Sačuvati ptice

Sa zebnjom i jezom sam pročitao tekst "Vadi marke pa pucaj". Pred sobom sam video neminovni kraj ljudske vrste kojoj upravo kumuju sami ljudi ubijajući ona živa bića od kojih zavisi život na ovoj planeti. U želji za zaradom ne preza se ni od čega. To nije ništa novo: mnoge životinje su iskorenjene radi krzna, nosorozi su ubijani radi roga od koga se spravljao afrodizijak iako se kasnije ustanovila da preparat nema nikakvog dejstva, krokodil radi kože, bizoni radi mesa...

Ali, razlozi zašto se ubijaju ptice u našoj zemlji su morbidni i snobovski. Treba ubiti sto pedeset slavuja da bi se napravila porcija hrane od njihovih jezika. Znaju li ti ljudi, ako se mogu uopšte tako nazvati, šta je to zdrava hrana, da li prirodno voće i povrće ili jezici od slavuja? Znaju li ubice ptica šta znači jedna ptica za ekološku ravnotežu, da sva ta živa bića predstavljaju jednu kariku u sistemu prirode i ako se ona naruši narušava se ceo sistem? Ima li ikakvog opravdanja za takve postupke?

Na Madagaskaru su siromašni seljaci uništili veliki deo šume da bi imali obradivo zemljište i tako se prehranili. Ovde postoji određeni razlog koji se može respektovati, a ubijati lepe ptice radi gurmanskih nastranosti je nešto što se teško može definisati. Verovatno da su bili očajni mnogi čitaoci čitajući ovu reportažu, ali šta preduzeti za spas flore i faune. Šta rade lovačka društva? Nešto se mora hitno preduzeti. Neka i ovo pismo bude jedan od doprinosa da se spasu naše lepe ptice.

Dragan Đurić,
Inđija

Sokolanu vratiti sokolima

U vašem cenjenom listu je objavljen tekst u 2239. broju od 15. decembra 2001. godine da se dva sportska društva, istog naziva i na istoj adresi, sude oko vlasništva Sokolane na Čukarici u Lješkoj ulici broj 8.

Zgrada Sokolane je vlasništvo Sokolskog društva Beograd IV - Čukarica. Podignuta je 1932. godine, zahvaljujući velikom sokolskom dobrotvoru Mitru Jovanoviću, koji je svoje zemljište ustupio, odnosno poklonio društvu za izgradnju doma.

Sokolana je sve do 1941. godine, odnosno do početka Drugog svetskog rata, okupljala omladinu, članove svih kategorija na vežbanje. Organizovala je sokolske akademije, javne nastupe, učestvovala na mnogobrojnim sletovima u zemlji, čak i na Svesokolskom sletu u Pragu.

Starešina Sokolskog društva Beograd IV je bio dr Miodrag Stevanović. Član sokolskog društva Milivoje Bogdanović, sudija, poklonio je društvu člansku zastavu a Grozdana Jakovljević je izvezla naraštajsku zastavu.

Sokolanu treba vratiti sokolima, to jest Savezu sokola Jugoslavije, koji je obnovljen i registrovan 1992. godine. Savez sokola Jugoslavije je vanstranačka organizacija, viteškog obeležja, za moralno i telesno vaspitanje građana oba pola.

U Beogradu postoje nekoliko obnovljenih sokolskih društava u raznim krajevima grada te se nadam da će i Sokolana na Čukarici biti vraćena sokolskoj organizaciji, odnosno građanima i omladini Čukarice jer ne treba naglašavati koliko je to društveno korisno uz geslo: u zdravom telu - zdrav duh.

Dušan Cvetković,
Beograd

Povodom teksta "Beogradska peticija srama"

Medveđa usluga svima

U zaglavlju je bio pečat Mesne zajednice "Topčidersko brdo - Senjak", a sve zavedeno pod brojem 29, od 25. decembra 2001. godine. Pisalo je:

"Odbor Mesne zajednice ’Topčidersko brdo - Senjak’, opštine Savski venac u Beogradu, zgranut napisom preko dve stranice ’Ilustrovane Politike’ od 22. 12. 2001. pod bombastičnim naslovom ’Beogradska peticija srama’ i neistinitom insinuacijom u nadnaslovu ’Novokomponovani bogataši sa Senjaka zahtevaju...’, novinara Miloša Lazića, upućuje vam demanti svih netačnih navoda u tekstu i traži od vas da ga na istim stranicama narednog broja lista objavite, kao i naznaku u najavi na naslovnoj strani..".

Sledilo je pet gusto kucanih stranica teksta demantija koje, uz svu dobru volju, ne bismo mogli da objavimo jer bi nam oduzeo više od dve strane dragocenog novinskog prostora, i to bez ilustracija. Otuda i ovaj tekst.

Gospođa Vesna Ilić, predsednica Mesne zajednice, ispravno je primetila da sve što se radi mora da se uradi temeljno; kada je reč o pisanju za novine, to podrazumeva uobičajenu formalnost da se sasluša i druga strana.

Potpisnik ovih redova priznaje da je, pišući reportažu "Beogradska peticija srama", u tom smislu načinio propust. Ali, ne iz zle namere ili zato što je uistinu bio više vođen emocijama nego razumom, već zbog toga što "druga strana" nije bila dostupna. Nenad Simić, sekretar Mesne zajednice, nije bio na poslu. Tako dva dana, do trenutka kad je tekst morao da ide u štampu.

Uvidom u dopis Odbora MZ može se zaključiti da oni demantuju sve: od nadnaslova i naslova, preko Duška Radovića i definicije autizma, do potpisa novinara i fotoreportera. Reklo bi se - s pravom. Jer, na osnovu pogrešne premise mogu se izvoditi samo pogrešni zaključci. Naime, njihova peticija nije, kako kažu, uperena protiv petoro autističnih mališana, već protiv promene delatnosti OŠ "Anton Skala" i formiranja produženog boravka za odrasle autiste od 18 do 24 godine. Tako piše u tekstu ispod kojeg su potpisi više od sto žitelja Senjaka i Topčiderskog brda. Provereno.

- Mi smo tu peticiju sa obrazloženjem dostavili gospođi Jasmini Jovanović, direktorki škole "Anton Skala" - kaže Vesna Ilić. - Ona vrlo dobro zna o čemu je reč. Poslali smo je i Ministarstvu prosvete i drugim nadležnim službama, ali niko nije našao za shodno da reaguje.

- Ovo što jeste, jeste - dopunjuje je Nenad Simić. - Ali, nas je strah da se to ne proširi, da uz ovih petoro ne dođu i odrasli.

Ispostavlja se, tako, da je direktorka Jasmina Jovanović novinare uskratila za bitnu informaciju, čime je učinila medveđu uslugu i sebi, i deci, i novinama i komšijama, sa kojima je do juče živela u ljubavi.

Gospođa Ilić je skrenula pažnju i na jednu kosmičku nepravdu: u školi "Anton Skala" zbrinuto je petoro autista, mada ih u Beogradu ima na stotine! Šta s njima? Zašto su roditelji tih petoro privilegovani u odnosu na druge?

Još je rekla da priča o novokomponovanim bogatašima i Beograđanima pod znacima navoda ne stoji, jer su potpisnici peticije većinom druga, pa i treća generacija žitelja Senjaka i Topčiderskog brda.

Posle su novinari na uvid dobili silne zahvalnice koje je Mesna zajednice dobila upravo od škole "Anton Skala".

Došao je trenutak da se skrušeno pospemo pepelom po glavi, da priznamo grešku ili bar zabludu.

Tako bi, nekako, i bilo da se gospođi Vesni Ilić nije omakla uzgredna primedba. A rekla je, otprilike, da je to petoro autističnih "omladinaca" odavno završilo osnovnu školu, da su stariji od osamnaest godina i da, sledstveno tome, nemaju šta da traže u školi "Anton Skala". Još je dodala da direktorka škole namerava da doktorira upravo na autizmu i da je, sledstveno tome, lično zainteresovana za ovaj program.

Dakle, ipak bi da proteraju autistične?! Njihov gnev je zaista uperen protiv tih petoro mališana (omladinaca?)?! Protiv njih je i veći deo školskog odbora! Buni se i nastavničko veće, protive se prijemu dva defektologa koji bi radili s tom decom.

Iz sumanute potrebe da se uvek stavim na stranu slabijih, u ovom slučaju bespomoćnih, ma šta da se događalo iza kulisa, postavljam jednostavno pitanje: zašto?

Ako je tačno (a tačno je) da je opšti interes proizvod, rezultanta svih pojedinačnih interesa, onda nijedan pojedinačni interes ne može biti ispred opšteg. Interes "više od sto potpisnika rečene peticije" samo je kap u moru opšteg interesa dva i po miliona žitelja Beograda.

A ako nisam u pravu, onda treba očekivati peticiju sa Neimara protiv Instituta za infektivne i tropske bolesti, pa, redom, žitelja Gornje Toponice protiv Specijalne psihijatrijske bolnice, Surčinaca protiv Aerodroma "Beograd" ili Čukaričana protiv Savskog jezera.

Sve je moguće.

Miloš Lazić

O autizmu

Prema ICD-10 klasifikaciji mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja Svetske zdravstvene organizacije, autizam je "pervazivni razvojni poremećaj koji se definiše postojanjem abnormalnog i/ili oštećenog razvoja koji se manifestuje pre uzrasta od tri godine, karakterističnim oblikom patološkog funkcionisanja u sve tri oblasti socijalnih interakcija, u komunikacijama i skučenim, repetitivnim ponašanjem. Poremećaj se javlja tri do četiri puta češće kod dečaka nego kod devojčica".

U rečenoj klasifikaciji autizam je označen šifrom F 84.