Hvala na ćestitkama

Povodom našeg 43. rođendana, istovremeno predstavljanja novog grafičkog izgleda "Ilustrovane Politike", primili smo čestitke od mnogih poslovnih partnera, prijatelja, naših penzionera i saradnika.

Ovom prilikom svima iskreno zahvaljujemo.

Redakcija

Gde je srpsko pismo?!

Srpska ćirilica nestaje. Malo je televizija u našoj republici koje se, kada prevode strane programe, sete da postoji i ćirilično pismo. Bioskopski distributeri u Srbiji najmanje trideset pet do četrdeset godina nisu nijedan film titlovali ćirilicom. Na nedavnom Sajmu knjiga izdavači su pokazali da ih srpsko pismo uopšte ne zanima. Manji broj ima tek dvadeset odsto ćiriličnih naslova, a najčešće je to deset procenata. Ima i onih koji su ćirilicu sasvim omrzli.

Uđite u bilo koju našu prodavnicu ili samoposlugu i tamo nećete naći ni jedan jedini proizvod na čijoj ambalaži je otisnuto bar jedno ćirilično slovo. PKB, "Imlek", "Takovo", "Bambi", "Merima", "Srbijanka", "Banini"... svi su svoje artikle obeležili isključivo latinicom. Zašto? Ti proizvodi se prodaju samo u Srbiji, a ako i izađu negde van granica ove zemlje, to je u Republiku Srpsku i Makedoniju, gde je ćirilica zvanično pismo.

Dobro je što se skreće pažnja na neravnopravnost srpskog pisma, ali to neće biti dovoljno. Denacionalizovani ljudi, koji su sebi dali slobodu da zatiru ćirilicu, ne mare mnogo za argumente i činjenice. Zaštitu našeg pisma morala bi da propiše država posebnim zakonima.

Miroslav Jovićević,
Zemun

Nevinost bez zaštite

U prošlom broju je objavljeno pismo g. Mirka Vasiljevića (nadalje M. V.), zaposlenog u Crvenom krstu Srbije, koji je pokušao da demantuje ne samo što je o njemu napisano u "Ilustrovanoj", obratite pažnju na datum, 26. maja ove godine, već se napregao da objasni da su "tekstovi sa neistinama u vezi sa Crvenim krstom tog autora oterali mnoge divne aktiviste... i odvratili mnogo međunarodnih donatora da pošalju pomoć našem narodu".

Od kada sam počeo da pišem o Crvenom krstu, januara ove godine, posle brojnih, najčešće analitičkih članaka o moralnim posrtanjima (koja traju) organizacije koja je ove godine obeležila 125 godina od osnivanja, još se niko nije latio pera da mi "otpiše", a izvesno znam da su toga radi tamo organizovali i sastanke. Sve dok se, eto, nije rešio M. V. da skupi "hrabrost na gomilu" i ukaže javnosti na moje štetočinstvo koje je pokolebalo čak i strane donatore. E, pošto ovom prilikom sam odgovaram za napisano, urednik neće moći da me "stišava" u onome što sledi.

Najpre, da izrazim čuđenje što M. V. demantuje - sebe. Naime, ja sam u tekstu od 26. maja samo preneo citat iz krivične prijave GSUP-a Beograda u kojoj se isti pominje, a oni su, koliko mi je poznato, to napisali posle "konsultacija" sa njim, tokom predistražnih radnji o kriminalu u Crvenom krstu Srbije. Povodom tužbe koju je najavio na kraju pisma, prenosim M. V. podršku mog advokata, koji mi reče da voli "lake" sporove, pošto dosta skupe parnične troškove na kraju snosi - gubitnik. Štaviše, advokat mi je ukazao da u pismu M. V. ima elemenata klevete u odnosu na mene, te da bih jatrebalo da razmišljam o tužbi. Videćemo, možda objedinimo predmete.

Teško je razumeti M. V., diplomiranog pravnika, koji od ministara pravde i policije traži "uverenje" o (ne)vinosti. Pa još zahteva i da ga hapse i izbace sa posla ako je "uzeo samo jedna dinar iz Crvenog krsta". Pošto iznosi da je za nepune četiri godine odslužio vojsku i završio fakultet, moguće je da je propustio baš one časove kada se učilo ko i kada se izbacuje sa posla, hapsi ili tuži u pravnoj državi. Osim ako takvim gestovima ne želi unapred da nas ubedi da on sa navodima iz krivične prijave nema ništa. Zar nije bolje i u skladu sa zakonom da sačeka kraj postupka koji će mu razrešiti dilemu kojom opterećuje za to nenadležne ministre?

Što se tiče stranih donatora, oni su pre ovog novinara, sopstvenim istraživanjima koje su sami platili, nedvosmisleno utvrdili da u našem Crvenom krstu ima nedopustivo mnogo lopovluka, kao i da je u protekloj deceniji, kako je napisao izvesni g. Piter Vajls, iz Međunarodne federacije Crvenog krsta, organizacija "politički kompromitovana". Trenutno je naš Crveni krst pod "prinudnom upravom", pa međunarodni donatori po Srbiji rukovode raspodelom svoje pomoći. Na našu tugu i bruku, dosadašnje ostavke funkcionera organizacije u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji iznuđene su zahtevima stranaca, a ne foruma našeg Crvenog krsta. Dalje otkrivanje kriminalnih radnji u Crvenom krstu, a biće ih, koliko mi je (po običaju dobro) poznato, neće moći da spreče parolaška zaklinjanja u poštenje i neizmerno požrtvovanje.

Konačno, hajde da iz, kako se to kaže, neutralnih izvora bolje upoznamo "lik i delo" baš M. V., koje je, kako je sam napisao, puno "skromnosti i poštenja" ugradio u misiju Crvenog krsta.

U listu "Blic" 1. marta 1997. godine na naslovnoj strani najava teksta: "Prevarant iz Crvenog krsta". A na strani 6. saznajemo da je reč o, pogađate, M. V. Tada osamdesetogodišnja Branka Mišić govori kako se posle smrti supruga,kao "polupokretna i bez igde ikoga" obratila Crvenom krstu Srbije, gde je stupila u vezu sa M. V. Kaže, izgledao je dobar i "fin" čovek. (Kao iz pisma "Ilustrovanoj".) Ukratko, sledio je ugovor o doživotnom izdržavanju "nakon tri meseca njegovog laskanja i obećavanja". Prema rečima starice, sledi zamena stana, njeno maltretiranje u vidu korišćenja jedne sobice, pa zahtev za poništenje ugovora, što joj uspeva tek posle dve godine. Međutim, M. V. nastalja povlačenje po sudovima, pominje se falsifikovanje nekog potpisa i... kolege iz "Blica" ni posle sedam dana nisu mogle da ga nađu kako bi čuli šta o svemu ima da kaže. Možda se i tada pet meseci pripremao da piše demanti? Starica je u izjavi zaključila: "Verovatno čekaju moju smrt. Ima li ko može da mi pomogne da se vratim u svoj stan..".. Inače, koliko znam, M. V. živi u porodičnoj kući na obodu Beograda, u Malom Mokrom Lugu.

Epilog slučaja iz 1997. sa osamdesetogodišnjom sugrađankom ne znam, ali ja sam, hvala Bogu, dobrog zdravlja i imam nameru da i dalje pišem o humanitarcima iz Crvenog krsta. Sigurno je da od mene ne zavisi, da li će među njima ponovo biti i M. V.

P.S. Što se tiče "brige" M. V. da se ne obogatim pišući o Crvenom krstu, zamolio sam urednika da ga, ukoliko se bude interesovao, upozna sa visinom mog saradničkog honorara a, da ne bih izazivao nevericu čitalaca, ja ću to "prećutati".

U svakom slučaju, drago mi je (i zbog urednika) da M. V. procenjuje moje tekstove kao visoko profitabilne.

Branislav Jović

Čemu služe strujomeri

Taman sam se ponadao da će potrošači električne energije početi da dobijaju račune za stvarno utrošenu struju, kad ono i dalje stižu računi sa unošenjem jedne fiktivne kategorije, takozvane obračunske snage. Naravno, za ovaj izmišljeni termin sročilo se i odgovarajuće obrazloženje koje u osnovi ima za cilj da pored svih poskupljenja, namakne još neku milijardu u kasu jednog rasipničkog i neracionalnog preduzeća, a na teret potrošača. Moja nada se zasnivala na obećanju Vlade Srbije da će ovo pitanje enormnih računa rešiti komisija za preispitivanje cene struje. Nažalost, ova komisija, na čijem čelu je bio savezni ministar policije, nije suspendovala metodologiju imaginarnog obračuna potrošnje struje, jer su verovatno "eksperti" iz EPS-a uspeli da ubede ministra u neophodnost ovakvog obračuna a sve radi zaštite sistema.

Za mene nije sporna cena kilovat-časa, iako je za šest meseci povećana za 373 odsto. Interesuje me, naravno, koliko je time povećan prihod EPS-a kao i proizvodna cena kilovata. Nesporna je i blok-tarifa, mada bi trebalo ispraviti neke međutarifne korelacije. Već time je EPS ostvario znatnu dobit, ali i obuzdao iracionalnu i preteranu potrošnju. No, sve to nije dovoljno EPS-u. Uspeva još da kod Vlade Srbije izdejstvuje smanjenje niže tarife tako da se kroz povećanu potrošnju više tarife dodatno puni kasa preduzeća, a opterećuju porodični budžeti. Ali, ni to im nije dovoljno i pored velikog iznosa deviza dobijenih od donacija iz inostranstva kao i kredita od Vlade Srbije.

Sve ovo je ostvareno pod stalnom pretnjom da para nije dovoljno za remont proizvodnih kapaciteta i da će zbog toga biti restrikcija. Na kraju, Vlada Srbije dozvoljava EPS-u neku vrstu računske gimnastike koja je nazvana "obračunska snaga" a zasnovana je na prošlogodišnjoj potrošnji i to u mesecu sa vršnom snagom. Takvim načinom obračuna potrošač dobija račun sa značajnim i promenljivim iznosom (zavisno od prošlogodišnje potrošnje) čak iako nije potrošio nijedan kilovat.

Možete vi biti van kuće i pola godine, da ne utrošite ni deset kilovata za to vreme, vama će sigurno teći "obračunska snaga", kao pretpostavljena potrošnja za taj period uz naplatu i poreza od dvadeset odsto zatezne kamate i troškova opomene ukoliko ne platite ono što niste ni potrošili.

S druge strane, pitam se, kao građanin i korisnik usluga EPS-a, šta ovo javno preduzeće preduzima radi ekonomičnijeg poslovanja, povećane proizvodnje, smanjenja tehnološkog viška i sveopšte štednje. Saznajem iz javnih glasila da se EPS-u krade oko devet odsto struje što na dnevnom nivou iznosi približno oko devet miliona kilovat-sati. Da li je ovim procentom obuhvaćena potrošnja EPS-a i distribucije po službenim prostorijama, kancelarijama, stanovima koji se svi greju i hlade besplatnom električnom energijom, ili je to samo krađa spolja čime bi predsednik komisije za preispitivanje cene struje prvenstveno trebalo da se pozabavi jer je to, pre svega, njegov resor. Zatim, saznajem da su tri generatora van proizvodnje već dve godine (u Obrenovcu i Kostolcu) čime se gubi znatna količina megavata. Potrošačima se stalno preporučuje štednja, kupanje jednom nedeljno (kako kaže direktor Gerić), sijalice od 25 vati, a šta vredi ta štednja kada je EPS našao načina da kroz "obračunsku snagu" naplaćuje i nultu potrošnju i sve to sankcioniše kroz tarifni sistem, a da pri tom sami ne štede.

Bio bih nepravedan ako ne bih pomenuo da se nedavno EPS odrekao dela svojih unutrašnjih rezervi u želji da "kupi sredstva i opremu lične zaštite za rudare Kolubare i Kostolca". Sa tom namerom EPS je 2. novembra 2001. godine objavio licitaciju za prodaju veoma luksuznih i skupocenih automobila ("audi","mercedes", "čiroki") kupljenih od 1996. do 2000. godine, sa ponuđenom vrednošću od oko 320.000 maraka. Opravdano se pita potrošač gde su tada bili sindikati EPS-a, pa i sada, da osujete tako skupocenu kupovinu, a to je samo delić vozila koje poseduje EPS. Ako ovaj gest nema demagošku konotaciju, ako nije koketiranje sa rudarima, onda javnost treba to da pozdravi kao mali početak smanjenja rasipništva, sa uverenjem da će ovakvih licitacija biti češće.

Ovo uz uslov da se pored svih poskupljenja struje, poreza, smanjenog vremena niže tarife i drugog - ukine primena vršne snage u računima iz prethodne godine kao podmukla i neosnovana kategorija za obračun stvarne potrošnje električne energije. U protivnom, čemu nam služe strujomeri kao jedini merodavni uređaji za tu svrhu ako nam se ispostavljaju irealni računi.

Borislav Pejakov,
Beograd