Slobodan Milošević i Rahim Ademi svakodnevno su u zajedničkoj šetnji zatvorskim dvorištem

Josip Broz, nekadašnji neprikosnoveni vođa naših "zbratimljenih naroda i narodnosti", ili se okreće u grobu, ili poskakuje od sreće na dedinjskom brežuljku iznad Beograda! Njegovo životno delo, ideja o bratstvu i jedinstvu, u koju ni sam baš i nije preterano verovao tokom svoje bezmalo pola veka duge vladavine - u svom punom sjaju procvetala je (kao ljubičica plava) na jednom krajnje bizarnom mestu: iza zatvorskih rešetaka u holandskoj prestonici Hagu. Uže odredište - Ševeningen.

Budući da je nekadašnjim zbratimljenim, a potom krvavo zavađenim narodima blagopočivše SFRJ savršeno jasno šta je sve činilo društvance iz Ševeningena u poslednjoj deceniji minulog veka, nije ni čudno što je medijski prostor češće popunjen veselim, pikantnim i gotovo idiličnim pričicama iz haške apsane, a sve manje stvarnim razlozima zbog kojih je utamničeno pedesetak desperadosa sa područja prethodne Jugoslavije.

Škola stranih jezika

Gotovo da nema dana a da se u novinama ne pojavi poneka dirljiva priča o skladnom životu stanara velike zgrade na peščanoj obali Severnog mora. Odavno nam je već poznato ko sa kim od haških pritvorenika svakodnevno ispija kafu, ide u šetnju, ko sa kim igra šah, šta vole da čitaju, ko najbolje kuva...

"Svakog jutra smo zajedno pili kafu, pričali, razmenjivali knjige i štampu. Mi njima hrvatsku, oni nama srpsku. Niko i ne pokušava da započne političke rasprave.."., pričaju ovih dana braća Kupreškić koji su se vratili iz Haga pošto su oslobođeni optužbe da su počinili zločine nad Muslimanima u selu Ahmići.

"Kad god bismo čuli zvuk helikoptera, znali smo da stiže neko novi. Novopridošlom svi smo pomagali, ma ko da je. Davali smo mu cigarete, sokove, knjige, pružali svaku pomoć dok se malo ne snađe.."., pričaju Kupreškići.

Slobodan Milošević, nesumnjivo najveća haška atrakcija, vrlo brzo je postao najbolji drugar sa hrvatskim generalima Rahimom Ademijem i Dariom Kordićem. Zatvorski čuvari su ispričali kako se Sloba "sjajno druži sa svima", igra karte, priča viceve, a odskora je za sve zainteresovane organizovao i školu stranih jezika.

"Pažljivo ih ispravlja kada pogreše, propituje, daje domaće zadatke, i svakog dana ih nauči po nekoliko novih engleskih reči.."., svedoče zatvorski čuvari.

Mladen Naletilić Tuta, kapiten zatvorske odbojkaške ekipe

Uostalom, zar nisu kazamati oduvek bili univerziteti za naše revolucionare.

Kažu da je jedino Mladen Naletilić Tuta, kapiten zatvorske odbojkaške ekipe, bio pomalo ljut zbog Miloševićevog dolaska, jer je zbog razmeštaja zatvorskih "kadrova" i ostao bez najboljeg prijatelja Momira Talića, nekadašnjeg generala vojske Republike Srpske.

Priča, takođe, da je bilo iskrenih suza kada je Duško Tadić, optužen za zločine počinjene u logoru Keraterm, odlazio na odsluženje svoje dvadesetogodišnje kazne u neki zatvor u Nemačkoj. Tadić je slovio kao sjajan slikar. Organizovao je čak i jednu izložbu, a druge "talente" učio slikanju.

Još je dirljivija priča o Goranu Jelisiću, koji je sam sebe voleo da naziva "srpskim Adolfom" (valjda zato što mu je nadimak postao - zanimanje), i Esadu Landži, masovnom ubici. Naime, "srpski Adolf" je tako svedočio u korist grešnog Landže da su i emotivnoj Karli del Ponte skoro grunule suze radosnice. Jelisić je u svom svedočenju posebno istakao kako je Landžo "pravi prijatelj, veliki drugar, nenadmašan kuvar i još bolji čovek". Zapravo, duša od čoveka.

Bratska ljubav u tuđini

Nama dobro poznata Florens Artman, portparol haškog suda, koja je svojevremeno bila dopisnik sa ovih područja i dobro govori srpski, nedavno je posvedočila: "Ponekad svi zajedno pevaju. Ne znam tačno koje pesme, ali prepoznajem reči bratstvo i jedinstvo".

Hrvatski general Dario Kordić redovan je Miloševićev partner na partiji preferansa

Dodajmo svemu još i kazivanje Sime Zarića, nekadašnjeg šefa državne bezbednosti u Bosanskom Šamcu, koji je takođe pušten kući do početka suđenja za zločine protiv čovečnosti. Simo je, naime, izgovorio jednu gadnu istinu: "Više je međunacionalne tolerancije u Ševeningenu, nego ovde na slobodi..".

U pravu je Simo. Jer, gde danas toga još ima, da svi zajedno, kao nekada, slave, na primer, pravoslavni i katolički Božić, Uskrs ili muslimanski Bajram? Nigde, sem u Hagu. Naši "izabrani predstavnici u Hagu" to redovno čine i na ravne časti dele pakete sa kolačima. Baš kao što su pre šest, sedam godina delili pare, šlepere švercovanih cigareta, opljačkanu naftu, topovske granate i sličnu robu", zatim razmenjivali ubijene i zarobljene...

O čemu je, zapravo, reč? Otkud tolika koncentracija bratske ljubavi tamo u tuđini, među ljudima koji su koliko juče u crno zavili na stotine hiljada porodica? Nesumnjivo, to je pitanje kojim tek treba da se pozabave sociolozi, psiholozi, a ponajviše psihijatri.

Jer, kako je jednom prilikom lucidno primetio komentator splitskog "Ferala" Boris Dežulović: "Nema to nikakve veze ni sa tradicijama ,krvavog Balkana’, ni sa Hrvatima, Srbima ili muslimanima. Oni tamo, u Hagu, naprosto savršeno funkcionišu jer se međusobno razumiju. Ni ranije oni nisu imali ništa jedni protiv drugih. Jer su isti. U Ševeningenu se oni razlikuju samo po nacionalnosti svojih žrtava. Sve drugo je isto..".

A Sloba, Rahim, Dario, Tuta i ostala haška bratija možda baš u ovom trenutku taru glavu da l’ da skoknu do saune ili do teretane, ili će na ručak kod vrsnog kulinara Landže, a posle na kaficu kod Jelisića zvanog (Adolf). Što da ne, možda im se i Karla pridruži?!