Svedok istorije: moja golgota trajala je još čitavu deceniju posle Brionskog plenuma

Držeći već pripremljen svilen gajtan u fioci, J. B. Tito je svom prvom saradniku Aleksandru Rankoviću preko tamnih naočara, ledenim glasom, procedio: "Još ćemo mi, druže Marko, sarađivati". Zbilo se to juna 1966, uoči čuvenog Brionskog plenuma, na kojem je Leka zanavek politički likvidiran i naprečac poslat u istoriju.

Koji dan pre toga, sličnu rečenicu je izgovorio, s nakiselom mimikom, načelnik KOS-a general-potpukovnik Ivan Mišković Brk svom podređenom, tada načelniku Kontraobaveštajne službe Uprave bezbednosti JNA, pukovniku Dušanu Rusiću. Dobivši izveštaj Vojnotehničke komisije, čiji je zadatak bio da ispita i crno na belo dokaže kako su Tito i Jovanka prisluškivani u režiji Državne bezbednosti, sve s ciljem da se smeni prvi a na njegovo mesto postavi drugi, promrmljao je: "Uredu je, druže Duško, ako ste vi tako utvrdili. Pa, još ćemo se družiti".

Vernici postaju grešnici

Desilo se posve obrnuto. Reče gavran u pesmi: "Nikad više". Aleksandar Ranković je skinut sa svih funkcija, oduzeta su mu sva odličja, izbačen je iz Partije i gurnut u neku vrstu kućnog pritvora, bez prava glasa.

Dušan Rusić se batrgao još neko vreme, sve pod paskom uvek budnih "Titića iz šehera", koji su mu na čelo zalepili etiketu okorelog rankovićevca.

Predani vernici su u toj jednoj brionskoj noći oglašeni jereticima i grešnicima. Mada su četiri dana pre Brionskog plenuma pouzdano znali da ni Ranković ni Služba bezbednosti nisu krivi ni po jednoj tački optužnice, režiseri ove gogoljevske farse nisu odustali. Plan je morao biti u potpunosti ispunjen. Drama započeta 1. jula 1966. igrana je još mnogo sledećih dana i godina.

U klasičnom staljinističkom obračunu koji je potrajao smenjeno je i politički anatemisano nekoliko hiljada javnih ličnosti, generala i diplomata, lokalnih, republičkih i saveznih državnika, političkih i policijskih funkcionera. Na desetine njih to je koštalo života.

Čistka je vredela, kako je Tito i nagovestio na početku igrokaza, bar petnaest hiljada duša. I još tri puta više onih koji su im bili krv i žila kucavica. Takvo zapažanje ostavio je za sobom i sam Leka Ranković u svojim "Dnevničkim zabeleškama", prvi put obelodanjenim ovih dana u izdanju "Jugoslovenske knjige".

Godina 1948: Dušan Rusić, kao šef Ozne Prve proleterske divizije

Ovaj svojevrsni istorijski dokument o vremenu koje su pojeli skakavci javnosti su predočili, ne tražeći pri tom ni aboliciju niti rehabilitaciju, Lekina supruga Slavka sa sinovima Milivojem i Slobodanom. Upotpunjen je istraživanjem publiciste Pere Simića, koji je i došao do adrese našeg sagovornika Dušana Rusića, jednog od trojice preživelih autentičnih svedoka (uz Dragija Stamenkovića i Dobricu Ćosića) vrha političkih obračuna u Titovoj Jugoslaviji.

Dušan Rusić i dan-danji živi u konspiraciji. Kao Leka. Njegov telefon nije registrovan za javnost. Nema mnogo prilika za druženje sa saborcima ili drugarima. I on, u svom skromnom stanu podno Partizanovog stadiona, piše svoje beleške, pomno reagujući sam za sebe na sve što se odnosi na ona vremena. U nadi da će neko novo doba i neki novi istoričari postaviti stvari na svoje mesto.

Njegov put od slavonskog dečaka, dvadesetjednogodišnjeg partizana, šefa Ozne prve proleterske divizije, načelnika bezbednosti Prve armije, pa glavnog kontraobaveštajnog detašmana JNA, obećavao je samo cveće i činove. Sve do funkcije načelnika Kontraobaveštajne službe Uprave bezbednosti JNA i kobnog juna 1966, koji će označiti početak sunovrata, krvi, znoja i suza za jednu blistavu karijeru.

Rešili da me dotuku

Počelo je ovako:

- Načelnik Uprave bezbednosti Ivan Mišković Brk pozvao me je na ozbiljan razgovor. Ja, koji sam znao sve, i na čiji prozor vrapci najradije sleću, bivam bukvalno zaprepašćen kada mi je saopštio kako je Aleksandar Ranković ozvučio kabinet i privatno-porodične prostorije druga Tita. Pitao me je hoću li da radim u komisiji kojoj je drug Tito naredio da se sve ispita.

Rusić je prihvatio, uz komentar da će sve egzaktno utvrditi i obelodaniti. Ako je drug Marko stvarno ušao u obračun sa drugom Titom na takav način, tražiće da ga obese na Terazijama. Ako, pak, nije, insistiraće na utvrđivanju odgovornosti onih koji su to izmislili i izrežirali.

- Moj komentar - kaže ova starina - bio je u startu pogrešan, jer je Ivan Mišković Brk dobro znao ko su režiseri i ko je gde i kada doneo odluku da se Ranković politički likvidira. Znao je da je to laž. Vreme je tu neistinu i potvrdilo. Ali, ja tada to nisam mogao ni pretpostaviti.

Leka sa sinovima na Beogradskom hipodromu, 1968.

Komisija je radila u dva dela. Jedan je vodio Brk, a drugi Rusić. Obe grupe su hitale da što pre završe posao. Svim pozvanim učesnicima na saslušavanje prezentirana je takva Titova naredba. Rusićeva komisija je radila u kasarni specijalne gardijske brigade u Topčideru, Brkova u Užičkoj 15. Rezultate i nalaze je objedinjavao Rusić.

- Kad sam završio izveštaj te vojnotehničke komisije i predočio ga Brku, namah sam video da nije zadovoljan. Uprkos njegovom mrgođenju, rekao sam - svedoči Dušan Rusić - da tu ništa neću menjati, a ako se njemu ne sviđa neka ga prepravlja, s tim što ja to neću potpisati.

Uistinu, jedino što je ta komisija utvrdila bilo je ozvučavanje i prisluškivanje učesnika prve konferencije nesvrstanih zemalja, održane u Beogradu. Akcija ozvučavanja i prisluškivanja vila na Dedinju, u kojima su bili smešteni šefovi delegacija ove konferencije, zvala se "Mir" i nju je od početka od kraja odobrio Tito.

Komisija je takođe otkrila da je vila u Užičkoj 16 ozvučena još 1955. pred posetu sovjetskih lidera Nikite Hruščova i Nikolaja Aleksandroviča Bulganjina, a da se centar za prisluškivanje ovih visokih gostiju nalazio u krugu Titove rezidencije u Užičkoj 15. Prislušni uređaji nisu uklonjeni, "jer će i ubuduće ovde dolaziti određeni strani rukovodioci".

U isto vreme je ozvučen i Beli dvor, "radi stvaranja autentične dokumentacije o razgovorima predsednika Republike sa stranim diplomatama". Nisu potvrđene sumnje da su nelegalno ozvučene vile u Karađorđevu i na Bledu. Najzad, "zbog kratkoće vremena" nije dokazano ni kako je ozvučen Titov kabinet u SIV-u. Brk je, međutim, dopisao da je to urađeno "tajno" i "noću".

- Naravno da je prećutano kako je to sve urađeno po Titovom ličnom nalogu - dodaje Dušan Rusić - a ni učesnicima Brionskog plenuma nije direktno predočeno da ništa od režiranog oko ozvučenja nije tačno i da je sve sama laž. Što se mene tiče, bio sam spreman na sve u ime istine. Celokupnu dokumentaciju sam spakovao u prikladan drveni sanduk, zakatančio sam ga i zapečatio. Sanduk je prebačen u odeljenje analitike Službe bezbednosti JNA u Ustaničkoj ulici, dakle u samu zgradu Vrhovnog vojnog suda. Dalju sudbinu te dokumentacije ne znam. Pretpostavljam da je o njoj odlučivao Ivan Mišković. Možda i još neko.

Tada je za pukovnika Rusića počela golgota. Proglašen je okorelim rankovićevcem, teran je od nemila do nedraga, suđen i osuđivan.

Iz vremena kad je proglašen pučistom i okorelim rankovićevcem

- Ni sanjao nisam da se može biti toliko nemilosrdan - govori. - Njihov revanšizam je bio žestok. Išlo se đonom. Rešili su da me tuku svim raspoloživim sredstvima. Da me tuku i dotuku, što se na kraju i desilo. O tome da je to tako svedoči pet komisija koje su imale zadatak da pošto-poto dokažu moju pučističku aktivnost u Generalštabu JNA i da sam odobrio i pripremio tim istomišljenika koji će to realizovati.

"Tito nas treba"

Žigosan kao poslednji kriminalac, Dušan Rusić traži da ode iz Službe i iz JNA. Hoće kod Tita na Brione da mu ispriča sve što zna o hrvatskim "gibanjima" i nadolazećem maspoku. Nikola Ljubičić ništa ne da. A sve obrazlaže rečenicom: "Pošto smo i ti i ja za Titovu politiku, predlažem da se ne povlačimo, jer on nas treba".

- Nisam odustajao da isteram i tu stvar do kraja. Pišem iscrpan izveštaj o stanju u vojsci i predočava ga Ljubičiću u njegovom stanu, u takozvanoj "cvećari". Nedugo zatim pojavljuje se frizirana informacija i šalje se Miki Tripalu, tada dežurnom u Predsedništvu Jugoslavije. Insistiram na pravom izveštaju. Svi su vrlo nervozni zbog toga. Samo govore: "Pa, vi opet jedno te isto..". Započinje nova hajka na mene. U njoj sada učestvuje i Stjepan Domankušić (svekar Florans Artman, portparola haškog suda), pa i sam Nikola Ljubičić.

Gospodina Rusića šalju na vojnodisciplinski sud, pod glavnom optužbom da je "Tita lažno obaveštavao i da mu je napisao kako je Ivan Mišković Brk glavni falsifikator i režiser svih montiranih procesa". A sve to bez ikakvih dokaza.

- Odbijam da me kadija i tuži i sudi. Odlazim s kapom u ruci, misleći da će me do kuće još i uhapsiti, jer vidim da su na sve spremni. Ništa. Žalim se, ali odgovora nema. Tek posle sedam meseci dobijam presudu u kojoj piše da me kažnjavaju sa osamnaest meseci nenapredovanja u činu. To je, znao sam, bio kraj krajeva za mene.

Jeste, dozvolili su pukovniku da piše i dalje. Ali, nije bilo nikoga da mu odgovori. Pustili su ga i da polaže generalski ispit i dali mu čistu četvorku i ne saslušavši šta on to govori. Odavno politički eliminisan, krajem 1977. odlučuje da kaže zbogom i Službi i vojsci.

- Ostao sam živ, prošavši kroz ruke pet komisija i vojnodisciplinskog suda. Ostala mi je još samo Partija. Pitao sam se kad će i to već jednom doći na red.

Nije morao dugo da čeka. Dogodila mu se ubrzo sudanija i pred Komisijom Izvršnog komiteta CK SKJ, na čijem je čelu bio potpredsednik Predsedništva SFRJ Rato Dugonjić. Sude mu Džemo Šarac, Kukoč, Fadilj Hodža, Domankušić, Mišković. Presudu treba da potvrdi SSNO za JNA, uz prethodnu raspravu o njegovoj političkoj odgovornosti. Zovu ga da dođe. E, Rusić baš neće. Tako ga isključiše i iz Partije.

- Rešim da se debelo žalim - seća se Rusić. - I napišem žalbu na dvesta devetnaest strana. Evo je, ukoričena. Ovu knjigu sam predao 6. aprila 1977. godine. Odgovor nikad nisam dobio. Kao ni na sve ostalo. Ali, pouzdano znam da je sve to redovno stizalo do samog Tita. Dakle, i sam veliki vođa, čiju sliku evo još držim, jer mi je lično potpisao svoj portret, ma koliko bio obmanjivan, znao je, na moju sreću a njihovu žalost, da je sve to bila velika notorna laž. Niti je Ranković bio pučista, niti sam ja bio njegova desna ruka.

S Jovankom u Beloj vili

- Negde u vreme onih velikih studentskih demonstracija, zovu mene Jovanka i Tito sa Briona. "Dođi, imamo šta da razgovaramo". Odem ja, ručamo u Beloj vili. Posle, nasamo razgovaramo Jovanka i ja, a Tito u susednoj sobi, čija su vrata bila otvorena, sedi s Veljkom Koraćem, starim ratnikom i komunistom iz Banje Luke, tada direktorom Muzeja "Nikola Tesla". (Veljko je otac sadašnjeg potpredsednika srpske vlade Žarka Koraća.) Oni o demonstracijama, Jovanka i ja o kriminalcima, kako je tada krstila Ivana Miškovića i Valtera Šeparevića. Celu su, reče mi, obalu rasprodali, prisluškuju nas, prate, rovare.

Znao sam da su oboje time strašno opterećeni, pa sam ponudio da napišem novi izveštaj i kažem sve što znam. Kad, ne lezi vraže, njihov ađutant Đuka Balenović me, po povratku u Beograd, zove i kaže mi: "Daj ti meni samo skicu, a ja ću sve ostalo da uradim". Na tome je sve i ostalo. Od moje skice ni traga, samo ćutanje. Bakarići, miškovići, ljubičići uradili su svoje. Kad sam pošao da predam žalbu kabinetu, a šef kabineta onda beše Bere Badurina, ne dadoše mi ni na vrata da privirim. To ti je, sudbina jednog okorelog rankovićevca - kaže za kraj, pomalo ironično nekadašnji pukovnik, a potom, dan pre penzije novoproizvedeni general-major Dušan Rusić.

Maršalovo okruženje

- Josip Broz je imao svoju službu sa Valterom Šeparevićem, Milanom Žeželjem i Lukom Božovićem na čelu. Budući da sam u to vreme bio odgovoran za poslove obezbeđenja u Titovom kabinetu, mogao sam na zahtev ove trojice da odredim svoje stručnjake koji bi utvrdili šta se tačno događa u maršalovom okruženju. Oni to nisu tražili i ja, dakle, to nisam ni uradio - tvrdi Dušan Rusić. - Koji su se tehnički "poslovi" tamo obavljali nije mi bilo poznato, pre nego što sam postavljen za rukovodioca Vojnotehničke komisije. Znam da je Ivan Mišković često imao kontakte sa Šeparevićem, manjim brojem ordonanasa poput Đuke Balenovića i Bruna Vuletića, šefovima kabineta Berom Badurinom i Milošem Šumonjom, a do određenog vremena i sa Jovankom Budisavljević, potonjom ženom koju je Broz verbalno obožavao.

Vremenom je došlo do zaokreta u odnosima, pa su odjednom Mišković i Ljubičić postali nerazdvojni, a na misteriozan način im se pridružio i Šumonja. Svi zajedno otvorili su front prema Josipu Brozu, generalu Gošnjaku, Aleksandru Rankoviću i pukovniku Rusiću, kao okorelom rankovićevcu.

- Pouzdano tvrdim da su iza svega stajali Kardelj i Bakarić i da su nam njihovi prsti smrsili konce. Uostalom, to kaže i sam Tito Kopiniču u svojoj poslednjoj izjavi: "Vidiš, Joža mali, kako su me lagali. To su ljudi bez skrupula, karijeristi. Oni hoće da me skinu. Hoće vlast, a ja sam im prepreka".