Rad sa pacijentima u jednoj od sala za rehabilitaciju

Adam Putnik živi u Ulici vojvode Putnika u Beogradu, odnosno u Zavodu za protetiku koji se nalazi na toj adresi. Da, baš živi, stanuje. Proces rehabilitacije završio je još 1995. godine i kao prognanik, bez igde ičega, ostao u ovoj ustanovi. Nije potomak čuvenog srpskog vojskovođe i jedino što imaju zajedničko jeste rat. Adam je težak ratni vojni invalid koji čeka da mu isti oni koji su ga pozvali u odbranu otadžbine sada pomognu. On i još 27 ratnih invalida žive u ovoj ustanovi i nadaju se da će jednoga dana njihovi amputirani delovi tela probuditi nečiju savest. Baš tako kaže. Ne traži Putnik da mu za sve što je učinio za domovinu podignu spomenik kao njegovom prezimenjaku koji svaki dan gleda. Da mu podignu samo jednu sobu i kupatilo kakvo bi njemu trebalo. Samo to traži.

Živeo je Adam domaćinski i mirno u selu Gvozdensko kraj Dvora na Uni sve dok rat nije zakucao na njegova vrata. I doneo mu sve zlo koje rat nosi sa sobom. Ostao je bez nekih članova familije, bez doma i, ono što je za njega najbolnije, bez delova tela.

Koračao je tog jutra, 6. jula 1994. godine, Adam kroz nepregledno cvetno polje i ne sluteći da su mu to poslednji koraci koje čini. Poslednje čega se seća jeste strahovita eksplozija. Probudio se u bolničkoj sobi. Ispričali su mu da je ušao u minsko polje, da je nagazio na minu koja je bila povezana sa još dve i da je pravo čudo kako je ostao živ. Lekari su ga bukvalno krpili. Ostao je bez desne ruke i noge, leva potkolenica nekako je spasena, ali sa ranama koje i danas cure. Strahovita eksplozija oštetila mu je sluh.

Vrata niko da otvori

Posle godinu dana bolničkog lečenja, sredinom 1995. godine stigao je u Zavod za protetiku. Tu je zatekao nekoliko onih koji su poodavno završili sa rehabilitacijom, ali pošto nisu imali kud, živeli su u Zavodu. Adam ni slutio nije da će doživeti istu sudbinu. Supruga i sin su mu u Dolovu, selu kraj Pančeva, u kolektivnom smeštaju. Žive od humanitarne pomoći. Adam tamo ne može. Vezan je za kolica. Trebaju mu posebni uslovi. A želja mu je zaista skromna. Da živi sa svojom porodicom.

I sudbine i priče ostalih pacijenata, ratnih vojnih invalida koji žive u Zavodu, slične su Adamovoj. Niko nije manje od pet-šest godina u ovoj ustanovi.

Da li ih je društvo zaboravilo: Adam Putnik, Radomir Poljčić i Đoko Radanović (zdesna)

- Molili smo koga smo stigli i gde smo stigli - kaže Radomir Poljčić iz Ilijaša koji je u Zavod stigao još 1994. godine. - A nas nije niko pitao da li hoćemo taj rat i da li hoćemo da učestvujemo u njemu. Sada se svi ograđuju. U početku je i bilo nekakvih obećanja, kasnije ni toga. Najdalje dokle možemo da stignemo jeste nečija sekretarica. Uglavnom nailazimo na zatvorena vrata. Sramno smo izigrani.

Đoku Radanoviću iz Vrginmosta granata je raznela nogu. Posle operacije 1995. godine dovezen je u Zavod.

Odavde nemamo kud - veli Đoko. - Naš osnovni problem je stambeno pitanje. Ovakvi ne možemo u kolektivni smeštaj, jer nam trebaju posebni uslovi za život. Kada neko od nadležnih i navrati, a to se u poslednje vreme sve ređe događa, sve se završi na obećanjima. I tako, evo, šest-sedam godina. Zahvalni smo ovim ljudima iz Zavoda, sve čine da nam olakšaju život, ali mi hoćemo svoj dom, život sa porodicom. Zato i apelujemo na nadležne, ali i na ljude dobre volje da nam pomognu.

Ratni vojni invalidi nerado pristaju na razgovor. Na fotografisanje još teže. Dosta im je, kažu, i pisanje i obećanja. Osećaju se prevarenima. Povlače se u sebe. Godine provode u uslovima kakve bi trebalo sakriti od očiju javnosti. Ili ih što češće prikazivati kako bi probudili nečiju savest. Da nije lepe reči zaposlenih i maksimalnog truda, a to svi kažu, pitanje je kako bi ovi nevoljnici sve ovo izdržali. I dokle će ovako.

Drugi dom

Ljudi zaposleni u Zavodu za protetiku čine sve kako bi žiteljima ove ustanove koliko-toliko olakšali dane. Stari su znanci, znaju mnogo toga jedni o drugima. Lekari čuvaju njihove tajne, dele male radosti i veliku tugu i trude se da im pomognu.

- Šira društvena zajednica bi morala što pre da se pobrine o ovim ljudima - kaže primarijus dr Slavica Eremić, direktor Zavoda. - Tridesetak njih ovde je godinama i ovo je postao njihov drugi dom. Verovali ili ne, ali nekoliko njih ima lične karte u kojima su im upisani kao adresa naša ulica i broj. A reč je o ljudima relativno dobro očuvanog psihofizičkog zdravlja koji bi uz kraću obuku ili prekvalifikaciju mogli da nastave život onako kako ga zaslužuju. Inače, u poslednjih deset godina kroz ovu ustanovu prošlo je više od dve i po hiljade ranjenika i izrađeno više od četiri i po hiljade proteza, što znači da su skoro svakom drugom ranjeniku urađena dva pomagala.

Doktorka Eremić je odnedavno prvi čovek ove kuće u kojoj radi oko trinaest godina. Voli ovaj posao kao i njeno osoblje i nije joj teško da svakoga dana putuje iz Zrenjanina.

- Najteži rad je svakako sa ratnim vojnim invalidima - nastavlja dr Eremić. - Većina njih suočena je sa dvostrukim gubitkom. Izgubili su dom i delove tela. Pacijent tokom rehabilitacije prolazi kroz nekoliko faza do prihvatanja realnog stanja odnosno svog objektivnog statusa. To nije nimalo jednostavno. Ceo taj njihov proces prati veliki tim naših stručnjaka. Zato koristim i ovu priliku da uputim apel široj društvenoj zajednici da se podrži psiho-socijalna rehabilitacija, da se podrže programi prekvalifikacije ovih mladih ljudi kako bi se uključili u društveni život.

Pacijenti sa ratišta samo su deo od 215 bolesnika koliko ih trenutno ima u Zavodu. Ratnici su mnoge dočekali i ispratili, ispratiće, sva je prilika, i ove koji su trenutno tu, ali se nadaju da će uskoro i njima neko da poželi sreću u novom domu. Oni su to zaslužili, zadužili su domovinu.