Željko sa ćerkama

Pola moje duše zauvek ostaje u Mostaru, a pola u Beogradu. To je konačna istina o meni. A kako i ne bi bila kada sam pune četiri decenije proveo u gradu na Neretvi, osetio lepotu mladosti, zaljubio se u Maju do kraja života, čuo prvi plač svoje dece, zapevao svoju prvu pesmu, bolovao kada sam odlazio...

Ona druga polovina Željkove duše pripada Beogradu koji mu je širom otvorio vrata, podigao do zvezda.

- Ovde sam stekao novi krov nad glavom, jer sam odlazeći iz Mostara morao sve da ostavim, osim ono najdraže, moju porodicu.

Prvi aplauz za Mariju

Tako Željko počinje i završava svaku priču o sebi.

- Sve one epizode kao što su šta ja mislim o onome ili ovome samo upotpunjuju istinu o meni - nikada nisam bio megaloman, znao sam da ću, kada sam sve izgubio, ponovo stati na noge. Novac nikada nije bio moj cilj. Kao što nikada nisam u mladosti sanjao o popularnosti koju sam stekao. Samo sam predano radio u svom kafiću i ponekad zapevao. Ali zato sa sigurnošću tvrdim da su porodica i pesma dve jedine stvari koje obožavam i kojima se prepuna srca vraćam.

A sve je počelo, misli Željko na prve pevačke korake, sa grupom "Mediteran", godine 1973. kada je zapevao pesmu "Moja Marija je drugačija", u Banjaluci, na takmičenju "Prvi aplauz" i pobedio.

- Bože, kakvu sam tada tremu imao. Doduše imam je i danas, ali ne zato što se kao profesionalac ne pripremim dobro za nastup, nego je to ona pozitivna trema, pošto se uvek pitam kako će publika reagovati na moju novu pesmu, ili da li je već zaboravila stari hit.

Prvi hit bila mi je pesma "Sipajte mi još jedan viski". Nije bilo koncerta na kome po nekoliko puta nisam morao da pevam ovu pesmu, kao što nije bilo radio-stanice na kojoj pesma nije proglašavana za apsolutni hit. U jednom trenutku uplašio sam se da će ta pesma, ne samo postati moja lična karta, nego da više nikada neću imati hit pesmu. Srećom, moje se slutnje nisu obistinile, Marina i Futa napisali su još mnogo pesama koje publika zna napamet, od "Grlice" pa do pesme "Bezobrazno zelene" sa mog najnovijeg albuma koji se zove "Sentimentalni čovek". Moram priznati da sam ga kao nikada do sada izuzetno brižljivo pripremao, jer je prošlo više od dve godine od poslednjeg albuma. Naime, novi album zahteva promociju i permanentno pojavljivanje na malom ekranu, a ja ma koliko voleo televiziju, ipak, to kažem u šali a mislim sasvim ozbiljno, ne želim da budem čovek iz frižidera, pa kada se otvori frižider sledi prvi artikal - Željko Samardžić.

Hteo je da se publika malo odmori od njegovog lika, bar ona televizijska. Naravno, to ne znači da dve godine nije pevao. Naprotiv, imao je izuzetno uspešnu turneju po Australiji.

- Priznajem da me taj kontinent oduševio. Pevao sam i širom Evrope, samo sam leto proveo u krugu porodice. Album sam radio sa Draganom Brajevićem i svojim starim saradnicima Marinom i Futom. Pesme "Pređi preko svega" i već pomenuto "Bezobrazno zelene oči" već su se izdvojile, ali ja sam uveren da će i pesma "Sentimentalni čovek" doživeti istu popularnost, posle trećeg, četvrtog slušanja. Želeo bih da spomenem i pesmu "Mirno spavaj, moj pevaču" posvećenu dugogodišnjem prijatelju Davorinu Popoviću koji, nažalost, više nije među nama. Elem, taj album je pred nama, publika je ta koja će reći poslednju reč, a moje je da ostanem onakav kakav sam oduvek. Ponavljam jednu istu misao od kada sam uzeo mikrofon u ruke: nikada, Željko, nemoj svojoj publici ostati dužan pesmu!

Još je zaljubljen u suprugu Maju

Beogradu, s ljubavlju

Svestan je da na njegove koncerte dolaze sve generacije, čitave porodice odvoje teško stečeni dinar kako bi došle da čuju njegovu pesmu.

- Da li sam mogao nešto više da poželim u svojoj karijeri? Valjda zato nikada neću zaboraviti 13. decembar 1996. godine kada sam imao svoj prvi solistički koncert u Beogradu pod nazivom "Beogradu, s ljubavlju". Pevao sam dva sata bez prekida, bez gostiju. A onda prešao u prelepi hol Centra "Sava" gde je već postavljen bio mikrofon i nastavio da pevam tuđe pesme, kantri muziku, evergrin i ostale pesme koje volim da pevam. Bila su to takoreći dva koncerta što se meni, a i publici, jako svidelo. Zbog toga su takvi koncerti, bar kada je reč o solističkim koncertima, u Centru "Sava" svakog 8. marta postali tradicionalni.

Danas publici ništa ne treba reći, oni se sami sele u hol Centra "Sava".

- Naravno, bila je to ideja Saše Dragića, mog dugogodišnjeg menadžera i prijatelja, koji je jedan od glavnih "krivaca" što je moja karijera toliko uspešna. Uverio sam se u to stotinu puta. Hvala mu.

Često mu postavljaju pitanje šta on to peva? Da li je to zabavna ili narodna muzika?

- Svima odgovaram isto. To je neka sredina koja ponekad vuče na jednu a ponekad na drugu stranu. Istina je, dakle, da pesma ne poznaje granice kada je reč o njoj samoj, kao što briše granice između gradova, zemalja, kontinenata... Doduše, volim da pevam i čisto zabavne melodije kao što veoma poštujem izvorne pesme, ali mislim da me publika prihvatila kao sredinu između narodnjaka i zabavnjaka i da ne treba puno da izlazim iz tih okvira. Dakle, ja sam moderni narodnjak.

Uostalom, posle svega što me snašlo u životu, ne treba nad hlebom tražiti pogaču. Kada me početkom rata, dok sam bio kod kumova, metak pogodio u karlicu, posle čega sam dva meseca proveo u bolnici, nepokretan, dok su zloslutni meci i dalje zviždali iznad moje glave, nije mi preostajalo ništa drugo nego da gledam u plafon i molim se Bogu da me još koji metak ne zakači jer ne bih preživeo. Shvatio sam koliko je smrt blizu, kako je nepozvana i kako je život jedina stvar na svetu koja ima svoju lepotu. Ta lepota kod nekih ljudi ima svoje ime pa se zove pesma, kod drugih porodica, kod trećih uspešna karijera, kod četvrtih - zdravlje... Ne mogu svi ljudi imati sve, a svi moraju imati cilj i nadu da svakodnevni problem nije i životni problem, da se problemi rešavaju u hodu. Ostaje život čiji svaki dan treba ulepšati, oplemeniti, radovati se, smejati, jer, verujte mi, dok sam onomad ležao u postelji ispod plafona nepokretan, svega toga nije bilo...

Za njegove koncerte se traži karta više

Jedina Maja

Željko voli da priča o svojim pesmama, o putovanjima, o gradovima u kojima je pevao i boravio, ali najviše od svega voli da priča o svojoj porodici.

- To je moja Maja i naše tri kćerke. Bože, kako sam se zaljubio u Maju. Mislio sam da na ovoj planeti postoji samo ona i ja i da nijedne druge žene nema. A Maja je iz patrijarhalne porodice. Od prvog dana sam znao da će ona biti moja životna saputnica. Nema te stvari koju ne bih uradio da su kao uslov postavili pred nas i našu ljubav. Posle su došle naše tri kćerke koje smo lepo vaspitali pa sada s pravom možda pomalo neskromno, ali ponosno, pričam o tome. Za to mnogo veća zasluga pripada Maji zbog moje česte odsutnosti.

Dok Željko tako priča ispada da je sve idealno, da ga nikada niko ne kritikuje.

- Nije tačno. Morao sam da otrpim razne kritike zbog onog spota koji sam uradio sa Dejanom Milićevićem. Zamerili su mi što sam se valjao sa onom mladom ženom. Pa ja se uopšte nisam valjao samo sam se malo zaneo u ulogu, ili, kao što ja to lepo objasnim, dobro odigrao ulogu. Najslađa je bila moja Maja kada je upitala Sašu Dragića zašto to nije cenzurisao tokom snimanja? Jesam, koliko sam mogao, hteo je moj drug da me opravda, pa me totalno ukopao. Naravno, sve je to bilo samo na spotu. Maja dobro zna da je ona jedna jedina - kaže Željko Samardžić.