Lični stav

"Ilustrovana Politika" u ovoj rubrici daje prostor onima koji žele da iznesu svoj lični stav o svim pitanjima koja ih tište, uključujući tu i otvorena pisma državnim ustanovama i vodećim srpskim i jugoslovenskim političarima.

Prilozi ne smeju da budu duži od šezdeset redova. Najbolje od njih u mesecu ćemo, po mišljenju redakcijskog kolegijuma, honorisati. Zato molimo autore da nam uz tekst pošalju tačnu adresu i broj žiro-računa.

Uredništvo

Uništili su narodnu muziku

Iz razgovora sa pevačicom Anči, koji ste nedavno objavili, saznali smo da je neke njene ploče finansirao Jezda Vasiljević. Ostale su, valjda, potpomogli neki drugi. Ona nije jedina pevačica, i to nije nikakva tajna, koja do potrebnog novca za svoja izdanja dolazi na taj način. Inače, njena muzika nije narodna, već se najpre može upisati kao zabavna ili kao neuspela mešavina zabavne i folka. U stvari, to je neka papazjanija različitih belosvetskih muzika "pobrkanih" sa našim folkom, pri čemu ovog drugog neretko ima tek u naznakama.

Pored ostalih, ona, kako i sama kaže, izvodi i španske pesme. I sve to zajedno prodaje pod firmom naše narodne muzike. Isto to rade i drugi takozvani moderni folkeri. Pravdajući to, oni tvrde da imaju pravo da pevaju šta god hoće. Imaju, to im niko ne spori, ali ne u okviru srpske narodne muzike, jer njihove pesme tu ne pripadaju.

Možete li da zamislite Anči kako interpretira pravu narodnu pesmu. Naravno ne, zato i peva ono što kako-tako može da savlada. Njene pesme su, u stvari, pesmice koje nikome nisu potrebne i koje niko nema volju da sluša. Ona je samo jedna od onih takozvanih savremenih folk izvođača koji nastoje da iskoriste pozicije narodne muzike i naročito njenu publiku.

A baš zbog njih, kao i autora njihovih pesama, narodna muzika danas nema ni izbliza onakve pozicije i onoliku publiku kao nekad. U Beogradu, koliko mogu da ocenim, nije joj ostalo ni dvadeset odsto ranijih slušalaca. Slično je i u još nekim gradovima u Srbiji, dok je u drugima tek nešto malo bolje. Sami po sebi oni nisu toliko opasni. Niko ko drži do sebe nema želju da sluša Vanesu, Jovanu, Daru Radu, Viki, Anči, Jami, Baneta Bojanića...

Ali, nevolja je u tome što ih publika doživljava kao izvođače narodne muzike, iako to oni objektivno nisu, jer se sami tako predstavljaju. Po njima i njihovim kompozicijama ljudi zaključuju da narodna muzika danas ne valja i da je više nema smisla slušati i okreću se drugim žanrovima. Tako publika zaboravlja lepu srpsku pesmu, odvikava se od nje, ona im izlazi iz pamćenja, a u isto vreme se prilagođava onoj (zabavna, pop, rok) koja je u osnovi tuđa. Na ovaj način se oblikuju novi ukusi, formiraju nove navike, a menjaju stare, što će posle biti teško ili nemoguće promeniti. Generacije i generacije su na ovaj način već upropašćene i to, bojim se, nepovratno.

Nedavno sam na radiju slušao članove neke pop grupe. Uz dozu zajedljivosti, ali vrlo objektivno, oni su priznali da su njima i njihovoj branši takozvani savremeni folkeri poslednjih godina obezbedili brojnu publiku koja bi inače bila narodnjačka i dodaju: ako se ništa ne promeni u narodnjačkom delu estrade, ako sve ostane kako jeste, za dve-tri godine svi mladi će preći na našu stranu i to će praktično biti kraj narodnjačke scene. Plašim se da će se baš tako desiti.

Sve više se priklanjam onima koji tvrde da ovo što se desilo sa našom narodnom muzikom uopšte nije slučajno. Dok su važili neki kriterijumi, određena pravila, vrednosni sistemi, dok se tačno znalo ko ovu muziku može da komponuje, a ko da je peva, a ko opet na sve to ne sme ni da pomišlja, ona je bila neprikosnovena. Gotovo celokupna publika je bila uz nju i njene izvođače.

Sva istraživanja sprovedena tokom sedamdesetih i osamdesetih godina pokazala su da je u Beogradu devedeset odsto ljudi stalno ili često slušalo ovu muziku, a u unutrašnjosti čak 95 do 100 odsto. Prema podacima centra za istraživanje programa i auditorijuma RTB iz 1996, samo osam odsto ispitanika je odgovorilo da ne voli narodnu muziku. (Ja verujem da ju je i tih osam odsto slušalo, ali to iz nekih razloga nisu glasno priznavali.) Kontinuitet lepe i prave narodne pesme i vrhunskog izvođenja pevača čvrsto je držao publiku uz pesme našeg muzičkog nasleđa. Narodnjaci su bili bez premca. Tiraži njihovih izdanja su se merili stotinama hiljada, a česti i brojni koncerti rasprodavani su do poslednjeg mesta.

Za to vreme akteri zabavnih, pop i rok nota bili su na kratkom lancu. A onda su se odnekud pojavili takozvani savremeni folk autori i interpretatori i svojim pesmama bukvalno rasterali publiku od naše narodne muzike. Određuju ih kao kič i šund, ali ih niko ne dira. Kao da ih neko pušta da na miru dovrše posao koji su započeli, posao potpunog odvraćanja ljudi od narodne muzike. Niko to tako pouzdano i sigurno neće učiniti kao oni. Oni su najjači argument i najveća nada svim protivnicima srpske muzike.

Uništili su nam narodnu muziku, oterali publiku od nje. Zadali su joj strahovit udarac od kojeg se, možda, nikad više neće oporaviti. Oni ovu muziku ne vole, ne osećaju je, ni po čemu joj ne pripadaju. Jedini motiv koji ih je doveo na to mesto jeste novac. Uopšte im nije važno šta će sa njom biti na kraju. Njihova deviza je - trajaće još neko vreme, dok se još malo ne obogatimo, a posle nije ni važno.

Valjda se nigde u svetu nije desilo da šaka ljudi kojoj ništa nije sveto uništi jednu tako dragocenu i vrednu stvar kao što je nacionalna muzika. Sramota je za ovu državu što je to dozvolila. Poslednji je čas, ako već nije i prošao, da se ovo zlo istera iz naše narodne muzike. To mora hitno da se uradi, jer će sutra već biti kasno. Ili oni ili narodna muzika, trećeg izbora nema.

Dejan Stevanović,
Beograd

Zaštitite ćirilicu

Poštovana gospodo,

U broju od 27. oktobra 2001. godine pročitala sam tekst o Udruženju za zaštitu ćirilice iz Novog Sada. Posle dužeg bezuspešnog traganja za adresom tog društva, došla sam na ideju da mi vi verovatno možete pomoći jer bih želela da se učlanim u Udruženje. Kao višedecenijskom vernom čitaocu "Ilustrovane Politike" nadam se da ćete mi izaći u susret.

Unapred zahvalna,

Jovanka Pavlović,
Ebikon

Adresa Udruženja za zaštitu ćirilice je: Nikolajevska 2, 21000 Novi Sad, a telefon 021/27-018.

Rasprodaja iluzija

Pišem Vam povodom teksta Ozrena Milanovića "Generalštab na licitaciji", jer otvara niz novih pitanja u vezi s prodajom imovine nekadašnje države.

Koliko mi je poznato, deobnim bilansom bivših jugoslovenskih republika je dogovoreno da nepokretna imovina nekada zajedničke države SFRJ pripadne onome na čijoj se teritoriji i nalazi. Verujem da je to pravično, mada je najveći broj saveznih ustanova bio lociran u Beogradu, kao glavnom gradu. Neko bi pomislio da je Beograd, odnosno SR Jugoslavija, ovakvom raspodelom najviše ućarila. A nije. Dobila je megalomanska zdanja, prevelika i za onoliku državu, s kojima zaista nema šta da se započne (treba pomisliti samo na komunalije, na troškove grejanja ili hlađenja, itd.). Zato mislim da je sasvim ispravno da se ti mastodonti prodaju, ako se za njih nađu kupci.

S druge strane, u dnevnim novinama pratim polemiku u vezi s vlasništvom nekadašnje Palate društveno-političkih organizacija, poznatije pod narodskim nazivom (Ce-ka). Rekao bih da tu nisu baš najčistija posla. Jer, to zdanje nije bilo državno, već partijsko, uistinu građeno parama iz partijske članarine svih članova nekadašnjeg SKJ, kojih je bilo gotovo dva miliona.

Ne bih dao za pravo Socijalističkoj partiji Srbije, koja uporno tvrdi da je, kao naslednik SKJ, jedini vlasnik ove zgrade, ne samo zato što u svom nazivu ima odrednicu koja ukazuje da je to srpska partija, niti zato što je kontinuitet SPS-a sa SKJ, Savezom komunista, veoma problematičan.

Ovo pitanje posmatram s pravedne strane, a ne s pravničke. Ako se prihvati tvrdnja da je SPS nekakav naslednik, onda bi, eventualno, mogao da nasledi samo imovinu nekadašnjeg SKS, dakle, šestinu zdanja (Ce-ka), dok bi ostalih pet šestina, po deobnom bilansu, trebalo da pripadne državi.

Ali, postojao je i SKCG, koji bi takođe mogao da pretenduje na šestinu zgrade! A ja još nigde nisam čuo ili pročitao da neka od crnogorskih stranaka koje su izašle ispod plašta Saveza komunista Crne Gore pretenduje na kontinuitet.

Konačno, postavio bih pitanje: čije je partijsko? Da li je to vlasništvo članova partije (SKJ), makar i bivših, ili države koja svim silama pokušava da se oslobodi hipoteka bivše "partijske države" SFRJ? Ako partijska imovina pripada članovima, onda dva miliona nekadašnjih članova SKJ istinski ima pravo da dobije makar deo akcija (protiv kojih su se, uzgred rečeno, neki iskreno, a neki pritvoreno sve vreme borili).

Petar Janković,
bivši član SKJ iz Beograda

Ispunite predizborna obećanja

Imam 73 godine i živim sa suprugom, sinom, snahom i unukom u Novom Beogradu. Ne znam koliko je to bitno, ali, eto, kažem i to da se izdržavamo od naše dve penzije i jedne plate. Želim da napomenem i da sam dugogodišnji čitalac "Ilustrovane Politike". Poneku, doduše, propustim iz čisto finansijskih razloga.

Primetio sam da je "Ilustrovana" počela da se bavi penzionerskim temama (autor nekoliko tekstova bio je Dragoljub Stevanović), ali bih predložio da to bude još ozbiljnije i, možda, još analitičnije. Nadam se da ćete se složiti sa mnom da penzioneri u Srbiji nisu zanemarljiva ciljna grupa za Vaš list, ali Vi to sigurno najbolje znate.

Želeo bih i sam da dam mali doprinos pisanju o penzionerima i njihovim mukama. Pre svega da kažem da se obraćam Vladi Srbije, odnosno njenom Ministarstvu finansija i, naravno, Republičkom fondu za penziono i invalidsko osiguranje.

Naime, iz ovih institucija zvanično je najavljeno da će 23. decembra biti isplaćeno pola penzije za prvi deo oktobra. Zvuči katastrofalno, ali u suštini i nije tako strašno. Zašto? Jednostavno, s tom isplatom penzioneri će ove godine dobiti jedanaest i po penzija. Dakle, mnogo bolji rezultat nego prethodne godine kada nam je isplaćeno, koliko se sećam, nepunih deset. Ono što meni lično smeta to je da se neki zvaničnici u svojim izjavama prosto ponose time što će nam isplatiti pomenutih jedanaest i po penzija kao da nam, eto, čine neku uslugu.

Pitam se da li je moguće da neko misli da nam čini ustupak time što nam zakida pola penzije. Pa valjda je svakom čoveku jasno da bi i penzioneri trebalo da dobiju svojih dvanaest "plata". Zar bi to bilo čudno?

Teši me, međutim, jedna, doduše stidljivo, izgovorena izjava da će možda, ponavljam možda, do kraja decembra ipak biti isplaćena još jedna polovina, čime bi se ispunio onaj neverovatan uslov da za dvanaest meseci dobijemo i dvanaest penzija.

Dakle, gospodo iz penzionog fonda (i vi iz Vlade Srbije, jer vi obezbeđujete novac), probajte kako god znate da ispunite ona predizborna obećanja da će penzioneri na vreme dobijati svoj novac. Znam da je trenutno iluzorno nadati se da ćete moći da nam vratite dug koji je napravila prethodna vlast, ali potrudite se bar da ove godine dobijemo naših dvanaest penzija.

Radovan Janković,
Zemun