Nevesela srpsko-albanska izbeglička priča: Kimeta Žagrova sa ćerkom Antigonom

Kimetu Žagrovu, plavokosu među Romima, u bedi koju je teško opisati, nalazimo među kragujevačkim Romima, u centru grada. Prvi komšija joj je Pečenko, umetnik veštih prstiju. Majstor šibica!

Glas sa stepenica na brzinu sklepane daščare opominje da oni nisu Romi, već Egipćani, muslimani, što za ovu priču i jeste i nije važno.

Dvorište i celokupni ambijent, u samom srcu Kragujevca, deluju kao istrgnuti kadrovi iz filma "Skupljači perja". Usred dvorišta - mlada plavokosa žena. Ali ona ne glumi u filmu - ona igra sebe. Bila je učenica osnovne škole kada je postala izbeglica. Od petnaeste godine živi sa Romima. Izbeglištvo joj je nametnula sudbina. Ostalo je sama izabrala. Zna ona da su Romi ljudi bez korena, bez zavičaja, rođenjem izbeglice. I ona je bez zavičaja i doma, izbeglica...

Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije su završeni. Raspad prethodne Jugoslavije koji je našu sagovornicu Kimetu Žagrovu, rođenu u mešovitom braku, od oca Albanca i majke Srpkinje, zatekao u detinjstvu značio je i kraj za njenu srpsko-albansku porodicu.

Raspad države i - porodice

Majka Srpkinja iz Velike Plane - otac, Šiptar iz Podujeva. Za njih ni u Plani ni u Podujevu nije bilo mesta. Trebalo je otići što dalje od "mesta nesreće", iz Srbije i sa Kosova. Kimetini roditelji su sreću potražili i, makar je privremeno, našli u Zagrebu... Onda sledi raspad Jugoslavije i brak počinje da se ljulja. Kimeta Žagrova shvata da mora da se opredeli...

Čim je u Zagrebu zamirisalo na rat, Kimetina porodica se raspolutila: otac, Albanac, otišao je za Australiju, a majka sa decom beži u Srbiju, na "mesto nesreće" gde je sve i počelo.

Veoma mlada, učenica trećeg razreda osnovne škole, ali veoma osetljiva Kimeta registruje sve: nesuglasja, pomeranja i promene... Bio je to kraj za njeno srećno detinjstvo.

Danas se, iako nosi albansko ime i prezime, Kimeta oseća Srpkinjom, što joj se mora verovati.

Prilike u Zagrebu se naglo menjaju pa otac, zato što je Albanac, opstaje na poslu i u "društvenim krugovima", dok se samopouzdanje do tada uspešne majke lomi pred represalijama koje dovode u pitanje i njen fizički opstanak u Zagrebu...

Deca, Kimeta i njen mlađi brat, sve to registruju i staju na majčinu stranu.

To je samo prvi deo priče.

U petnaestoj godini, sve počinje iz početka, jer se Kimeta Žagrova udaje za Roma albanskog imena i prezimena i sada ona, kao po kazni, uči albanski jezik.

U detinjstvu je slavila slavu po srpskim, pravoslavnim običajima, a danas slavi Bajram...

Sve je počelo negde na beogradskom asfaltu kada je njena majka, tada učenica Medicinske škole iz Velike Plane, Vesna Đorđević upoznala vojnika Albanca iz Podujeva Šerifa Žagrova...

- Otac je bio vojnik a majka je išla u školu. Kad su se upoznali majka nije znala da je on Šiptar. Ćale je lagao da je Crnogorac. Tek mnogo kasnije, kada je otišla u Podujevo ili malo ranije, shvatila je.

U Podujevu se, između ostalog, teško i živelo. Otac je imao veliku porodicu: pet sestara i četvoro braće i kada sam ja imala godinu dana otac i majka odlaze što dalje sa Kosova - čak u Zagreb. Bili su mladi, želeli su nešto da imaju, da zarade...

Imala sam sve

I zbilja su se, i to veoma brzo, snašli u Zagrebu. Majka je radila kao vozač tramvaja, otac je na železnici popravljao pruge. - Sećam se detinjstva, kako da ne!... Lepo smo živeli u centru Zagreba, u ulici Lišćanska cesta broj 22, kod studentskog doma.

Svakog detalja iz Zagreba se još živo sećam! Stalno su mi pred očima stan i škola. Imala sam sve... A sada?

Odjednom sam ostala sama, zbog majke koja je Srpkinja. Ana Fodorovska, drugarica iz razreda, rekla mi je: - Tebi je otac Albanac, majka Srpkinja, šta ćeš ti ovde? Ovo je Hrvatska! Idite odakle ste došli!

Najteže, mnogo teže nego prebacivanje dece, palo mi je prebacivanje učiteljice pošto sam letnji raspust provodila kod dede po majci, u Velikoj Plani. Otuda bih uvek ponela neku novu srpsku reč, pa kad pođem u školu učiteljica bi me svaki čas ispravljala, prebacivala mi, maltretirala me...

Deda iz Velike Plane se nikada nije pomirio s tim da mu se kćerka udala za Šiptara. Brojna očeva familija iz Podujeva se nije mirila da im se sin oženio Srpkinjom. Sve je kulminiralo kada se rodio moj brat. I on i ja smo plavokosi, na majku. Dobro se sećam da je očeva familija iz Podujeva tada reklo: - Evo, rodio se još jedan Mirko! Još jedan Srbin... Mirko je, inače, moj deda, majčin otac.

Da li zato što sam plavokosa ili već ne znam zašto, familija iz Velike Plane mi je bila bliža. Dolazili su stričevi, poznavala sam i očevu familiju, ali se ne sećam da mi je neko od njih doneo makar jedan poklon. Da sam bar jednom dobila nešto od njih, makar jednu bombonu... A želela sam...

Bez oca zbog video-kasete

Znam tačno kada sam izgubila oca. Bilo je to onoga dana kada su Albanci pobili vojnike u Paraćinu. Deda nam je poslao video-kasetu o pogibiji vojnika u Paraćinu. Ja sam bila mala a moj brat Elvir još manji. Ali smo je jedne večeri pustili... Vojnike su pobili Albanci. A Albanac je i naš otac... Ne, on nije više naš otac...

Da li smo prebacivali ocu? Jesmo! I ja i brat smo počeli da ga mrzimo. Brat, koji još nije pošao u školu, jedne večeri je uzeo šrafciger i napao oca. Pokušao je da ga ubode: - Kako ste mogli da pobijete vojnike?... Kako? ...

Otac je pokušavao da se odbrani: - Nisam to ja učinio! Nisu svi Šiptari takvi! Vi me mrzite kao da sam to ja učinio...

Nije mogao da se odbrani, ma šta govorio. Mi ga više nismo voleli. Niti je taj čovek koji živi sa nama, u našoj kući, mogao više da nam bude otac...

Majka je bila neutralna, nije se mešala. Držala se po strani.

Kojim jezikom se govorilo u našoj kući? Nikada se nije govorilo albanski. Niti je otac na tome insistirao, niti sam ja znala običaje i jezik. Slavili smo pravoslavne praznike: Božić, Vaskrs, slavili smo slavu - Svetog Luku. Slavio je i otac sa nama. Albanci ne jedu svinjsko meso - moj otac je jeo. Otac je mnogo voleo majku - prihvatio je sve srpske običaje, praznike. Učinio je to dobrovoljno.

Majka je vozila tramvaj. Ne znam kako sam je zamišljala, ali - bila je moj junak. Zato što vozi tramvaj. Zamišljala sam često moju majku u tramvaju. I tramvaj je moj...

Srbi, odlazite!

Najbolji prijatelji, kolege s posla, prijateljice, počinju da izbegavaju moju majku. Bila je moj junak a sada dolazi kući uplašena. Drhte joj ruke, trese se... Videla sam to. Počinju da pišu parole po zidovima: Srbi, odlazite! Videla sam parole na našim vratima. Uplašila sam se. Šiptari su mogli da ostanu, ja sam mogla da ostanem, ali za Srbe nije bilo mesta.

Počele su svađe i razmirice u porodici. Otac je počeo naglo da se druži sa Hrvatima, da pije, da tuče majku. Govorio je da će otići za Australiju, pitao je, istina, i nas, decu, hoćemo li sa njim. Nismo mu verovali.

Otac i majka su se razveli. Majka je vratila devojačko prezime - Đorđević. Znam šta je takvo prezime moglo da znači u Zagrebu, pred rat.

Sećam se kad je otac jedne noći počeo da se sprema. Mislili smo da odlazi svojima na Kosovo. Nestao je da bi se javio iz Australije posle mesec dana. Javio se majci. Ponovo je zvao nas, decu, da dođemo...

Ostali smo sa majkom i još godinu smo se borili da ostanemo u Zagrebu. Kada smo se vratili iz šetnje po Maksimiru, stan nam je bio obijen... Ukrali su nam video, televizor... Iz Zagreba smo jedne noći pobegli tajno, ne noseći sa sobom ništa...

Izbeglice smo. Majka u Beogradu pokušava da zaradi za život a brat i ja smo kod dede u Plani. Baba je umrla, ostali smo sa dedom.

Završila sam osnovnu i krenula u srednju školu. Sada sam u internatu u Svilajncu, učim za veterinara. Moja školska drugarica je iz Kragujevca. Leto je i ja sam došla kod nje da provedem deo raspusta i da zajedno krenemo u školu.

Ponovo Albanac

Sada počinje drugi deo ove priče, kako sam i ja upoznala Albanca, mog muža. Zove se Šemsudin Krasnići.

Sa njim me je na bilijaru upoznala drugarica. On se meni prvo obratio a kada mi se obratio znala sam istoga časa da ću tu da ostanem. Znala sam, za razliku od majke, od prvog dana da je Albanac, da su uslovi života užasni - njegov otac jednom penzijom izdržava dvanaestočlanu porodicu. Ipak sam ostala.

Kada je majka došla iz Beograda u Planu videla je da me nema. Na osnovu pisama koja je otvorila, pisala mi je drugarica iz Kragujevca, zaključila je da sam u Kragujevcu.

Kad me je videla ovde, gde sada živim, bila je van sebe. Počela je da mi zavrće rukave, pregleda ruke, mislila je da sam drogirana. Ubeđivala me je, molila, obećavala svašta ako se vratim. Ja nisam htela.

- Pogrešila sam ja, udala sam se za Albanca, zar i ti? Reci mi gde je sada tvoj otac?

Četiri puta me je, silom, odvodila milicija i četiri puta sam se, kada me Šemsudin Krasnići pozove, vraćala natrag. On je dolazio, zvao telefonom.

Kada me po peti put majka silom odvela vratila sam se sama bez poziva. Smatrala sam da sam već udata, da je sve završeno.

Kad ni uz pomoć policije nije postigla ništa, majka zove Australiju i nalazi mog oca. Posle punih deset godina moj otac, Albanac, dolazi u Kragujevac. Ovde na moja vrata. Došao je, videla sam ga i nisam ga prepoznala. Ne, to nije moj otac!

Počeo je albanski... Albanski, tada, ja još nisam znala. Kažem: - Ja ne znam...

Pred vratima je stajao jedan star, sasvim star čovek! Zapamtila sam ga kao mladog, a pred vratima je stajao starac. Nisam prepoznala ni svog strica koji je došao sa njim.

Pokušao je na albanskom - nije vredelo. Onda na srpskom kaže: "Ja sam tvoj otac!"

Nastao je tajac. Zanemela sam. Nešto me je, kao kad vetar digne krpu, ponelo u vazduh...

Kaže: - Kimeta, mlada se udaješ, tek ti je šesnaest... Hoćeš li sa mnom u Australiju, hoćeš li da živiš sa majkom?

Da li me je poljubio? Jeste. Zaplakala sam. Zaplakao je i on. Pitala sam ga zašto nas je ostavio. Kaže da je takvo stanje bilo u zemlji, u Zagrebu, da je morao da nas ostavi. Ni tada mu nisam oprostila kao što mu nikada neću oprostiti! Jeste, istina je da je tada zaplakao, ali samo zato što sam se loše udala, što živim u ovakvim uslovima.

Ko sam ja?

Davno sam shvatila da nemam oca. Davno sam prestala da ga tražim. Još kada je počeo da maltretira majku, posle one kasete... Tada sam sa njim zauvek raskrstila.

U trenutku mi je, iako sam bila još dete, proletelo kroz glavu, šta sam ja, ko sam ja? Majka Srpkinja, otac Albanac - ali, ko sam ja? Da bih povratila mir, to pitanje sam morala da rešim. Odlučila sam se za majku i ostala uz nju.

Da li je bilo teško - to me ne pitajte! To je najteže.

Upitala sam oca, iskoristila sam predah čim sam došla do reči, ima li u Australiji porodicu. Odgovorio je da nema. Majka kaže da me lagao. Zar opet? Zar pred mojim vratima? Zar posle toliko prevaljenog puta?

Živimo teško. Muž i deveri prodaju na "buvljaku". Rade za gazdu. Majka mi se, dve godine pošto se rodila moja kćerkica Antigona, vratila, ali ne u potpunosti. Počela je da dolazi, kupuje garderobu za dete, ostavlja novac. Ali mi nije oprostila...

Sada učim albanski, uklapam se u običaje, slavim Bajram...

Kimeta Žagrova danas ima dvadeset godina i, dok u rukama drži kćerkicu Antigonu, zaključuje, kao da podvlači crtu: - I da se sada vrati moj otac - kasno je. Džaba. Džaba je sve...

Kimeta Žagrova ulazi u dubinu drvene barake kao da ulazi u voz. Razvaline od stepenica škripe...

Tako se završava srpsko-albanska priča Kimete Žagrove, taj dvostruki srpsko- albanski krug koji se dva puta otvara i zatvara kao što kruži onaj tramvaj koji je u Zagrebu vozila njena majka.