SENZACIONALNO:
Najbogatiji Jugosloven, ali na papiru!

Još ne zna šta sve ima

Vladimir Lešić, muzičar, nabraja stotine građevina, prugu Niš - Knjaževac, hektare novobeogradskih atara, rudnike, pa još: "Trepču" i "Obilić", pola Boke kotorske, Ribarsku banju, fabrike, cementare, pivare, brodarstvo... Sve je to vlasništvo porodica Savčić i Acović za koje se on danas bori

Vladimir Lešić je mlad čovek. Do pre nekoliko godina znao je samo za muziku. Porodične priče o otetoj imovini ravnoj Rokfelerovom bogatstvu primao je kao bajku o prošlosti, s kojom on nema dodirnih tačaka jer je odrastao u socijalizmu jednakih stomaka, sa sustanarima koji su u njegovu dedovinu, kuću u Đure Daničića 6 kraj Kopitareve gradine, ubacivani kao koferi.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Vladina majka Mirjana odgajila ga je u jednom sobičku te male, sada trošne vile sazidane još 1906. godine, da bi sedamdesetih nekako uspela da kupi na kredit stančić u jednom od novobeogradskih blokova. Kad je odrastao, Vlada je taj stan dao poslednjem sustanaru, kao zamenu za jednu uzurpiranu sobu.

Kad su najzad ostali sami na svome, mati je počela da otvara kovčege i kovčežiće i da razastire pred sinom razne knjižice, svedočanstva o imovini, tapije, ugovore, vlasničke listove... Nekako u isto vreme legalizovana je Liga za zaštitu privatne svojine i ljudska prava. I započela je priča o vraćanju otete svojine.

Vlada Lešić je postao njen član, da bi ubrzo bio izabran za predsednika Industrijskog odbora koji broji oko tri stotina naslednika prvog reda, sa dokazima o vlasništvu nad fabrikama, mlinovima, bankama, hotelima...

Danas je kao najmlađi punoletni potomak porodica Savčić i Acović, sa prebivalištem u Beogradu, ovlašćen da zastupa obe familije pred domaćim i stranim sudovima, u potrazi za pravdom koja će im vratiti opljačkano ili makar nadoknaditi izgubljeno. A to što se uglavnom zvalo konfiskovanim je poveliko. Toliko da bi se moglo reći da je on danas, makar na papiru, najbogatiji Jugosloven. Čak i kad se raspodeli imovina među naslednicima prvog reda koju čine njegova majka Mirjana, ujak Dragoljub, stalno nastanjen u Parizu, tetke Lola i Olivera, Jelica Obrenović, Miloš iz Vašingtona i Vladeta iz Johanesburga, svi po rođenju Savčić, kao i pobočni ujaci Radisav i Miloš Acović, potomci inženjera Aleksandra Acovića, čuvenog vlasnika vile u Užičkoj 15, koji se oženio ćerkom pradede - strica Miloša Savčića, sa prebivalištem u Švajcarskoj.

A, bogatstvo je toliko da se ne može pobrojati. Mada za sve, baš za sve, postoje sačuvani dokumenti, izbrisano je jednim šturim potpisom na presudi iz 1946. godine, u kojoj su "u ime naroda" grupno osuđeni za saradnju s okupatorom, lišeni slobode i oterani na prinudni rad, zatim kažnjeni gubitkom građanskih i političkih prava Aleksandar Acović, Ljubiša, Vojin i Svetozar Savčić. Celokupna njihova imovina je konfiskovana u korist države. Osim one kuće u Daničićevoj 6, u kojoj je živeo Vladin deda Vojin Savčić.

Novim vlastima je bilo znano da bogatstvo Acovića i Savčića nije stečeno tokom rata, čak ni u vreme velikih kriza. Stoga ih nisu krstili ekstraprofiterima, ni lihvarima. Nazvali su ih kolaboracionistima i proterali na sve četiri strane sveta. Bez prava na žalbu i dokazivanje otkud potiče njihovo bogatstvo.

Prvo srpsko osiguravajuće društvo "Srbija": na njegovim osnovama je nikao današnji zavod "Dunav"

A priča počinje baš kao u bajci. Bio jednom jedan Todor Savčić iz Resave. Sa ženom Jelenom izrodio je u Svilajncu četiri sina: Cvetka, Vladinog direktnog pradedu, Miloša, Mihajla i Jakova. Trgovao je ortački kožom s Nikolom Spasićem. Već tada, početkom 19. veka, nakupio je dovoljno srebrnih talira i dukata da iškoluje sinove. Umro je iznenada, pa glava porodice postaje drugi po redu sin, Vladin pradeda - stric Miloš Savčić, rođen 26. jula 1865.

Miloš je završio gimnaziju u Svilajncu, realku u Beogradu, a Visoku tehničku školu u Minhenu. Njegov profesor za puteve i železnice Levi poziva ga da stupi u službu bavarskih železnica. Godine 1891. umire mati Jelena i Miloš se vraća u domovinu, odbivši posao kod čuvenog tvorca Ajfelove kule.

Nenaviknut na prazan hod, rešava da odsluži vojni rok koji je za školovane ljude u tadašnjoj Srbiji trajao pet meseci. Ako polože oficirski ispit, upola manje. Ali, inženjer koga je slavila cela Bavarska, a Ajfel zvao kod sebe, pada na pitanju kako se na terenu obeležava trougao. Rekli su đenerali da zadatak nije urađen na vojnički, no na inženjerski način. Tako ostaje u uniformi, kao redov, pune dve godine.

Potom stupa u službu opštine grada Beograda. Ne dopada mu se birokratija, pa osniva svoju "Inženjersko-arhitektonsku kancelariju". Za njim su ostale izgrađene palate Jova Jovanovića Šapčanina i Izvozne banke na Terazijama 7 i 5, kuća u Čika-LJubinoj 18, zgrada Luke Ćelovića u Kralja Marka 1, pa u Karađorđevoj 59, Dobrinjskoj 10, Rumunskoj 19, na Topličinom vencu 14, Dalmatinskoj 9 i 11, na Senjaku u Perside Milenković 7, gde je danas rezidencija grčke ambasade, u Koste Živkovića 7, gde je uz tri zgrade i vila sa bazenom i placem od petnaest ari. Tu je građevina u Skenderbegovoj 36, plac na uglu Cvijićeve i Takovske, pa zemljište sa tri zgrade i magacinom na uglu Narodnog fronta i Pajsijeve, kuće u Dositejevoj 44 i 46...

- Ne znam da li je to sve, jer mi neprestano stižu novi papiri - kaže Vlada Lešić. - Upravo počinjem da tragam za nekim imanjima na Dedinju i vilama u Topčideru. Neki dobri ljudi su me uputili da pronađem u katastru list kojim mi se garantuje vlasništvo na tri stotine hektara vinograda u Smederevu. Već sam dobio potvrdu o akcijama u Srpsko-američkoj, Podunavskoj i Francusko-srpskoj banci.

Lešić odmotava svitak na kojem je detaljno ucrtano gde su granice njegovog imetka u Novom Beogradu: od Save do Bežanije

Zatim desetak minuta odmotava jedan svitak papira na kojem su iscrtane konture njegovog zemljišta u Novom Beogradu: osamdeset osam hektara, dužina od dva i po kilometra, protežu se od Save do Bežanije. Na njima su nikli svi oni blokovi kućerina, gde je zakratko i Vlada živeo.

- Pa da, nisam vam rekao da nama pripadaju i vile u Užičkoj 16 i 19, osim one u broju 15 - dodaje. - Ovi novi kasapi, koji konje pod rep kolju, tvrde da je u dvorištu nekadašnje Titove rezidencije bista njegove ljubavnice Davorjanke Zdenke Paunović. Lažu. To je bista Jelice Savčić-Acović, majke mojih ujaka Radeta i Miloša. Naš je i celi plac od Bulevara mira do Užičke. Deda je tu čak napravio malu železnicu, da bi se njome peo uzbrdo.

I naravno da je to tek početak liste imetka familije Savčić- Acović. Ambiciozni inženjer Miloš Savčić je nedugo posle osnivanja svoje "Inženjersko-arhitektonske kancelarije" stvorio preduzeće "Labor" ("Rad"). Ova će firma i raditi pod geslom "Rad pobeđuje sve". Iz nje će posle rata nići takozvani Ograps, iliti preduzeća "Rad", "Komgrap", "Energoprojekt".

"Labor" će sazidati Glavnu poštu u Takovskoj, Narodnu banku, uvešće kanalizaciju, trasiraće autoput Beograd - Novi Sad, Vračarsku štedionicu.

- Moji su uvek bili u upravnim odborima svih tih institucija. A sami će podići prvu modernu klanicu blizu Pančevačkog mosta. Sve ono zemljište od Dunav-stanice preko Vilinih voda naše je i to niko ne može da porekne, ma koliko se trudio. Papiri kažu da je u tim istim zgradama danas BIM "Slavija", carina, stara centrala koju je deda sazidao još 1929. godine. Nijedan istoričar ne želi da podseti vlasti u Srbiji da je upravo izgradnjom te klanice otpočeo carinski rat, iz kojeg je mala Srbija izašla kao pobednik nad velikom Austro-Ugarskom. Ne, to se ne računa - ljut je Vlada Lešić.

Ni tu nije kraj. Miloš Savčić osniva Beogradsku prometnu banku "s ciljem da prima na priplod i najmanje ušteđevine, i na taj način uloženim kapitalom olakša promet u novcu i u efektima, a naročito da radi na ojačanju trgovine, zanata i uopšte privrednog kredita u Kraljevini Srbiji".

Odatle će, negde tamo u okolini današnjeg sportskog centra "25. maj", nići prva parna strugara i zasejaće se klica današnjeg Jugoslovenskog rečnog brodarstva, sa sve kancelarijama, stanovima za radnike i magacinima. Brodarstvo je posedovalo dva remorkera, jedanaest brodova, bagere i elevatore, čak i senker "Drač". Elevator "Pek", kupljen 1909, i danas radi. Ukotvljen podno Pančevačkog mosta, automatski istovara pesak na obalu, kako je to Miloš Savčić zamislio još uoči Prvog balkanskog rata.

Savčićevo je delo i železnička pruga Niš - Knjaževac, koja je istočnu Srbiju vezivala sa moravskom dolinom. Duga je šezdeset kilometara. Njome tutnje vozovi i danas kroz trideset i devet tunela i preko dvadeset mostova. Proradila je tek 1920. godine, jer je veliki rat omeo inženjera Savčića u planovima.

- E, kad je prvi voz stigao u Knjaževac, moj predak je najpre preuzeo od Đorđa Vajferta rudnik "Podvis". Zatim na red dolaze rudnici "Tresibaba", "Blagovesti", "Rakova gora", "Soko", "Čitluk" i "Jelašnica". Neće se zadržati na njima - govori Vlada Lešić. - Preći će na Kosmet, gde kupuje kopove lignita "Kosovo". Kosovski ugljeni basen pruža se približno od Kosovske Mitrovice do Kačanika u dužini od osamdeset četiri kilometra, a najveća širina mu je između Prištine i Drenice - četrnaest kilometara.

Godine 1923. naknadno kupuje još osam miliona kvadratnih metara, a 1930. otvara rudnik "Trepča" i proširuje otkopna polja na oko četiri stotine hiljada kvadratnih metara. Uvodi moderne žičare, pravi stanove za rudare, sa sve kupatilima, i računa da količina uglja na terenu "Kosovo" iznosi okruglo devedeset miliona tona! Podiže i prvu elektranu - današnji "Obilić".

Predaha i potom nema. Uz Prometnu niče i Izvozna banka. Otkupljuju se akcije Raljske i Beočinske fabrike cementa, "Sartida", Fabrike mašina i vagona "Afeb" u Kruševcu (današnji "14. oktobar"), osniva se Industrija lima u Zemunu sa prvim Simens-Martinovim pećima u zemlji (današnji "Grmeč"), pa Fabrika stakla za prozore u Kostolcu, uzima na eksploataciju šume na Tari...

- Sledi kupovina imanja zvanog "Kraljevska pivara" (današnji BIP), pa zemljišta od Prevlake do Kamenara u Crnoj Gori. Na našem placu je institut "Simo Milošević" u Igalu, naš je bio i hotel "Boka", u kojem sam kao devetogodišnji dečak sreo protu Vladimira Lazarevića. Prota mi je tada rekao, i ja to i danas pamtim kao da je juče bilo: "Ja sam imao čast da ručam sa tvojim dedom baš na ovom mestu".

Vlada Lešić je nešto slično doživeo i u Ribarskoj banji, koju je njegov predak preuzeo posredstvom Vračarske štedionice, potpuno je modernizovao i stvorio od nje jedno od najlepših lečilišta i letovališta u Srbiji. Stari meštani su mu pokazivali kupatila, vile, parkove, govoreći da se ama baš ništa nije promenilo od tada do sada.

Najzad, Miloš Savčić se može ubrojiti u pionire koji su utrli put osiguranjima. On će još 1921. osnovati "Srbiju, prvo srpsko društvo za osiguranje", koje će osiguravati transport, kargo i kasko, provalne krađe, lom stakla, automobile, nesrećne slučajeve i zakonsku dužnost jemstva.

"Srbija" se najpre nalazila u zgradi "Prometne banke" u Knez-Mihailovoj 26, da bi potom za nju bila sazidana palata u istoj ulici, ali na brojevima od 1 do 3. Iz tog društva nastao je današnji Osiguravajući zavod "Dunav", a iz zadruge "Dobrotvor", koju je "Srbija" ubrzo preuzela, rodio se aktuelni novosadski DDOR.

- Akcije Državne fabrike šećera, Cementa AD i drugih manjih firmi i ne računam - kaže Vlada Lešić. - Gotovo da sam otpisao i građevine po Ljubljani, Banjaluci, Splitu, Sarajevu, Bitolju... Ali se neću odreći imanja duž Balkanske i Gepartove ulice, niti kuće u Maršala Birjuzova 8 i drugih palata po Beogradu i Jugoslaviji. Pogotovo ne rudnika na Kosovu. Kako sam sa domaćim sudovima završio sve poslove, naravno neuspešno, jer su smislili da možemo dobiti samo pet odsto od ukupne vrednosti cele naše imovine i što su kao merilo uzeli 1945. a ne 1941. godinu, odbivši čak i privremenu meru zabrane raspolaganja imovinom otetog porekla po bilo kom osnovu, idem na Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i Evropski sud pravde u Hagu - kategoričan je Vlada Lešić. - Osnova za tužbe postoji, a za naše dve porodice radi i jedan moćni lobi u Ženevi.