Parastos za 9.000 žrtava na Telečkoj ledini

Selo Knićanin je, za neupućene, tamo gde se Begej uliva u Tisu a Tisa u Dunav. Na tri reke. Retkost i za mnogo poznatija mesta. Odmah posle Zadušnica, u nedeljno jutro, po šorovima su se razmileli automobili i autobusi stranih registracija. I ljudi koji ne govore banatskim naglaskom. Trude se da se sete reči na srpskom jeziku. Uz pokoju suzu.

Sačekuju ih Srba Stojković i Radosav Jocić, čelni ljudi ove mesne zajednice. Srdačno i s pažnjom. I ne samo oni, celo selo je na nogama. Na naputšenom nemačkom groblju obnovljena je kapela, počišćen korov. Došli su Nemci u svoj zavičaj, u svoj Rudolfsgnad, kako se Knićanin zvao do pre pola veka.

Lorenc Baron je ispunio svoj san. Iz nemačkog grada Kirhajma je više od trideset godina pokušavao da stupi u vezu s građanima svog rodnog mesta. Nije ih poznavao ali im je pisao.

- Na srpskom koji dobro znam. Latinicom. Pa sam posle dva-tri pisma bez odgovora, pisao ćirilicom. U šali sam napisao, da ako ne znaju latinicu, da eto, ćirlicu shvate. Nisam dobio odgovor sve do pretprošle godine. Gospodin Stojković mi je odgovorio i prihvatio da mi Nemci, sakupimo sredstva i obnovimo naše groblje. Jer, tu je sahranjeno od 1945. do 1948. godine oko tri hiljade ljudi nemačke nacionalnosti. Kad je zbog podzemnih voda bilo više nemoguće tu sahranjivati nove, prešlo se tamo iza sela, na Telečkoj ledini, sa pokopavanjem mrtvih. Tamo je još devet hiljada duša sahranjeno. Umirali su od gladi, zime, bolesti... Knićanin je bio logor, ne samo za Nemce iz ovog sela, nego iz čitavog Banata, pa i Slavonije, Slovenije... Odlukom AVNOJ-a, proglašen sam fašistom i neprijateljem, iako sam tada imao samo 12 godina. Žigosani smo svi, kolektivno, svi moji sunarodnici, bebe u kolevkama i babe...

Iako "markiran" kao Nemac, Lorenc Baron je pregrmeo sve nedaće, čak odslužio "Titovu vojsku", kako je on zove, i tek onda, kao i mnogobrojni njegovi sunarodnici, zaputio se u Nemačku:

- Tamo sam, među prvima, pristupio udruženju podunavskih Nemaca. S ciljem da se lakše uklopimo u novu sredinu, ali i da očuvamo uspomene, korene i tragove iz rodnog kraja. Uostalom, nije normalan onaj ko ne voli svoj zavičaj.

Neka vlada mir

Tog nedeljnog sunčanog dana, mirno selo Knićanin vrvelo je od ljudi. Domaćini, doseljenici iz južne Srbije, ali i iz Bosne, dočekivali su goste iz cele Evrope i sveta, a vladika Lavrentije, u svojstvu predsednika Društva za srpsko-nemačku saradnju poveo je kolonu do rekonstruisane kapele. Tamo je prvo sovećen ovaj, - sveti hram i krst, a potom je održana komemoracija žrtvama. Bilo je lepo videti i čuti hor šabačkih sveštenika koje je doveo sa sobom vladika Lavrentije, ali i molitvu katoličkog sveštenika Jakoba Fajfera i evangelističkog Rudolfa Vajsa.

- Nije srpski narod naneo zla tim ljudima. To su uradili nevernici, oni koji ne umeju da vole i koji ne razumeju patnje - rekao je vladika Lavrentije.

Lorenc Baron, inicijator svega, zahvalio je svima i rekao ono što su mnogi mislili, ali nisu do tada čuli:

- Neka vlada mir, razumevanje i saradnja a ne rat. Dobra volja je ono što nas spaja. Zahvaljujem svim dobrim ljudima koji ne pate od zabluda, slepila i jednoumlja.

Posle obilaska groblja, spora kolona je krenula put Telečke ledine. I tamo je skromno, jednim krstom koji dominira okolinom i spomen-tablom koje je postavilo Društvo za srpsko-nemačku saradnju, obeleženo večno mesto hiljada žrtava svojevrsnog posleratnog logora za građane nemačke nacionalnosti.

Susret posle mnogo godina protekao je uz evociranje uspomena i pokoju suzu

Tri autorke knjige "Dunavske Švabice" Nadežda Radović, Dobrila Sinđelić-Ibrajter i Vesna Vajs su ovog dana ponovo srele jednu od junakinja svoje knjige - Tereziju Vučković, vitalnu 78-godišnjakinju, Nemicu koja je bila logorašica u Rudolfsgnadu, kasnije nazvanom Knićanin.

- Na Telečkoj ledini počivaju četvoro iz moje najuže porodice. Danas je moja ćerka Helena, koja je u logoru bila beba, odrasla žena. Vladala je glad, hladnoća a nismo smeli da napuštamo selo. Svakodnevno je po nekoliko ljudi umiralo. Naročito stari i iscrpljeni. Svi skupa nismo verovali da ćemo ikad biti oslobođeni - priča Terezija, Nemica, koja je Helenu rodila iz braka sa Nemcem.

Helena se udala za Srbina. Deca su joj krštena u Pravoslavnoj crkvi. Terezijina mlađa ćerka Kristina, rođena iz njenog braka sa Srbinom Kristivojem, sada živi u Nemačkoj i udata je za Nemca. Terezija Vučković danas živi u Padinskoj Skeli nadomak Beograda i kao supruga Kristivoja, uvek sa žarom priprema njegovu slavu a svojim gostima uvek prvo ponudi slatko i vodu, po srpskom običaju. Terezija, Nemica i Kristivoje, Srbin, u braku su pedeset godina. Imaju i unuke i praunuke, i srećni su. Njoj je posebno drago što se o logoru u Knićaninu više ne ćuti.

- Da to bude opomena svakom bezumlju - kaže ova vitalna žena.

Bez pranja ruku

Nadežda Radović, koja je i održala jedan potresni govor na Telečki, i tamo i nama je rekla isto:

- Obični ljudi su uvek plaćali lakomislenost i avanturizam svojih vođa. Svesna sam da niko ne može vratiti vreme unazad, poništiti učinjena zla. Za žrtve je kasno. Kao što smo se i zaustavljali pred patnjama mnogih drugih, moramo da zastanemo pred humkama nemačke dece, žena, staraca koje su posejane po Knićaninu, Gakovu, Bačkom Jarku, Kruševlju i u desetinama logora za Nemce, za naše Nemce koji su morali na kraju da pobegnu iz svoje zemlje u egzil. Ne smemo tek tako prati ruke nad prošlošću!

Posle pohoda mrtvima, svi su se po podne našli na zajedničkom ručku, u sali nekad "kultur-bunda" a sada sportskog društva. Uz tri kazana pasulja koji se krčkao skoro od jutra, pa domaću rakiju, salate i kolenice, ljute paprike, po kojima su poznati ljudi iz Knićanina, razgovor je tekao do mraka.

Sadašnji meštani Knićanina, bez imalo zabluda, hvalili su se da su miran i povučen narod, da im je fudbalski klub "Potisje" dika i ponos, da imaju talentovane klince koje odvode jači i bogatiji klubovi, da im je poljoprivredno dobro "Sloga" na glasu, ali da bi moglo da bude i bolje.

Gosti, slušajući sve te priče, podsećali su se svoga detinjstva, pričali šta je gde po selu bilo, kakve su se igranke i zabave tada organizovale i kako je sve to prekinuo rat i poratno vreme...

Pasulj - prava hrana

Radosav Jocić, predsednik Mesne zajednice, ljut je pomalo na novinare koji su pišući, hteli pošto-poto da izazovu senzaciju, pa se eto desilo da je napisano kako su današnji žitelji Knićanina prerovali mesno nemačko groblje.

Obnovljena kapela i pridošli Nemci

- Taman posla. Niko ga nije dirnuo nikad. Znamo mi šta je tolerancija, briga o prošlosti. Istina je da mnogi od nas nisu znali ni kako se Knićanin pre zvao, a ne šta se sve dešavalo ovde, ali voleo bih da se zna da nismo ni skrivali ništa što je bilo. Neopterećeni ćemo lakše razumeti sve ljudske muke.

Među ljudima koji teško sastavljaju kraj s krajem, a takvi su gotovo svi, ne samo u Knićaninu, uvek se nađe neko ko hoće da pomogne. Tako je vlasnik alatnice "Pešović" iz Šimanovaca, inače član Društva za srpsko-nemačku saradnju, pomogao finansijski da se ovaj susret završi obilnim ručkom.

Srdačnosti i lepih reči nije nedostajalo. Na bini su se izređali oni koji su hteli da pozdrave okupljene a pred kraj dana, već umorni od puta i doživljaja, mnogi su čovrsto obećavali jedni drugima da se i dogodine opet sretnu, podsete prošlosti...

Rista Petrović, dobošar za ovu priliku, koji je dobošem probudio stare običaje u Banatu, ispraćao je svakog gosta pojedinačno, a kuvar, glavni za ovu priliku, mada je imao svesrdnu pomoć od "pola sela" kako se hvalio, primao je čestitke za pasulj - "pravu hranu" za Srbe i za Nemce.

I opet se tu zaiskrila i pokoja suza, opraštanje je bilo s dodatkom da se "ne čekamo dugo".

- Čoveku posle ovakvog dana, ovakve katarze, bude nekako lakše - reče jedan od gostiju, Nemac na čistom srpskom.

A neko dodade:

- Da ljudi uvek ostaju ljudi, a oni drugi neka vide šta će!