Pukovnik Rajevski, odnosno Vronski, i crkva u Adrovcu na mestu gde je poginuo pre tačno 125 godina

Zašto sam duže od petnaest godina istraživao kako je Vronski tri nedelje ratovao i poginuo za Srbiju? Najiskrenije: ne znam. Za to postoji bar onoliko razloga koliko je dana u tih petnaestinu godina.

Evo nekih. Iako sasvim mlad, tome oficiru ukazuju čast i poverenje i ruski car i srpski knez. U njegove ruke stavljaju pitanja rata ili mira. Dvojica ministara vojske, ruski i srpski, bde nad misijom koju mu poveravaju. Glavnokomandujući general Černjajev, "lav iz Taškenta" uzalud pokušava da ga slomi. Pukovnik Dimitrije, sin Vuka Karadžića, takođe ima s njime grdne neraščišćene račune. Kompozitor Čajkovski posvećuje jedno svoje delo tim događajima i njegovim saborcima...

Pisma pukovnika Rajevskog

Sve to mogu biti razlozi. Ipak, razlog nad razlozima jeste glavom i bradom Lav Tolstoj. On je odabrao baš ličnost pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog da bi od njegove sudbine stvorio lik Vronskog u romanu "Ana Karenjina". I kao što se zna, negde pred kraj romana Tolstoj ga je poslao u srpsko-turski rat 1876. godine.

Tamo dakle gde se završavala Tolstojeva povest o glavnom junaku Vronskom u romanu "Ana Karenjina", nadovezivala se istinita životna sudbina pukovnika Rajevskog. On je, za vreme svog drugog dolaska, proveo u Srbiji tri nedelje, od čega oko dve na ratištu.

Ta nepoznata sudbina pukovnika Rajevskog u Srbiji bila je predmet mog istraživanja. Za to je postojao razlog više: Rajevskovo, odnosno Vronskovo ratovanje u Srbiji prava je ekskluzivnost tolstojevštine. O tome ni najbolji poznavaoci Tolstojevog dela nisu napisali ni reči.

A prava dragocenost su četiri pisma pukovnika Rajevskkog iz 1867. godine prilikom njegovog prvog dolaska u Srbiju. Prvo pismo od 15. maja po starom (30. maja po novom kalendaru) datirano je iz Čačka, dok je potonje od 2/14. juna poslao iz Beograda. Sva je pisao na francuskom jeziku i sva su upućena ministru srpske vojske pukovniku Blaznavcu.

Za ovo putovanje u Srbiju i Bosnu u specijalnu misiju odabrao je Rajevskog niko drugi nego ruski car Aleksandar Drugi. Sa instrukcijama ga je poslao ruski ministar vojni Miljutin, a u Srbiji prihvatio srpski ministar Blaznavac, o čemu svedoče i pisma koja sam pronašao u arhivu.

Očigledno je na osnovu sadržaja pomenutih dokumenata da su to bile prve pripreme za srpsko-turski rat 1876. godine. I dabome da je za rat, u čijem je planiranju već učestvovao, pukovnik Rajevski bio spreman. Zato se i odazvao kao dobrovoljac.

U Srbiju stigao brodom

U Srbiju je pukovnik Rajevski pošao iz Odese, brodom. Zna se i datum: 21. jul 1876. godine. Ali kada je prispeo na Savsko pristanište i u Beograd, koliko je i gde boravio u srpskoj prestonici, koga je sreo, o tome nema ni traga. Niti se može znati. Međutim, pobočni dokumenti kao što je pismo majci iz Beograda od 5/17. avgusta, pa svedočenja Pere Todorovića i Đuzepa Barbanti Brodana dovode u red to važno pitanje.

Iako se za nju doskora nije ni znalo, crkvu ljubavi u Adrovcu posećuje sve više poštovalaca pukovnika Rajevskog

Pošto je pouzdano da je krenuo iz Odese 21. jula i pošto se zna šta je morao obaviti da bi se u činu pukovnika srpske vojske, kao dobrovoljac, našao na ratištu, onda je jasno da se između 30. jula i 4. avgusta morao nalaziti u Beogradu, odakle je 5. avgusta uputio pismo majci, da bi potom 8/20. avgusta stigao u Aleksinac i na moravski front.

Zanimljivo je da je, još prilikom prvog boravka u Srbiji, Rajevski prokrstario stazama i bogazama na konju, pa je tako i stigao do Aleksinca.

U štabu generala Černjajeva primio ga je književnik i novinar Pera Todorović, štabni pisar i prevodilac. O tome susretu ostavio je dragoceno svedočenje. Možda najdragocenije po tome što je Rajevski dobro poznavao pukovnika Dimitrija, sina Vuka Karadžića, takođe ruskog oficira i dobrovoljca u Srbiji, o kojem je kazao da je obična pijandura i ništa više.

To mišljenje se ispostavilo jako važnim docnije, jer su upravo njih dvojica i na bojištu kod Mrsolja 10/22. avgusta raščišćavali neke prethodne neizmirene račune. Od Rajevskog se očekivalo da svojim združenim odredima, kojima je komandovao, pomogne Karadžiću. Ovaj to nije mogao ili nije hteo. Umešao se i Černjajev. Rajevskom je dao za pravo. Ali, nažalost, njihov poduhvat nije uspeo.

U borbi sa Turcima

Zanimljivo je da je odmah po dolasku na ratište 8/20. već 9/21. avgusta Rajevskom dodeljena komanda nad združenim odredima od dva bataljona, dva eskadrona i jedne baterije. Bilo je to u borbi za selo Moravac kod Žitkovca nadomak Aleksinca.

U noći 9/21. avgusta Turci su u dolini Morave zapalili dvadesetak sela. Bio je to neviđen prizor stradanja i nesreće.

U glavnom štabu generala Černjajeva odlučeno je da se zorom žestoko krene protiv Turaka na levoj obali Morave kako bi se pošto-poto vratila Tešica i tešički položaji, a Turci proterali preko granice.

Blagodareći pojačanjima koja je 9/21. avgusta Rajevski poveo iz Aleksinca na zapadnu obalu Morave, srpske trupe su do predveče povratile neke od izgubljenih položaja s obe strane Žitkovca.

Sutradan, 10/22. avgusta zbio se događaj sa Karadžićem.

Prvi spomen svom ratnom drugu podigli su srpski saborci Tolstojevog junaka

Najslavnija bitka ovoga rata vođena je 11/23. avgusta na Šumatovcu. Nebrojeni su bili turski juriši i nebrojeno su puta odbijani. Kada je negde u suton srpskim braniocima već ponestalo karteča, skidali su šajkače s glave i koristili ih kao topovsku municiju. Turke su zaustavili i potukli do nogu.

Ali prizor posle tog i posle bojeva prethodnih dana bio je stravičan. Na moravskom ratištu poginulo je oko devet hiljada srpskih i više od 15 hiljada turskih boraca. To je bila četvrtina vojske koja se borila na moravskom vojištu.

General Černjajev odlučio je da 11/23. avgusta pukovnik Rajevski organizuje protivnapad s fronta prema neprijateljskim snagama na Smrdanu. Za to vreme i prema istom naređenju trebalo je da odred majora Steve Velimirovića obiđe tursko levo krilo i napadne neprijatelja s boka i s leđa kako bi se docnije, kod sela Krušca, spojio s bataljonima pukovnika Rajevskog. Sve što je trebalo, prema planu, nije se moglo, na terenu. Černjajev je sav bes sručio na majora Velimirovića. Zbog nezaslužene uvrede ovaj mladi oficir je izvršio samoubistvo.

Sukob s Černjejevim

Sve je to bio povod za docniji veliki sukob između generala Černjajeva i pukovnika Rajevskog. Zbilo se to prilikom sledeće nemoguće situacije na frontu kada je Rajevski, da bi zaštitio vojsku, povukao jedinice sa prćilovačkih visova.

Prema svedočenju dr Vladana Đorđevića Černjajev je toliko bio izvan sebe da nije birao uvrede obraćajući se Rajevskom:

"Vi ne zaslužujete da nosite ime Rajevskih. Vi ste danas osramotili svoga dedu, koji se onako slavno tukao protiv Napoleona, vi ste osramotili brata, koji je ađutant Gosudara (ruskog cara).

Rajevski preblede kao smrt, stuknu korak nazad kao da je na zmiju stao i samo reče:

- To nije istina, Mihail Grigorič! - uze kapu pa ode".

Još iste večeri general se izvinio. Sutradan je na grudima Rajevskog, uz rusko ordenje, stavio i Takovski krst. Uzeo ga je i u svoj štab.

U Rajštatu u Češkoj sreli su se tih dana austro-ugarski car Franja Josif i ministar Andraši sa ruskim carom Aleksandrom Drugim i ministrom Gorčakovom da bi se sporazumeli o srpsko-turskom ratu. Odredbe Rajštatskog sporazuma nisu ni imale za cilj da zaustave sukob, već da se utvrde pozicije posle rata.

Knez Milan Obrenović je 14/26. avgusta zatražio od predstavnika velikih sila u Beogradu da posreduju za primirje. Ali, turski uslovi su bili toliko ponižavajući da je unapred bilo jasno da ih niko ne može prihvatiti.

Novoobnovljenu crkvu je osveštao patrijarh srpski gospodin Pavle

Zato su obe zaraćene vojske koristile pregovore ne kao predah već kao pripremu za novu odsudniju bitku. Ta bitka bila je za Gornji Adrovac.

S osmehom u poslednji boj

Turski napad počeo je u petak 20. avgusta po starom, odnosno 1. septembra po novom kalendaru u osam sati izjutra. Sve do podne nije prestajala da grmi turska artiljerija iz "Krupovih" topova. Čim je počela bitka general Černjajev je sa štabom izjahao na Prćilovički vis, svedočio je dr Vladan Đorđević.

Negde iza podneva, u predahu bitke, pukovnik Rajevski izvadi iz bisaga pečenje i bocu vina. Niko iz štaba nije prihvatio da mu se pridruži, pa je on mirno ručao zalivajući pečenje vinom. Čak je zbijao i šale.

Iznenada u glavni štab banu glasonoša. Nosio je izveštaj iz Gornjeg Adrovca sa pozicije koja beše u velikoj opasnosti. Nemajući svežih trupa da bi ih poslao tamo, Černjajev se odluči da bar pošalje sposobnog komandanta. Zato se okrete Rajevskom:

- Gospodine pukovniče, molim vas pohitajte u Gornji Adrovac, primite komandu i gledajte da tu poziciju održite samo jedan sahat. Dotle ću vam zacelo poslati svežih trupa u pomoć.

- S boljšim udovoljstvijem - reče radosno Rajevski, pa skoči na noge i pritežući kolane svome konju, šanu meni smešeći se: - Konačno, moj doktore, jedna prilika da vidimo dal’ sam baš tako nedostojan potomak generala Rajevskog i dal’je Miljutinskaja vojska tako loša kao što se kaže - svedočio je o tome dr Vladan Đorđević.

Bilo je to nešto posle jedan sat po podne. Već oko dva Rajevski je preuzeo komandu. U četiri sata do Černjajeva je opet stigao glasonoša:

- Pokorno javljam da je pukovnik Rajevski ovoga časa kod moje baterije poginuo od puščanog zrna nepriajeljskog. Njegovu sablju, sahat, kesu s novcima i džepnu zapisnicu ja sam uzeo do dalje naredbe... Raportira komandir baterije poručnik Šamanović.

U drugom delu ovog inače opširnog izveštaja poručnik Kosta Šamanović je svedočio kako je pukovnik Rajevski stigao kod njegove baterije oko dva sata po podne, baš u vreme kad su se naše jedinice u neredu povlačile od Suhote prema Gornjem Adrovcu. Tu je najpre pomogao oficirima i narodnim komandirima da se Rudnička brigada, kojom je komandovao kapetan Radomir Putnik, ali i druge jedinice, najpre zaustave i predahnu. Tek potom ih je pripremio za protivnapad.

Crkva u spomen ljubavi

Kad je zatim naredio dobošarima i trubačima da se oglase, krenuo je juriš srpske vojske. On je zauzeo komandno mesto u Šamanovićevoj bateriji koja se nalazila neuobičajeno blizu neprijateljskog rasporeda. Odatle je komandovao protivnapadom sve do pogibije, u četiri sata, u petak, 20. avgusa 1876. godine.

To bi u najkraćem bila nepoznata ratna biografija Rajevskog, odnosno Vronskog u Srbiji.

Na mestu na kojem je poginuo u Gornjem Adrovcu podignuta je crkva. O toj šarenoj crkvi, ruskoj ili crkvi ljubavi, kako je sve nazivaju, postoji opet svojevrsna istorija. Da kažemo tek da je plac za gradnju otkupila srpska kraljica Natalija, a da je izgradnju platila grofica Marija, snaha pukovnika Rajevskog. Veliku je ulogu pri tome imao vladika niški Nikanor Ružičić.

Iako je, kao i svaka crkva, hram ljubavi, ipak je ova gornjoadrovačka posebna i jedinstvena. ona je posvećena Tolstojevom junaku Vronskom, odnosno Rajevskom, kao spomen najvećoj ljubavi koju poznaje svetska književnost. Uostalom, "Ana Karenjina", kao roman u čijem je središtu ljubav, najprevođenija je knjiga na svetu, izuzme li se Biblija.