Tužno je sedeti sa izbeglicama iz Krajine u kolektivnom izbegličkom centru, u selu Stragarima kod Kragujevca. Prekidamo i stalno iznova započinjemo priču od koje ni oni ni ja ne znamo šta će biti.

Stojan Bekić

Kada je stolu prišao Stojan nastala je tišina. Izdaleka, omalen, sa orlovskim nosem i velikim kačketom spuštenim do očiju, delovao je kao čovek od koga možete očekivati šalu. Kad se pogleda u Stojanove oči, shvati se da je vrag odneo šalu... A kad se čuje Stojanova priča, ućute i izbeglice koje su do tada pokušavale, koliko mogu, usiljeno i na svoj račun, da se našale.

Izbeglice oko stola znaju Stojanovu priču i sudbinu. Govorio im je Stojan mnogo puta. Ipak, beže. Povlače se nesvesno od stola. Ostao je za stolom samo Stojan, njegov tih glas i njegova priča.

Kao da je neko, u praznom stanu, ostavio radio pa otišao...

Stojanova priča nema ni početka ni kraja. Vrti se kao traka koju je neko pustio, pa zaboravio da isključi. Nije Stojan, za koga se na kraju, kada je priča ispričana, saznaje da se preziva Bekić, ni primetio, ni pitao da li se ovo snima. Za pitanja Stojan ne ostavlja mesta. I kako i bi, kad je njegova priča sva u pitanjima.

O onome što se vidi i čuje na početku, saznaje se tek na kraju. Kako je Stojanu poginuo sin. Kako je Stojan "preko ljudi" saznao gde mu je sin sahranjen. Kako je otišao na to mesto...

Život pod tuđim skutom

Stojan je prilazeći stolu doneo sa sobom neko unutrašnje brujanje, u grudima, sve dok se nije negde sastavio sam sa sobom. A onda je počeo da govori. Stojan i njegova nesreća ostaju sami.

Našao je na svom izbegličkom putu Stojan i dobrih ljudi.

- Ja uvek nađem da se nekako privučem... - uverava nas.

A hteo je da kaže da su izbeglice po definiciji rekonvalescenti. Ljudi koji hodaju i žive uz pomoć drugoga na koga se oslanjaju kao na nevidljivi štap. Ljudi koji moraju podići pod nečiji skut, pod nečiji krov, koji hodaju uz pomoć drugoga. Izrekao je Stojan strašnu misao o obesnoj sudbini ranjenih i proteranih ljudi koje svaki susret, svaki pogled ili neodmerena reč, protera korak ili dva dalje. A dani im prolaze u odstupanju kome nema kraja.

- Ovo je strana zemlja i strani ljudi - priča on. - Za mene je tako. Ja to kažem Bogu i svijetu. Ako smo Srbi - Srbi smo. Ali ovo je, za mene, strani narod. I šta će on da misli o meni? On ima svoju kuću, svoju zemlju, on ima svoju đecu. I šta...

Nad Stojanovom glavom kruže kolutovi dima. Pod njim se sija sto, a Stojan, sam, iznad stola, kao sa drugog sveta nastavlja:

- Ne daj, Bože, nikome što smo mi doživjeli. Kad izgubiš svoje, bolje i glavu da izgubiš, odmah!... Izbjeglički život? Nemaš ništa svoje. To ti je. Kud god se okrenuo - to je sve tuđe. Nisam ja gladan svih ovih godina. Dobio sam nešto robe kad sam stigao još u Kragujevac. Ovdje, u Stragarima, još nismo dobili ništa. Veša nismo dobili, obuće nismo dobili. Šta da ti pričam. Obuće ne mogu dobiti... Ma ni zimske gaće što su pedeset dinara na pijaci. A odakle da ih kupiš? Nisam kadar da ih zaradim. Ovdje je sve stari narod. On gleda da mu džaba radiš. Svaka njima čast, svima... Govorim iskreno. Proša sam Petrovac na Mlavi, proša sam Zaječar: unuka mi je u Petrovcu na Mlavi, kćerka u Zaječaru, sin u Zaječaru, sestra na Ubu. Dva sinovca, jedan na Umki drugi u Bavanji... To sam sve ja obišao i svak’ mi je dao novaca: - Evo, za cigare, za kavu, evo da možeš ponovo doći... Oni su mladi ljudi, zarade... Ja nisam kadar zaraditi više. Nema šanse, eto, obišao sam Srbiju. Da se snađe ko od izbjeglica? Ko to kaže - taj laže. Nema šanse da se snađe čovjek! Dok si mlad i zdrav svak će te primiti. A, bogami, posle okreće leđa od tebe. Nađe se čovjek, može se naći čovjek - al’ od ’iljade jedan! Ja sam naša’ tu čovjeka. Nije važno ko je i šta je, ali je čovjek! Koji mi prizna i koji razumije kako mi je. Al’ takvih je ljudi malo - ne znam proć’ celu Srbiju da li bi ga naša...

Rasuta porodica

Zaćuta za trenutak, a onda nastavi:

- Naša sam čovjeka u Petrovcu na Mlavi. Tamo su mi unuka i unuk. Moj unuk je u njegovoj kući. I taj mi je dao da ne lažem, pedeset maraka, da mogu opet njima doći. Da mogu nešto od prehrane kupiti... Naša sam čovjeka i ovdje, u Stragarima. ON meni da - sto dinara - dvjesta. Odemo ja i žena da njemu pomažemo. Ne tražim dnevnicu - ja tebi hoću da pomažem koliko možem! Ne mogu raditi koliko mladi čovjek - ali koliko možem, pomoći ću ti! Pripazim mu kuću kad nekud ode. On je zadovoljan. Ja mu ništa ne ukradem. Ne diram ništa. Nahranim kravu, ovcu, svinje - on je zadovoljan, prezadovoljan. A i ja sa njim..

Na licu mu se čita nešto drugo. Nešto mnogo dublje i jače.

- Niko se nije snašao - kaže tiho. - Ma ko se tu može snaći. Sin mi je u Zaječaru, u kući jednog Ciganina. On je u Njemačkoj, dao mu da pazi kuću, ne plaća ništa. Zeta i kćerku, uzeo neki stari u Zajačeru, pa ih sada maltretira. Šta će biti - ne znam... Da mi nastavimo život, da mi budemo ponovo oni ljudi koji smo bili - to ne! O tome ne trebamo ni pričat. Mi smo svi ugroženi i bićemo vavjek ugroženi. Gledaj, kako se tresem. To su živci. Izgubio sam svoju krv što sam je ima’. Nema ovdje prave hrane. Prošao sam Srbiju i vidio da nema srećnog izbjeglice. Nek’ priča ko šta hoće... Bio sam u Beogradu i ona mi je ženska, u hrvatskoj ambasadi rekla: napravite formulare, i mi ih odmah šaljemo u ispostavu u Sisak. Ali ja nemam para. Da imam prešao bi’ ja u Bosnu, da’ čovjeku pedeset maraka da me čamčićem preveze u Hrvatsku i gotovo. Ali ne znam i šta ću tamo. Nema nikoga ko će ti da’ jest. Eh, kad bih uspio preko UNHCR-a - ja bi’ iša’ odma’!... A tamo, u Hrvatskoj, biće još gore nego ovđe. Saslušava sam puno ljudi i znam da tamo nijedan naš čovjek nije slobodan. Srbina u Hrvatskoj lako možeš prepoznati - svak’ gleda u zemlju. Nijedan da digne glavu. Ne smiješ reć’ "Dobar dan", ne smiješ reć’ "dobro jutro", ne smiješ reć’ "dobro veče" . Ako si se s kim sastao, već viču Hrvati, psuju... Ovdje si makar slobodniji. Spavaš, niko te neće dirati. Samo što nemaš ništa. Da su nas mogli namjestiti u kakve kuće, dati malo bašte, malo zemljice... Ja bih bio zadovoljan. Bila mi je sestra u Hrvatskoj, znam ja. Ne može u svoje dvorište da uđe. Hrvatica, što se uselila, dala joj je samo jedan cvijet, imala je cvijeća, za uspomenu... Nema ni tu života. Nek’ priča ko šta hoće...

"Imao sam mladog sina..".

Noć je, kaže, izbeglicama najstrašnija.

- Ne mogu spavati nijednu noć, do pjetlova. Uvijek misliš o nečemu. Ne samo ja - nego svi. Šta misliš, da je lako biti izbjeglica, koji je ostao bez svoga imanja? Pedeset godina misliš da stvoriš nešto, da ne ideš od kuće do kuće i sad - ostavljaš sve to i bježiš! Misliš da je lako bilo kad se cijelo selo spakova da bježi?... Mi smo, u Hrvatskoj, radili po firmama. Posle dođem kući, ima sam traktor, radio poljoprivredu. A sad se pitam: da žena i ja dođemo u Hrvatsku, od čega da živimo? Žena i ja - obadvoje bolesni. Nema više onoga naroda koji je bio. Nema ga! Ko će ti doć pomoći?

Da li je sudbina Stojanova sadržana već u samom nazivu sela Gornja Čemernica, opština Vrginmost, tek Stojan priča kako je obilazeći svoje po Srbiji zapravo obilazio oko onoga što ga boli. I stalno briše tragove da ne bi pričao o tome. Sad je i to došlo na red, zato se izbeglice i odmiču od stola. Ali Stojadin se ne usuđuje da o tome počne direktno. Opet njegova priča, makar u prvi mah, vrluda. Na svoju najljuću ranu se ne zaleće:

- Kako mi je dok obilazim svoje po Srbiji, ne pitaj! To srce boli. Ne bi boljelo toliko da su svi živi i zdravi. Nego, mene boli zbog sina. Mladoga sam sina, ’72. godište, izgubio, u zadnjem danu rata, u zadnjem času, kod Dvora na Uni. Bio je vozač transportera, poginuo je sa posadom. Njih šestorica. Da li je poginuo od hrvatske ili NATO avijacije - to ne znam. Glavnom su tukli! Da nisam bez njega osto’ ja bih pjevo’, ovuda, po Srbiji, svaki dan. Niđe nije sjajno. Ja to uopšte ne krijem. Kome niko nije poginuo - ajd’ kako-tako... A ko je osta, ’vako, ko ja što sam, ’vake sirotinje ko ima... Niko mene još ne izvještava đe je moj sin poginuo i kako. Ni ’đe je sahranjen! Niko nije doša kod mene, ovđe. Znadu u Beogradu da sam tu, znadu u Kraljevu da sam tu. Još niko nije doša. Niko da pita: Stojane, kako ti i žena ovdje boravite? Znamo da si osta bez sina, tu i tu je zakopan...

"Tu ’đe je, nek’ se odmara"

Od vojske, sa zvanične strane, niko se nije obratio Stojanu povodom sina, niti mu je iko rekao gde je poginuo. Zato je Stojan krenuo sam da traži grob. Koliko je tragao i kojim putevima je prošao to ni sam ne zna. Ali, evo, na kraju svih krajeva Stojana, nad grobom. Da je jedan lako bi ga Stojan, sa tom namerom je i pošao, iskopao i preneo telo u Srbiju. Ali umesto jednog groba, umesto sina, Stojan je naišao na jedanaest grobova!

- Potrošio sam tri hiljade dinara, što smo ja i žena zaradili, da bih vidio đe mi je sin zakopan. Bio sam u Bosni, u tom mjestu. Tamo ima jedanaest humki ali po brojevima. Piše - "nepoznato lice". I šta sam moga napraviti? Ništa. Koji je od njih jedanaestoro moj sin? Nisam moga’ znati. Kako sam to doznao? Jedan mi je čovjek reka’. Naša sam neke ljude, koji su betonirali neku raku, i sa njima malo razgovarao. Oni kažu da nije bilo nikakvih papira tako da su ih sahranili kao "nepoznate".

Šta sam moga da učinim? Doša sam na grob da sinu upalim svijeću a ne znam koji je njegov grob. Zato sam zapalio jedanaest svijeća.

Za svakoga po svijeću!... Neka im je laka zemlja - ko god je odakle, i ko je... Bio sam, obišao to mjesto, potrošio svu ušteđevinu a opet, nisam ništa napravio. Ovo što mi je od familije zdravo, nije mi utjeha. Ipak, dobro je da su mi živi, da imam s kim da porazgovaram. Ali ovo je zaista bol. Bol. Nema se šta pričat’ više...

Tako je govorio otac koji je o sinu, brisanom iz svih spiskova, živih i mrtvih, izgovorio strašnu rečenicu: "Tu, đe je sahranjen neka i odmara!" Tako je, o sinu koji nigde više ne postoji osim u njegovom bolu i sećanju, govorio Stojan Bekić iz Čemernice kod Vrginmosta.

Budući da sin Stojana Bekića pod nekim drvetom, u nekoj šumi, leži obeležen kao "nepoznato lice", dakle bezimen, neka bezimen ostane i u ovoj priči.