PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
PISMA
UREDNIŠTVU
Čestitke
U našu redakciju stiglo je dosta čestitki. Čestitali su nam novogodišnje i božićne praznike saradnici lista, prijatelji, mnogobrojne ustanove, političari, ljudi o kojima smo pisali... i poželeli nove uspehe u 2002. godini.
Ovim putem redakcija svima zahvaljuje na srdačnim čestitkama.
U svima nama Hristos da se rodi
Beogradski slikar i pesnik Predrag-Bajo Luković, inspirisan reportažom o manastiru Gradac objavljenoj nedavno u našem listu, napisao je pesmu i posvetio je igumaniji Efimiji, starešini u ovoj svetinji.
Igumaniji Efimiji
Na Božić 2002.
 |
Čarobnom rukom tražiš Hristov lik
Smirena u veri dok iz mene krik
Visini stremi Ti umilni poj
Gospođu šalješ Ja još nisam svoj -
Lutam tražim se vrtim se u krug
Nadam se da ćemo u Nebeski lug
Supiti zajedno i kičicom istom
Obratiti se Božjem liku čistom
Slikajući svete oči usta čelo -
Sjaj koji moćno prelazi u belo
Od mraka tvoreći blistav svetli dan
Realnost blaženu ko najlepši san
Kao zrak sunca što sija na vodi
U svima nama Hristos da se rodi.
Predrag-Bajo Luković,
Beograd
Svadbeni dar kraljice Natalije
 Fotokopija strane iz švedskog časopisa sa Natalijinim svadbenim darom |
Prelepi manastirski vez na finom lanenom platnu je svadbeni dar prognane srpske kraljice Natalije Obrenović Engleskinji Hildi Penington Meler, plemićkog porekla, prilikom sklapanja braka 1907. godine sa švedskim lekarom Akselom Muntheom.
Ko je nepoznata vezilja ovog divnog umetničkog rada i u kom je manastiru ovo izvezeno, može samo da se pretpostavlja. U modifikovanom grbu između gornjih i donjih ocila razdvojenih krstom u kojem je mač upisane su godine 1389-1815, a ispod latinski "Tempus et meum jus" (Vreme je moj sud).
Švedski lekar Aksel Munthe bio je rado viđen gost na evropskim dvorovima, a obavljao je lekarske poslove u Londonu, Rimu i Parizu. S obzirom na to da je srpska kraljica Natalija Obrenović, posle razvoda s kraljem Milanom 12. oktobra 1888. godine, proterana iz Srbije 7. maja 1891, živela je u raznim evropskim metropolama. Kada se njen sin Aleksandar Obrenović oženio Dragom Mašin, prekinula je sve veze s njim, a posle njegovog ubistva prešla je u rimokatoličku veru i zamonašila se. Kao što je poznato, kraljica Natalija je svoje veliko imanje poklonila Beogradskom univerzitetu. Međutim, ovaj njen prelepi stolnjak stigao je do Švedske. Da li je i porcelanski čajnik na njemu Natalijin svadbeni dar, pitanje je bez odgovora.
J. Vuković,
Švedska
LIČNI STAV
Kleknimo u ime života
Kao bivša službenica Beobanke imam veliku potrebu i želju da se obratim svojim kolegama iz svih banaka koje su nedavno likvidirane. Pored toga želela bih da moje mišljenje čuju i svi ostali moji drugovi u domovini.
Ne živim već gotovo deset godina u svojoj otadžbini i nije mi namera niti da propovedam niti da učim i dajem savete, a kamoli kritikujem. Želja mi je da pomognem pa makar i rečju.
Bila sam u Beogradu 5. oktobra 2000. i osetila "srpski" suzavac, ali bih, verujte, više volela da sam tu ovih dana jer se zapravo sada igra poslednji čin i... "La commedia est finita"! Dakle, želim da apelujem na bivše kolege da shvate da je cela naša zemlja samo jedna od pozornica gde se igra krvava drama novog svetskog poretka!
Da li su režiseri predsednici američkih korporacija, Jevreji ili masoni, manje je bitno! Izaberite teoriju koja vam se najviše dopada. Bitno je da je svaki preklani vrat u našoj bivšoj domovini preklan, eto, upravo zbog vaših (naših) banaka, zbog "Lole Ribara", "21. maja"...
Svaki je metak ispaljen, svako je dete umrlo od gladi, zime ili bombe, eto, upravo zbog toga što vi tako očajnički pokušavate da se odbranite. Branite, dragi moji, neću vam ja reći: idite kućama, ali vam pišem samo zato da vas zamolim da nijedna kap krvi više ne kapne "na čast demonima", jer oni će svoju bitku dobiti danas ili sutra, a vašoj će se smrti ili bolesti zlokobno cerekati. Želim da shvatite, da ne trošite uzalud snagu, nerve i život optužujući Dinkića, Koštunicu, svoje direktore ili jedni druge. Pravi krivci su nama svima nevidljivi!
Bila sam na vašem mestu kad su nam prvi put pretili bombardovanjem pre desetak godina. Rešila sam, uzeću decu za ruke pa u neko selo kod domaćina: "Dobar dan, evo nas, radićemo, dajte samo da ne umremo od gladi i zime". Jevreji kažu: "Kad se čini da izlaza nema, ima ih bar četiri". Ne očajavajte, ne predajte se, ne uništavajte svoje zdravlje i zdravlje svoje porodice, to je svima svetinja i kao takvu je treba i sačuvati. Vaša deca nikog sem vas nemaju, ona sada moraju biti vaša snaga i vaša svetlost na kraju tunela. Strah i očaj vode u tešku depresiju, a ona u duševnu bolnicu. Ko će vašu decu onda nahraniti?
Živ i zdrav čovek može sve, bolestan nikome nije potreban, a mrtav još manje! Ovo vam govori neko ko je bio više na dnu nego u sredini, a na vrhu nikada. Ali, ovo nije priča o meni... Zato mi samo verujte na reč! Govorim iz svojih mučnih prošlih i sadašnjih iskustava. Svi moji su ostali u otadžbini, želela bih da se probudite, da shvatite šta vam se dešava jer će vam biti lakše da podnesete i prošle i sadašnje nevolje. Nisu nama krivi ni Milošević, ni Tuđman, ni Klinton, ni Buš ili Bler! Na drugom se nivou igra igra preko ovih vidljivih piončića. Mali smo mi, a značajni! Mali da se odbranimo, ali značajni da nas pokore. Svaka karika u ovom zlokobnom lancu mora biti podmazana i funkcionalna...
Pitate li se ikada šta bi sa Srbijom bilo da nije bilo 25. marta 1941? Šta bi sa Srbijom bilo 1991. da nije bilo Slovenije, Hrvatske, Bosne? Gde su one sada, a gde su grobovi stotine hiljada nedužnih? Čije je Kosovo, čije su banke, čiji smo mi?
Pametan čovek kaže: "Ja kad vidim da sto ljudi ide na mene, ja im krenem u susret i rukujem se sa njima". Ja bih volela da je Milošević bio Cvetković, ali, eto, nije bio. Bio ne bio, ovo su nam smišljali, ovo je bio cilj.
Vreme je da se čitava Srbija probudi i da konačno shvati sve ovo, a ne samo poneko, kako se meni čini. Vreme je da prestanemo da se optužujemo, ubijamo i uništavamo. Kleknimo prvi put u istoriji pred moćnijim, kleknimo u ime života! Mrtvi ni to više ne mogu.
Za kraj nešto sasvim lično: ja u Boga verujem i njemu se molim za spas sebe, i svoje porodice i svog naroda. Volela bih da se i moj narod Bogu okrene, jedino nam on može pokazati pravi put i pomoći nam. Hristos se rodi!
Zorana Durković,
Nju Džersi, SAD
"Lekar" u torbi
Pišem vam ovo pismo da bih pomogao mojim sapatnicima. Već godinama bolujem od hroničnog opstruktivnog bronhitisa sa primesama astme i emfizemom pluća. Zbog toga mi je veoma smanjen kapacitet pluća, otežano dišem, a ponekad se i gušim. Lečim se kod naše poznate profesorke dr Vesne Petrović-Bošnjak, specijaliste za bolesti pluća, načelnika odeljenja na Institutu za plućne bolesti i direktora Poliklinike Kliničkog centra Srbije. Profesorka Bošnjak je veliki pristalica lečenja od ovih bolesti putem inhalacije.
U dnevnoj bolnici Instituta za plućne bolesti i ambulanti, u gotovo svim domovima zdravlja u Beogradu i unutrašnjosti postoje statični inhalatori na struju. Mnogi bolesnici koji su na kućnom lečenju dolaze u ove zdravstvene ustanove i koriste ih. U posudu za lek se stavi određena količina fiziološkog rastvora i preparata: ventolin ili berodual kapi. Aparat pomoću struje taj lek raspršuje u sitne kapljice poput magle i bolesnik to, preko plastične cevi, udiše deset do petnaest minuta. Lek veoma brzo i efikasno dospeva u bronhije, šireći ih. Na taj način se olakšava disanje i izbacivanje sekreta i gušenje prestaje.
Postoje i manji portabl aparati za kućno lečenje tako da bolesnik ne mora da odlazi u zdravstvenu ustanovu. Takav sam i ja kupio i on mi mnogo pomaže. Jedina njegova "mana", kao i onih po ambulantama, jeste što radi samo na struju, i tamo gde nje nema ne može da se upotrebljava. A astma često zna da vas spopadne u putu, na izletu, u kolima, a aparat vam je kod kuće, ambulanta daleko.
Boraveći pre nekoliko godina u Institutu za rehabilitaciju obolelih od plućnih bolesti u Vojnoj bolnici u Meljinama, doznao sam da postoje i mali, "džepni" aparati za inhalaciju koji se mogu upotrebiti svuda i na svakom mestu i u svako doba kad zatreba, odnosno kad dođe do astmatičnog napada i gušenja jer rade na baterije. Tražio sam ih svuda, ali su mi rekli da se oni mogu nabaviti samo u inostranstvu, za razliku od onih kućnih portabl, koji se po stranoj licenci proizvode u Kragujevcu i mogu se kupiti i kod nas. Aparati su američki, odličnog kvaliteta i veoma efikasni. Inhaliranje traje svega šest minuta. Potpuno su bešumni. Baterija se puni na struju poput one kod mobilnih telefona. Mali su i mogu se nositi u torbi i tašni.
Ja se od svog inhalatora ne odvajam. Upotrebljavam ga kad god mi zatreba, čak i u automobilu. Pošto često putujem, sada sapatnici, zbog kojih ovo pišem, dobro znaju šta i od kolikog je značaja i taj spokoj u trenutku kad dođe do napada astme. I kako sam u godinama i prilično težak bolesnik, sada sa više lakoće obavljam službene i privatne poslove.
Milorad Lekić,
Beograd
O senilnosti
Poštovana gospodo,
Na Božić uveče na RTS-u u dvadeset sati gledali smo "Rondo". Gledali i smejali se jer većina ljudi misli da je reč o bujnoj mašti pisca.
A nije tako.
Takve stvari sigurno postoje u životu. Senilnost (ili izlapelost) može se javiti i kod mladih ljudi, ali je najčešće kod starih, kod onih koji imaju više od 65 godina, a naročito posle 75. godine. To je toliko uobičajeno da ako neko ima više od 75 godina i nije uočljivo senilan predstavlja čudo prirode. Zato bi trebalo ograničiti mogućnost da senilni ljudi rade, naročito na mestima gde mogu ugroziti život ili zdravlje drugih ljudi. To bi trebalo da važi za sve preko određene starosti, a eventualno bi se mogli uvesti i posebni pregledi za izuzetke jednom godišnje, slično kao za vozačku dozvolu.
Lj. T.,
Beograd