Osam godina u invalidskim kolicima

Na petom spratu zgrade u Ulici Rada Vilotijevića broj 42 u Kraljevu, živi porodica Mijajilović: Momčilo, Vera i njihovi sinovi Nenad i Aleksandar. Nedavno im je poštar doneo pismo ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu. Bilo je to obaveštenje da je Aleksandar, student četvrte godine pedagogije na Filozofskom fakultetu, za izvanredan uspeh na studijama, dobio diplomu kraljevske vlade i jednokratnu novčanu pomoć.

Iza ove diplome i niza desetki u indeksu došao je Aleksandar sedeći u invalidskim kolicima, posle teške tragedije i grčevite borbe za život.

Kao da se voda otvorila

U Kraljevu, gde se i rodio, provodio je Aleksandar svoje vesele i bezbrižne đačke dane. Išao je u školu, jurio za loptom i svi dečaci njegovog uzrasta pentrao se po drveću u potrazi za ptičijim jajima.

- Uvek sam u igrama želeo da budem lekar, da ukazujem pomoć drugima ako se povrede, pa mi je to, još u tim dečačkim danima bilo buduće životno opredeljenje: otići ću na studije medicine. I čim sam završio osnovno školovanje upisao sam se u Medicinsku školu u Kraljevu. Završio sam dva razreda i onda, za vreme letnjeg raspusta, doživeo tragediju.

I priča Aleksandar kako je tog dana, a bio je 11. juni 1993. godine, otišao sa drugarima na Moravu. Prvi put je ostavio Ibar kraj kojeg je i odrastao i, ni sam ne znajući zašto, stigao do moravske plaže. Dobar plivač, odličan skakač u vodu, atletičar i karatista, bio je zaista neustrašiv. I, naravno, popeo se na visoku obalu i skočio u reku. Jedanput, pa još jedanput. I taj drugi skok bio je fatalan. Samo se seća kako mu se učinilo da se voda otvorila i da leti ka kamenitom dnu. Onda je utonuo u mrak.

Drugari su ga jedva spasli da se ne udavi. Nepokretnog i onesvešćenog su ga nekako preneli do bolnice. Puna 24 sata ležao je bez svesti, bio između života i smrti, oduzet i bespomoćan.

Sutradan su ga prevezli za Beograd.

I najzad - invalidska kolica

Kada je došao svesti, sve oko njega je bilo novo i nepoznato. Beli bolnički zidovi, medicinsko osoblje, igle i ubodi. I samo jedno drago lice - majka koja je bdela nad njim. Tad je postao svestan šta se dogodilo.

- Pola godine sam ležao u tom Urgentnom centru. Kraj mene su danima i noćima uvek bili otac ili majka. Tako nisam osećao usamljenost. Ali me je obuzimala tuga pri pomisli da sam nepokretan i da ću završiti u invalidskim kolicima. Tu sam i operisan i upućen u Slankamen na rehabilitaciju. Proveo sam tamo više od godinu dana, a onda su me vratili u Beograd, u Sokobanjsku. Osam meseci živeo sam u toj ustanovi između očaja i nade i konačno, u invalidskim kolicima, vratili me kući u Kraljevo.

Za tragediju mladog Kraljevčanina saznali su u Udruženju američkih Srba. Uz njihovu pomoć, a posebno dobrotvora Miloša Šupice, obreo se u Americi. Lekari iz Sakramenta su obavili nekoliko pregleda i stavili mladog pacijenta na listu čekanja.

Ostalo je otvoreno pitanje koliko dugo traje čekanje na toj listi. Ubrzo je stigao odgovor. To može da potraje godinu ili dve! Rečeno je da lekari na Univerzitetu u Kaliforniji intenzivno rade na istraživanju metoda lečenja i oporavka takvih pacijenata. I da se nadaju uspehu.

Aleksandru nije ostalo ništa drugo nego da se vrati u domovinu i čeka na povoljne vesti.

Tihi povratak u život

U rodnom domu, okružen pažnjom i ljubavlju svojih najmilijih, provodio je dane pune tuge. Uvek mu se u sećanje vraćao život pre tragedije, veseli bezbrižni dani, prve đačke ljubavi, drugovi, karate i atletika. A sad sedi nepokretan u kolicima, prolaze dani i noći, teče život i buja kraj njegovih prozora. I, šta dalje, kuda i kako?

- Sve je to bujalo u meni - kaže. - Ponekad mi se činilo da je moj život završen, da su srušeni svi moji snovi i ideali i da ću tako bezimen i beskoristan ostati u kolicima. Nije me to držalo dugo. Prelomio sam. Uveren da ću jednom ponovo stati na noge i vratiti se u život, odlučio sam da se vratim školi. I da to bude za početak.

Dotad odličan đak, vanredno je završio drugi i treći razred Medicinske škole sa odličnim uspehom. Onda se našao pred novim izazovom. Znao je da na studije medicine neće moći i da se neće ispuniti njegovi dečački snovi i nadanja. Pa, rešio je da potraži nešto drugo, moguće i prihvatljivo. I kao redovni student upisao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dobio je indeks broj 98-87/PE i tad se pred njim otvorio novi život.

Otac, majka i brat podržali su sa oduševljenjem taj korak. U međuvremenu je nabavio potrebne udžbenike.

Desetka do desetke

Na fakultetu su pokazali razumevanje za poseban položaj mladog brucoša. I podržali ga. Šef katedre omogućio je Aleksandru da dobije dozvolu po kojoj ne mora da sluša predavanja, već samo da polaže ispite.

Tako je počelo.

Onda su došli i prvi ispiti. I prve nevolje. Trebalo je u invalidskim kolicima stići do fakulteta. Otac Momčilo preuredio je nekako zadnje sedište na starom "kecu", pa su on i supruga nosili sina sa kolicima u rukama do fakulteta. I vraćali ga kući.

A desetke su se ređale: Opšta psihologija, Uvod u teoriju društva, Uvod u filozofiju, Andragogija, Francuski jezik, Razvoj psihologije, Etika, Opšta istorija pedagogije... i tako redom.

Sada je Aleksandar na četvrtoj godini Pedagogije. I već je odlučio, kako reče, da ide i dalje. Na postdiplomske, pa i stepenicu više. Životni optimizam ga ne napušta. I čvrsto veruje da će pobediti sve nevolje i ponovo stati na noge.

A kad, jednom, tamo u dalekoj Kaliforniji stručnjaci budu našli lek za njegovu boljku, naći će se, u to je uveren, ponovo dobri ljudi koji će mu pomoći.