj ljudi u uniformama i količinu tada modernog ruskog naoružanja. Cifre su bile neumoljive.

Ali, to nije bilo sve. Žene su trenirale u civilnoj zaštiti, teritorijalna odbrana je redovno vežbala, srednjoškolci i studenti su polagali opštenarodnu odbranu. Svaka fabrika je imala oružje, svaka mesna zajednica, svaka škola...

A onda je došla devedeset prva. Sistem opštenarodne odbrane se pokazao kao savršen. JNA je u Sloveniji izgubila rat od sopstvene rezerve. Zatim rat u Hrvatskoj. Srpski ratnički duh još jednom je dokazan. Odziv na mobilizaciju u Srbiji bez Beograda bio je pedeset odsto, u Beogradu petnaest. Majke su u Skupštini tražile natrag svoju decu, istu onu koja su se nazivala vojnicima dok nije zapucalo. Broj uniformisanog sveta koji je išao iz Hrvatske u Srbiju bio je veći od broja onih koji su iz Srbije išli u Hrvatsku.

Zatim rat u Bosni. Efikasnost amaterskih vojski je prevazilazila sve zabeležene primere delovanja modernih profesionalnih armija. Desetine hiljada mrtvih, milioni izbeglih, gradovi sravnjeni sa zemljom, masovno ubijanje civila, stradanje od prijateljske vatre, samopovređivanje...

Posle četiri godine veliki igrači su zaključili da je vreme za finale. Društvo iz Avijana je pošteno odradilo svoje plate, potpisan je Dejtonski sporazum i dugo željeni mir je došao. Život je nastavljen kao da se ništa nije dogodilo. JNA je postala VJ, na vojnim vežbama su postizani vrlo dobri i odlični rezultati.

Onda su došle devedeset osma i devedeset deveta. Posle, nadasve profesionalno, odrađene intervencije jugoslovenske vojske i srpske policije na Kosovu, veliki igrači su opet odlučili da se umešaju iako su Srbi na referendumu jasno rekli da im to nije dozvoljeno. Dok su zapadni vojni analitičari upozoravali na snagu jugoslovenske vojske i opasnost koja preti njihovim pilotima, Srbi su se skupljali na trgovima i mostovima, u stilu "samo neka dođu, mi ih čekamo".

Zahvaljujući izuzetnoj mudrosti vojnog vrha i profesionalnom ponašanju svih pripadnika vojske i policije, ogromna većina naoružanja je sačuvana. Tenkovi tako što su skrivani, raketni protivavionski sistemi sa radarima tako što radari nisu uključivani, a posade malokalibarskih topova su bile toliko efikasne da se NATO avijacija nije usuđivala da ih napadne ni u samoodbrani. PVO je odradio lavovski deo posla što je utvrđeno i posle dolaska novih i nadasve demokratskih snaga na vlast.

Veliki legalista i patriota dr Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, države koje nema, odlikovao je ove godine pripadnike PVO ordenom ratne zastave nekog reda, nažalost ne znam kojeg, za zasluge u odbrani otadžbine od NATO agresora. Jedan F-117, jedan F-16, račun od trideset milijardi dolara i nekoliko hiljada mrtvih za samo 78 dana. Za širu javnost je samo ostalo nepoznato kakvim sve vrstama ordenja raspolaže Vojska Jugoslavije.

Ipak, promene su bile neminovne. Demokratske snage su zato i došle na vlast da bi menjale stvari u demokratskom smeru. Svojim demokratskim ušima su osluškivale demokratsku javnost koja je tražila demokratske promene i u vojsci. Neko udruženje za ljudska prava predlagalo je skraćivanje vojnog roka i uvođenje institucije "prigovara savesti", i shodno tome, "civilno služenje vojnog roka". To je praktično značilo da bi svaki fizički zdrav, i na prvi pogled mentalno normalan muškarac imao neotuđivo pravo da bira između jedne od dve obaveze služenja državi po sili zakona, sa jedne strane, ili krivičnog gonjenja po tom istom zakonu, sa druge. To je, nesumnjivo, vrhunac pojedinačne slobode u jednom demokratskom društvu.

Niko nije sumnjao da će nova i demokratska vlast prihvatiti takav predlog. Jer, tim predlogom zemlja se približava Evropi i svetu, što je vrhunski cilj o kojem nema razgovora, a, sa druge strane, čuvaju se najbolje tekovine srpske ratničke tradicije. Kao i do sada, prosečan službenik u prosečnom vojnom odseku imaće srednju stručnu spremu, platu od nekoliko hiljada dinara, penziono i zdravstveno osiguranje i uvek će moći da da otkaz. Njegov posao će biti popunjavanje formulara, lupanje pečata i ispisivanje poziva za regrutaciju. Prosečan nišandžija u prosečnom tenku će biti diplomirani pravnik, poljoprivredni tehničar ili obućarski pomoćnik, na primer, i radiće za nekoliko kutija cigareta mesečno, po sili zakona. Njegov posao će biti da u slučaju rata odlučuje o tome ko će da umre. Oni sa suviše zahtevnom savešću moći će svoj "dug" da odrade u nekom staračkom domu ili domu za nezbrinutu decu što će nesumnjivo podići ukupan nivo borbene gotovosti i operativne sposobnosti u svakom budućem sukobu, bilo u odbrambenoj ili napadačkoj varijanti, u zavisnosti od interesa zemlje i političke odluke vlasti.

Ako, kojim slučajem, broj takvih narasta na 80 ili 90 odsto, na primer, borbena moć Vojske Jugoslavije će biti tako velika da nećemo ni tražiti prijem u NATO, nego će NATO tražiti prijem ovde. Srbi će nastaviti da ponosno služe svojoj vojsci duboko prezirući društvo iz Avijana u kojem se loš pojedinac kažnjava otkazom, a ne pranjem klozeta, u kojem pravo na nošenje uniforme proističe iz prava na izbor i pokazanog kvaliteta. I ne samo to, zahvaljujući novom zakonu, Srbi će moći da nastave da preziru pravo na izbor kao princip, i kvalitet u poslu kao dokaz pravog izbora.

Vladimir Čeleketić,
Valjevo

O Karićima

Duboko me je potresao tekst Ozrena Milanovića o "De Karićima" jer pripadam onom milionu izgubljenih koji sada žive u Torontu. Nisu oni, gospodine Milanoviću, toliko uspešni u Kanadi, osim ako uspehom ne smatrate odsedanje u hotelu "For sizn" gde plaćaju dnevno 800 dolara. To je jedan od sinova, drugi je već poprilično dugo na prvoj godini Jork univerziteta (komjuniti koledž), čija bleda kopija radi pod imenom Karić univerzitet. Za vašu informaciju, oni nemaju kanadsko državljanstvo jer im je oduzeto zbog malverzacija sa "Bel padžetom". Ja mislim da je vaš tekst zakasnio deset godina, ali bolje ikad nego nikad.

Očigledno da Karići predstavljaju banku srpske komunističke internacionale i kerbere ukradenog kapitala od srpskih boljševika pa zato, zbog slabosti sadašnje demokratske vlasti i straha od komunističke osvete, i dalje nesmetano šetaju Beogradom.

U želji da i dalje nastavite sa vašim hrabrim pisanjem o Karićima, želim vam najveći uspeh u radu.

P. S. Pošto se Familija izjašnjava kao veliki srpski dobročinitelj, ja bih ih zamolila da deo uzetih para vrate i ulože u obnovu Zavoda za fiziku, Mašinski i Elektrotehnički fakultet u Beogradu jer su se tu školovali najveći srpski umovi koji su isterani iz svoje zemlje da grade zapadnu civilizaciju.

Bog vam pomogao, gospodine Milanoviću!

Zorica Genić,
Toronto

Pišite o denacionalizaciji

Drage bivše kolege,

Nekada sam i ja bio novinar, bolje reći bavio sam se novinarstvom iskreno i do kraja. Tada sam zamišljao da je zadatak štampe da informiše i da na objektivan način prenese i važne i nevažne događaje. Kada sam, međutim, shvatio da to nije tako, da štampa češće dezinformiše nego što se bavi objektivnom istinom, otišao sam, ali ne zauvek, preko Johanezburga za Toronto.

Devet godina vozim taksi i u tome sam našao svoj mir. Ali, nešto drugo me interesuje.

Pre 5. oktobra sve stranke su imale u svojim programima denacionalizaciju (mada bi preciznija reč bila reprivatizacija, jer je bilo više oblika otimačine pa nije fer da se vrati samo nacionalizovano). U toku ove godine u celoj jugoslovenskoj štampi samo sedam puta sam naišao na reč denacionalizacija. O tome niko ne piše ništa, ponekad samo neko pomene. A obećali su da će to biti prvi zakon koji će se doneti. Pošto se više ne bavim novinarstvom, ali redovno pratim svu štampu, i našu i stranu, imam u svojoj dokumentaciji i imena ljudi (tadašnjih opozicionara) i datume i mesta gde su dali izjave da će prvi zakon koji bude donet biti zakon o denacionalizaciji.

Ne bi bilo zgoreg da vaš cenjeni novinar Ozren Milanović, koji stvarno ima petlju baš za sve, napiše tekst o denacionalizaciji. Mene, na primer, zanima dokle je sadašnja vlast stigla s nacrtom zakona, dokle će da odlaže donošenje zakona i šta novi zakon o denacionalizaciji predviđa, recimo, u sledećem slučaju: ima dosta bivših vlasnika kojima su oduzeti stanovi, kuće, lokali... Ko će im to vratiti.

Pošto su imali pravo žalbe 1957-1958, nekima su izuzeti stanovi iz nacionalizacije, ali nisu mogli da budu vlasnici. Tako su i postojale kategorije vlasnika stana ali i nosioca stanarskog prava. Šta predviđa zakon o denacionalizaciji u tom slučaju: da li će nosilac stanarskog prava (konačno) morati da izađe iz tuđeg vlasničkog stana i posle pedesetak godina ustupi ili vrati stan pravom vlasniku na korišćenje.

Šta se dešava sa nacionalizovanim stanovima koji su otkupljeni. Neće valjda novi vlasnik stana koji je platio za njega stotinak maraka imati prednost u odnosu na starog vlasnika koga je država opljačkala i da mu sada diktira uslove. Kada nova vlast misli da počne da vraća opljačkanu imovinu i koliko će taj posao da traje, godinu ili deset ili će čekati da poumiru i naslednici?! Ima nacionalizovanih stanova koji nisu otkupljeni. Isti je i slučaj sa velikim brojem lokala...

Nadam se da ćete napraviti ozbiljan i analitičan tekst sa dosta sagovornika.

Nikola Velašević,
Toronto

Divlja Zvezdara

Nama, Iliji i Draganu Mrviću iz Beograda, Volgina 30, u poslednjih mesec dana svi, od Trećeg opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu, Republičkog ministarstva za urbanizam i građevinu, Skupštine grada Beograda, MUP-a Zvezdare, Skupštine opštine Zvezdare do Mesne zajednice "Severni bulevar", kažu da smo u pravu, zavode predmete, krivične prijave, donose rešenja o obustavljanju gradnje, a Branko Bašić iz Beograda, Volgina 30-a, gradi li gradi - i to divlje, bez dozvole u park-šumi Zvezdare, koja je, navodno, pod zaštitom države.

Sličan slučaj nereagovanja Opštine Zvezdara, tužilaštva, policije i drugih je i u vezi sa gradnjom dvanaest vila sa oko 10.000 kvadrata u našem neposrednom komšiluku, Ulici Veljka Dugoševića 25. Međutim, što više potvrda nadležnih da smo u pravu, divlja gradnja brže napreduje.

Ratko Marković, zamenik tužioca u Trećem opštinskom javnom tužilaštvu, kaže nam da, iako je ovo nesumnjivo krivično delo, oni čekaju zvaničan izveštaj od MUP Zvezdare, koji čeka izveštaj od Opštine Zvezdara, koja i pored donetih rešenja nadležnih građevinskih inspektora o hitnoj obustavi gradnje čeka izveštaj grada Beograda, koji čeka... Za to vreme čelni ljudi Republičkog ministarstva za urbanizam i građevinu nam kažu da čekaju da odgovorni u Opštini Zvezdara podnesu ostavke (tako nam je 15. oktobra rekao Miroslav Milovanović, načelnik odeljenja Republičke građevinske inspekcije). Apsurd do apsurda!

Dok Kurta sačeka uputstvo od Murte...

Šta uraditi u ovakvim slučajevima? Da li verovati papirima ili stvarnosti?!

Ilija i Dragan Mrvić,
Beograd