Helena Čorluka: "Pre smrti da vidim sestre u Đakovu, ali pre svega moju Kseniju i moju unučad"

Tužna sudbina gospođe Helene Čorluke je veoma uzbudila Moniku Majer-Albang, novinarku "Zidojče cajtunga", koja je odlučila da njenu nesrećnu povest objavi u nekom od narednih brojeva novine za koju radu, a kad za to dođe vreme. Gospođa Helena ima sedamdeset pet godina i misli da je vremena veoma malo i da neumitno prolazi. Zato je iz Minhena došla u Beograd, da ovde nekom ispriča svoju priču.

Ta priča dostiže vrhunac na samom kraju, kad Helena neopozivo shvata da je izgubila ćerku. Njeno uverenje nije lišeno osnova.

Ksenija Rajković, ćerka gospođe Helene, živi u Minhenu sa dvoje dece, koja su sad odrasli ljudi. Ali, iako im baka takođe živi u Minhenu, nikada je nisu obišli. Time se, nekako, zatvara krug, dugo putovanje započeto u Vukovaru daleke 1926. godine.

Vera u ljubav

Helena Čorluka ima dve sestre koje su danas u staračkom domu u Đakovu, u Hrvatskoj. Dugo ih nije videla, ali se teši saznanjem da su žive i da će joj hrvatske vlasti jednog dana izdati vizu kako bi ih posetila. To bi, svakako, moralo da se dogodi što pre. Jer, u Heleninim godinama, vreme je najljući neprijatelj.

Rođena je u Vukovaru 1926. Sa dve godine je ostala bez majke, sa sedam i bez oca. Iz porodične kuće poviše Srpskog groblja gradske vlasti su tri sirotice prebacile u Dom siročadi koji su, malo pre toga, na Švapskom bregu sagradili grofica Sofija Elc i Toma Maksimović, veliki dobrotvori.

Helena još ima košmare u koje joj dolaze prizori iz onog rata.

U Beograd ju je 1947. godine dovela ljubav. Zbog ljubavi je tu i ostala. Zoran je rođen 1950. Ksenija dve godine kasnije, Jovica je 1958. godište, a dve godine docnije rodio se i najmlađi Dragan. Helena se nije udavala, a čak ni deci nije otkrila ime njihovog oca, čoveka kojem je poklonila beskrajnu ljubav i poverenje.

Došavši u veliki grad zaposlila se u Gradskom saobraćajnom preduzeću, a malo kasnije prešla u ugostiteljstvo, u "Višnjičku kasinu". Posle je uhlebljenje pronašla u PKB-u, gde je radila do početka sedamdesetih, kada se otisnula u inostranstvo, u Nemačku, gde je već bila njena Ksenija.

Ksenija je u Minhen otišla 1971. godine, sa čvrstim obećanjem da će tamo ostati samo nekoliko godina, dok ne uštedi dovoljno novca za pristojan početak ovde, u Jugoslaviji. Helena je za njom krenula godinu dana kasnije.

Poslednja zajednička fotografija iz 1985. godine: (sleva) Helena, Ksenija i snaja Drinka, a iza njih stoje Dragan, Jovica i Zoran

Zoran, najstariji od Helenine dece, postao je glava kuće, zaposlio se i uz majčinu pomoć koja je redovno pristizala školovao dva mlađa brata. Njegova supruga Drinka je Jovici i Draganu bila kao majka i starija sestra istovremeno.

Početak kraja

Prvih nekoliko meseci svog boravka u Minhenu Helena je bila u stanu svoje ćerke. Bio je to stan kompanije u kojoj je Ksenija radila, pa je Helena, zbog čudnih propisa, morala ubrzo da se iseli. A, možda propisi i nisu bili toliko surovi, već je tu možda bila reč o nečem drugom?

Prolazili su meseci i godine, ni Ksenija ni Helena nisu pomišljale na povratak, uprkos obećanjima.

Onda je Ksenija upoznala svog budućeg supruga. Venčali su se 1985. i iste godine dobili sina, koga su poslali u Novi Slankamen kod babe i dede, da ga oni podižu i vaspitavaju. Dve godine kasnije su dobili i ćerku koju je Helena viđala radnim danom ujutru, kad ju je vodila u "kindergarten".

Ksenijin suprug je možda bio dobar čovek, možda je bio prek samo kad popije? Ili je prečesto posezao za čašicom, ko zna. Tek, dogodilo se da je, pijan, udario svoju suprugu, i to pred detetom. Helena ga je prekorila zbog toga, a on joj je besno odbrusio da mu se ne meša u brak. Onda je Kseniji zabranio da viđa majku, što je ona shvatila vrlo ozbiljno. Uglavnom, od tada se nisu sreli. Ksenija je udovica, evo, već pola godine, ali se uprkos svemu majci i dalje ne javlja.

- Još malo ću biti u svom stanu u

Georgenšvajgštrase u Minhenu - uzdahnula je gospođa Helena. - A onda ću ga ustupiti opštini zajedno sa nemačkom penzijom u zamenu za mesto u staračkom domu. Htela bih pre toga da vidim sestre u Đakovu, ali pre svega moju Kseniju i moju unučad. A onda ću mirno da sačekam kraj, kad god da dođe.

Zna da su joj vrata Zoranove kuće u Kovilovu uvek širom otvorena. Jovica je moli da dođe kod njega na Karaburmu. Dragan bi je rado video kod sebe na Crvenom krstu. Ali, sva tri sina poštuju njenu odluku.

- Ostala mi je samo nada - rekla je na kraju. - Nada da će, makar, sestra jednog dana prepoznati na ulici svoju braću, ako se ikad sretnu.